ETNA - br. 64, 1. mart 2007.

PESNIKINJA  DUŠKA VRHOVAC

Lucidni slikar grozno prozne stvarnosti

Ni tamo ni ovamo. Niti je prošlo prošlo, niti je novo došlo. No, tu smo gde smo, to smo što smo i valja nam opstati. Srećom, ja sam optimista koji nosi naočari. Pa kada mi je svega dosta, ja skinem naočari...

Duška Vrhovac, Pisac, novinar i književni prevodilac. Rođena 24. marta 1947. godine u Banja Luci. Studirala i diplomirala na Odseku za svetsku književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Književne radove objavljuje od godine 1966. Profesionalni novinar od 1971. Godine 1975. zaposlila se u Televiziji Beograd, gde je, kao autor, urednik, scenarista, i voditelj, ostvarila niz značajnih i zapaženih dokumentarnih, aktuelnih i umetničkih emisija i serija.
Objavljivala u brojnim književnim listovima i časopisima. Dobitnik Majske nagrade za poeziju i Zlatne značke za širenje kulture Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Učestvovala na mnogim književnim, novinarskim, naučnim i drugim skupovima, festivalima i manifestacijama u zemlji i u inostranstvu.
Jula 2005. godine, kao urednik složenih projekata, prestala da radi u RTS-u i od tada je pisac i slobodni novinar.

Objavljene knjige poezije: "San po san" (1986); "S dušom u telu" (1987); "Godine bez leta" (1988); "Glas na pragu" (1990); "I Wear My Shadow Inside Me" (London, 1991); "S obe strane Drine" (1995); "Žeđ na vodi" (1996); "Blagoslov" (1996); "Žeđ na vodi", drugo dopunjeno izdanje (1997); "Izabrane i nove pesme" (2002); "Zalog" (2003); "Operacija na otvorenom srcu" (2006).

Pesme prevođene na engleski, španski, francuski, italijanski, ruski, grčki, turski, rumunski, jermenski, albanski i makedonski jezik. Zastupljena u izborima naših najznačajnijih pesnika u svetu i u mnogim antologijama u nas.

Knjiga "S obe strane Drine" bila je nominovana za nagradu Isidora Sekulić i nagradu Branko Ćopić, a knjige "S obe strane Drine" i "Žeđ na vodi" bile su u najužem izboru za Oktobarsku nagradu (sada Nagrada grada Beograda). Knjiga "Zalog" bila je u najužem izboru za nagradu Milan Rakić i Jefimija.

Prevedene knjige: Fridrih Direnmat: "Sudija i njegov dželat" (1975)
i Ignacio Ambrodjo: "Ideologije i književnost" (1979).

Novinarstvo: Objavila brojne tekstove i intervjue u listovima i časopisima: Politika, NIN, Borba, Duga, Književne novine, Književna reč, Intervju, Reporter, Pravda, Glas javnosti, Danas, te tekstove i scenarija za radio i televizijske emisije.
U Trećem programu Radio Beograda nekoliko godina bila stalni saradnik kulturne hronike, pišući o književnim, pozorišnim i drugim umetničkim pojavama i dogadjajima kod nas i u inostranstvu.
Bila autor, urednik, scenarista i voditelj brojnih televizijskih emisije i serija u okviru Aktuelnosti Informativnog programa, u Redakciji dokumentarnog programa RTS, baveći se uglavnom aktuelnim i tzv. tabu temama iz raznih oblasti, od politike do kulture, u civilizacijskom kontekstu. Neke od tih emisija završavale su u bunkeru, gde se i sada nalaze.

Najvažnije serije: "Izabrano iz drugih TV centara" (1981-83.);
"TV feljton" (1982-84.); "Dokumenti našeg vremena" (1984-87.);
"Svet tišine" (1987-88.); "Direktni prenosi" (1987-89.);
"Izvesna pitanja" (1989–1999.);
"Nacionalni i kulturni preporod - šta to danas znači" (2002-2004.);
"Svet u komunikaciji – internet" (2004-2005.).

Autor brojnih tekstova i scenarija za dečje Radio i TV emisije
"Dobro jutro deco" i "Laku noć deco".
Serija "Nacionalni i kulturni preporod - šta to danas znači" bila je u najužem izboru za nagradu Urednički podvig godine (2004) Udruženja novinara Srbije.

* * *

ETNA: Iza Vas je dug staž: pesnički, novinarski, životni. Šta možete da kažete u svoju odbranu?

Duška: Jeste li sigurni da je to tačan podatak? Proverite Vi to na kompetentnijem mestu od beležaka o piscu, biografija, raznih obaveznih opštinskih, glasačkih, članskih, policijskih, potrošačkih, anketnih i drugih zapisa! Meni se uopšte ne čini da je tako. Naprotiv, svakog jutra, kada se probudim, svejedno u koliko sati, ja imam utisak kao da sam se upravo rodila i da je preda mnom u čitavoj svojoj sveukupnosti neokrnjena zagonetka sa naslovom Život. Zato kao tek izašla iz Raja prvo se napijem bistre izvorske vode, nadaleko čuvene beogradske česmovače, pojedem svemoguću rajsku voćku Jabuku, otvorim prozor, ma koje godišnje doba da je u pitanju, osim kada je havarija u Pančevu, pa sa svog četvrtog sprata na Slaviji jednim plavim pogledom upijem najlepše slike svog Belog Grada i krenem...

Nego, objasnite mi, molim Vas, odmah na početku, da ne bude zabune, je li ovo stvarno intervju za Etnu? Pa ja još uvek i ne znam da pišem satiru. Ja samo pišem, a to da sam i izvanredan satiričar prvi put saznala sam kada su mi objavili nešto u Ježu, a taj Jež su voleli i čitali svi, potom kada sam svoju pesmu .... i veeeeeeeeeeliku fotografiju ugledala na drugoj naslovnici Ježa, nedavno je to ustvrdila Ljiljana Šop, govoreći o "Operaciji na otvorenom srcu", a sada, evo i Vi. Možda sam stvarno satiričar. Meni se više dopada da budem: lucidni slikar grozno prozne stvarnosti poetskim sredstvima. Lirskije zvuči J

Osim toga, kada ste me pitali za ovaj razgovor, plašila sam se da neću umeti da Vam odgovaram, i šta ja tu, ovako ozbiljna i sa naočarima od dvanaeste godine (mada i sa sočivima u fijoci) mogu da kažem jednom listu koji svojim čitaocima servira ježeve bodlje za doručak i koji, pritom, čitaju oni šmekeri na internetu, kojima jedan zarez manje ili više ne znači ništa, iako se pesnici još uvek sasvim ozbiljno samoubijaju zbog jednog jedinog zareza manje ili više. A Vi, evo, očigledno, sasvim ozbiljno me gledate i postavljate mi čisto političko pitanje. Nisam se tome od Vas nadala. Stvarno, nemam reči J

ETNA: Dobro, hajde onda da pređemo na lakša pitanja, na primer o tabu temama i bunkeru, s naglaskom da ovo nije političko pitanje. Koliko je Vaših emisija zabranjeno, kako je to izgledalo? Koje su bile sankcije?

Duška: Od kada sam se i formalno upisala u spisak slobodnih novinara, a sa rešenošću da mi ubuduće na prvom mestu ipak bude pisanje kao književnost, nerado govorim o prošlosti. Ne zato što mi je mrska, već zato što više volim sadašnjost i budućnost. Prošlost je svoje uzela, i dobro i loše, i lepo i manje lepo, sadašnjost je tu, ne treba je propustiti, a budućnost, kao izgledna i neizvesna, ipak je neki izazov. Ali, evo, kratko makar, da ipak odgovorim i na ovo pitanje.

Vreme prolazi brzo, a mi se menjamo sporo. Tako imamo osećaj da se nešto bitno događa, a ono je tek u naznakama i ne znamo još kuda stavrno vodi. Bunkeri i zabrane u vreme Mitevića, Bjeletića, Vučelića, Milanovića, koliko god su bili prepreke i odraz sistema, za autore su predstavljali i izvesno "odlikovanje". Svako od onih koji su zabranjivali i kažnjavali, svako po svom zadatku, pravu i nahođenju, odmažući vam da radite profesionalno ili zabranjujući već urađeno, u stvari su takvom autoru pomagali u pisanju biografije svetlim slovima. Oni su kočili ja sam vukla napred. Svako prema svojoj snazi i okolnostima. Ali bili smo na različitim stranama dobra i zla i to je bilo jasno tada i sada.

I kazne su bile različite. Ona meni namenjena bila je ponajviše materijalne prirode: nema privilegija, sporije napredovanje u profesionalnom zvanju po sistematizaciji kuće (što ne znači ništa) i manja plata (što uvek znači nešto). Ali, pošto je meni uvek bilo najvažnije da uradim što sam naumila, malo sam se obzirala na sve to. Ja sam, kao prava hrišćanka, radila svoj posao. Srećom, još u mladosti sam, kažu (a ja nemam razloga da u to ne verujem) pismenošću, znanjem, samosvojnošću i etičkom (profesionalnom i moralnom) doslednošću, osvojila izvesnu slobodu koja odavno ne zavisi spolja. A i odgovornima je bilo nekako nezgodno da drugačije kažnjavaju jednu pesnikinju. Tako mi je otkaz uručio samo jedan (Milanović preko Kolarevića), i to ne zbog emisije već zbog pisma u kojem je pisalo da je ekran najveće medijske kuće postao izvor halucinacija i da bi ga Srbija mogla razbiti. To je bilo pre onog čuvenog 5. oktobra. Odmah posle petog oktobra taj otkaz je poništen i ja sam nastavila da radim. Ali, ne lezi vraže, u najveću medijsku kuću uskoro su opet stigli neki koji cene poslušnost, a ne vole nezgodne svedoke. Ne budi lenja, a i zbog pomenute doslednosti, ja napisah još jedno pismo. Već posle nekoliko dana bilo mi je jasno da je bolje i meni primerenije mreti u slobodi nego u nekom novom kavezu trunuti, a dalje znate, piše u belešci o piscu na kraju knjige koja je pred Vama. A zaključak, koji vidim da očekujete mogao bi da glasi: lakše je bilo podnositi političku torturu protiv koje se borite boreći se istovremeno i za opštu polzu, što vas ispunjava osećanjem kakve takve časti i korisnosti i doprinosa boljoj strani sveta, nego učestvovati u lažnoj demokratičnosti, samoreklami i samohvalisavosti nekih nedoličnih i nedostojnih izabranika, koji se ponajviše trude da građane spreče da razmišljaju svojom glavom, verujući pritom da ta njihova namera nije očigledna. Građani, pak, i dalje su najviše o svom jadu zabavljeni i osnovna im je preokupacija kako preživeti i sastaviti kraj sa krajem. Zato smo prvaci po potrošnji bensedina, pušimo više od Turaka i prvaci smo u bolestima srca...

ETNA: Kao poslenik kulture, ali i kao novinar, kako vidite stanje u medijima danas u Srbiji?

Duška: Današnje stanje u medijima najpre bi se moglo okarakterisati kao ono takozvano "za zaseniti prostotu". Nepodnošljiva lakoća aplauza, manipulacija gledaocima, površna senzacionalnost i više neukusa nego stvarnog glamura u pokušaju da se i izgleda svetski, sve je to odraz pravog stanja svesti onih koji sve to vode, pa i onih koji sve to konzumiraju. A stanje svesti nacije je takvo da se ili očajava ili očajnički pokušava otkriti bilo šta dobro i pronaći tračak nade. Štampa, tu i tamo ima izuzetaka, ali nema imena koja mogu iznenaditi mudrim komentarima, lucidnim napomenama i dobrim predlozima. Kod onih vrednih poštovanja, kakvih naravno ima, uglavnom se zna šta će o čemu napisati. Istraživačko novinarstvo je na veoma niskim granama, nižim nego u ostalim delovima bivše Jugoslavije, da ne poredim sa svetom...

U medijima, na televiziji posebno, možete najbolje videti i kakvo je stanje u politici, koja, nažalost, jeste najvažniji javni faktor. E, u politici – bolje su obučeni, uljudnije se ponašaju, ali jezik, negativna selekcija, poslušni umesto pametnih, crkavanje komšijine krave, saučesnici umesto sposobnih, sve je u opticaju. Kod nas se neprekidno tragično meša sa komičnim i da nije tužno često bi nam moglo biti i smešno.

Pa setite se samo zasedanja tek konstituisane nove skupštine. Na dnevnom redu pitanje svih pitanja. Samo šaljivdžija slučaj mogao je da udesi da onako očajno skupštinom predsedava poslanica (svaka čast njenoj stručnosti) koja jezikom i svim ostalim toliko podseća na ono "ne vratilo se", da je sve to skupa, uključujući govornička preterivanja svake vrste, u stvari bila prava, realna slika našeg stanja u političkom životu, pa i u celini. Ni tamo ni ovamo. Niti je prošlo prošlo, niti je novo došlo. No, tu smo gde smo, to smo što smo i valja nam opstati. Srećom, ja sam optimista koji nosi naočari. Pa kada mi je svega dosta, ja skinem naočari...

Ma šta uopšte da Vam pričam, kada se svi moji odgovori mogu naći u mojim knjigama pesama, objavljenim pre dvadesetak godina, (o čemu govori i tekst Florike Štefan) naravno pod uslovom da ih neko tamo traži.

Rani pogled sa visine U rudniku Resavica 1984. Sa Desankom Maksimović  u Strugi 1988. Demonstacije u Beogradu 1992.   Leto u Monte Karlu Argentina 2006. XIV međunarodni festival poezije u Rosariju Predstavljanje knjige "Operacija na otvorenom srcu" Kolarac, 8.2.2007. Verujem u moć reći! Kliknite na sliku za pun prikaz

ETNA: Uz poeziju i novinarstvo je Vaša podjednako velika ljubav?

Duška: To je tačno. Novinarstvo je jedini posao kojim sam ikada nameravala da se bavim, ako zanemarimo ambicije iz vrtića da budem prvo učiteljica, recitator, pa glumica, gde sam te ambicije uglavnom i ostvarila.

Novinarstvo je posao zahvaljujući kojem sam se našla na mnogim mestima gde se druge profesije ne nađu, upoznala mnoge zanimljive ljude najrazličitijih osobina, zanimanja i profila, pokušala pomoći ljudima u nevolji i ponekada to i uspevala, imala mogućnost da koliko toliko utičem na neke stvari, rečju, novinarstvo je profesija koja život čini dinamičnijim i interesantnijim. Retko koja profesija može da vam priušti da sa rudarima siđete 400 metara pod zemlju, da Vas na barikadama propuštaju, da u istom danu razgovarate i pijete kafu ili ručate sa  najpriznatijim slikarem ili piscem, nobelovcem i predsednikom države. Osim toga, novinarstvo je u svakom pogledu dobro polje za svakog pisca, naravno pod uslovom da ga na vreme napusti. Mene je na to nekoliko puta ozbiljno podsećao Slobodan Selenić, koji je i sam jedno vreme radio kao novinar. Valjda sam ga na vreme poslušala.

ETNA: Preporučujući vašu knjgu "Žeđ na vodi" Nikola Milošević piše: "Retko biva da neko tako sigurnom i veštom rukom ureduje u dva toliko različita žanra - kamernom i estradnom. I u jednoj i u drugoj disciplini Duška Vrhovac pokazala je da suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja. Svojim odnegovanim i istančanim jezikom, natopljenim usto izvesnom gorkom mudrošću dosegla je Duška Vrhovac u ovoj knjizi visoke umetničke domete..." Da Nikola Milošević nije jedini koji uvažava Vaš rad, govori i činjenica da su na predstavljanju Vaše nove knjige "Operacija na otvorenom srcu" održanoj 8. februara u Kolarcu, u publici sedeli i naši poznati pesnici, glumci, advokati, ali i novinari, reditelji, voditelji dnevnika... Ako izuzmemo satisfakciju, šta tako brojna poseta govori?

Duška:  Ja sam posvećenik, sve što radim, radim predajući se potpuno, dajući sve od sebe, ne žaleći ni vreme ni trud. Radeći stičeš novo iskustvo i novo znanje ostvarujući sopstvene naume. Kao novinar uvek sam se pripremala za emisiju, za intervju, saznavala sve što se moglo saznati, često o nekim stvarima znala više od sagovornika. Znate, dobar novinar zaista može od pametnog sagovornika da napravi manje pametnog, kao što od glupog može da napravi manje glupog. I ja sam bivala u takvim situacijama. Pogotovo u slučajevima kada na određenim mestima sede pogrešni ljudi, a oni su ti koji predstavljaju kolektiv, ustanovu, instituciju. Nije to kod nas redak slučaj. Međutim, to nije vredno pamćenja i pominjanja pojedinačnih slučajeva.

Izdvojila bih samo jedan slučaj, vredan da bude pomenut, kada je i sagovornik bio svestan onoga šta je u stvari rekao. Radila sam televizijsku dokumentarnu emisiju o medijima. Imala sam pitanja i za tadašnjeg ministra za informisanje. Otišla sam sa ekipom kod njega i razgovarali smo. Međutim, on je, po tada čestom običaju, kružio oko mog pitanja kao kiša oko Kragujevca. U montaži, posle pregleda materijala, uverila sam se da bi njegova priča smanjila specifičnu težinu emisije, otupila oštricu moje namere, učinila sve dosadnijim. Budući da sam bila i autor i urednik emisije, okrenuh broj ministrovog telefona i sasvim konkretno kažem šta me muči i zamolim ga da mi ne zameri što smo snimali, ali da ja to ne bih da stavim u emisiju. Bio je malo zatečen, to sam osetila po dužini pauze, ali nakon nekoliko trenutaka rekao je: "Pa, ako tako izgleda, učinite kao što ste naumili, izbacite to iz emisije". Dakle, nije bilo u pitanju skraćivanje, već izbacivanje cele njegove priče. Tada mi se činilo da to nije uzeo za zlo, da mi nije zamerio, ali kasnije sam se uverila da nije ni zaboravio. Zahvaljujući njemu, kasnije, kada više nije bio ministar već glavni urednik jedne novine, propao je moj dogovor o kolumni. Objavljena je samo jedna. Drugu, u kojoj sam pominjala njegovog naslednika, dakle, novog ministra informisanja, on je izbacio jer se ja nisam složila da se taj deo skrati. Treću nisam ni pisala.

A što se uvažavanja kolega tiče, naravno da to jeste satisfakcija, pogotovo kada poštovanje dolazi od ljudi koji su se i sami trudili, pa i uspevali, da u životu i radu sačuvaju lični i moralni integritet. Jedino što se sa Vama ne bih složila, iako je sala Kolarca bila puna, to je da takvih ima puno. U proseku, po glavi stanovnika, takvih je, nažalost, ipak malo.

ETNA:  U odnosu na broj objavljenih knjiga i na njihov prijem kod publike, čitalačke i one koja posećuje književne večeri, nesrazmerno je mali broj nagrada koje ste do sada dobili (dve). Reklo bi se da kolege pisci koji sede u žirijima nisu imali dovoljno sluha za Vašu poeziju, ili je reč o nečem drugom?

Duška: Neću reći ništa novo, jer su čak i novine o tome pisale, posle vrabaca na grani, naravno. Stvar je vrlo jednostavna. Nagrada je mnogo, a pisaca još više. Kao što se većina stvari u ovom pasjem vremenu izrodila u svoju suprotnost, to se u izvesnoj meri dogodilo i sa nagradama. Književne nagrade su postale bonovi, sredstva za kusuranje i podkusurivanje, trgovina - ja tebi ti meni, a kao i pre, i sada se događa da gospodin Čelnik telefonira gospodinu Predsedniku ili gospodinu Članu: "Slušaj, bilo bi dobro da ove godine tu nagradu date TOM i TOM..." I tako bude. Kad tome dodate i pojavu da ima pisaca i pesnika koji jednostavno dođu i siromašnijim Članovima žirija daju honorar, a dodaju i nešto u humanitarne svrhe, onda je i njima najlakše odužiti se književnom nagradom. Pogotovo što veći broj tih nagrada, kao što i priliči duhovnom stvaranju kakva je književnost, ne podrazumeva i Novčani iznos. (Međutim, u skorije vreme neke nagrade zaista donose i novac, pa ne bi bilo zgoreg neku osvojiti.) A Vi mene pitate gde sam tu ja!? Pa, iskreno da Vam kažem, na njihovom mestu ni ja ne bih dala takvu nagradu Duški Vrhovac. Ta gospođa se usuđuje da u ovom vremenu haosa poštuje neke (pra)stare vrednosti, govori, kao što rekoste, o ljubavi, odanosti, časti, ne promoviše političke partije, bavi se humanitarnim radom, pokušava da još nešto nauči, na sedeljkama peva umesto da ogovara, voli i one koji nju ne vole, pa šta će njoj nagrada? Ali šalu na stranu. Iz drugog ugla posmatrano, kao što je nekada zabrana teksta ili emisije mogla da autoru podigne ugled, možda bi se, i u vezi sa nekim književnim nagradama moglo govoriti o sličnoj stvari, o vrednovanju po tome što niste bili nagrađeni tom i tom nagradom.

Srbija je zemlja paradoksa kao što je i Jugoslavija bila. Sećate se da su naši najveći disidenti objavljivali svoja dela uglavnom u velikim državnim kućama i primali Sedmojulske nagrade, a posle poslednje, naše oktobarske revolucije najglasnije su govorili o tome kako ih je bivši režim progonio upravo neki nosioci Oktobarske nagrade. E pa ko tu da se snađe.

Ali, ruku na srce, krhko ljudsko biće ipak je osetljivo i ne bi govorili istinu oni koji bi Vam kazali da im je svejedno, da ne vole kada im kolege po peru odaju priznanje. S druge strane, veliki broj onih čije ime nose književne nagrade u grobu bi se prevrnuli (a možda to i čine) kada bi videli ko je sve poneo nagradu sa njihovim imenom. Što se mene tiče, prema nekim nagradama imam poštovanje upravo zbog imena koja nose, kao što cenim i neke, ali nikako sve, dobitnike tih ili drugih nagrada. Sve je to relativno, u istoj meri u kojoj su ljudi čudne biljke i kvarljiva roba.

ETNA: U Vašem pesničkom opusu dominira ljubav, pa čak i onda kada je reč o ironiji, satiri, zrači ljubav prema rodu, detetu, rodnoj grudi, čoveku uopšte, kada se nepristajanje pretvara u svojevrsnu borbu za bolju stranu sveta. Ali Ljiljana Šop, govoreći o knjizi "Operacija na otvorenom srcu", kaže: "...razapeta izmeđju lične potrebe za pevanjem i mišljenjem i sve naglašenije skeptičnosti prema ma kako angažovanom pesničkom diskursu, Duška Vrhovac nikada nije bila gorča, ironičnija, kritičnija prema stvarnosti koja nas okružuje i koju prvi put pripušta u vlastite stihove kao sasvim konkretne primere 'bensendinske Srbije'". Znači li nešto reč pesnika i pisca uopšte?

Duška: Ja verujem u moć reči. Kada ne bih verovala ne bih ni govorila ni pisala. A u vremenu ovom našem, u kojem je, da citiram sopstvenu pesmu: sve bilo/ i stvarno i moguće/ istovremeno/ i sumrak i svanuće i u kojem meni sve izgleda/ najpribližnije rečeno/ kao ljudskom rukom vođeno/ zvezdano iskliznuće: Šta može pesnik/ koji vidi dalje/ da kaže danas/ kada se istina u laž zbiva/ pre ispisanog slova/ i kada samo lažna reč/ izgleda sveža i nova?/Pitanje ovo možda naivno/ u grlu je popreko stalo/.Kasni li to reč pesme/ ili se vreme i s njom poigralo?

U svakom vremenu, pa i u ovom, pametna, blagotvorna i dobronamerna reč znači nešto, ako ne svima, ono makar onome ko je upućuje, a najčešće i onome kome je upućena. I bez obzira na napredak svih modernih komunikacionih tehnologija, nema uzbudljivije priče od uzbudljive ljudske priče. Ne verujem ni u to da internet ugrožava knjigu. Ali smatram da je neophodno da svi budemo pismeni primereno vremenu u kojem živimo. Zar mislite da je nepismenima nekad azbuka izgledala manje komplikovano i opasno? Osim toga, kao što na poćetku beše reč, sasvim sam sigurna da će i na kraju biti reč. Zar nas upravo misao, reč i pismo nisu izdvojili i učinili nas bližim Bogu od svih drugih bića koja su nam znana.

Da li poezija ima smisla, setite se, pisala sam o tome.

Ko kaže
da poezija više nema smisla,
i da literatura
ništa ne može izmeniti?!
Šta vam je,
ljudi,
ne verujte lažima!
Ko postavlja pravila
za nove igre?

Te silne novine
u kojima su sve vesti
iste,
samo počinioci
drugi?
Koliko
i kakvih li
uzbuđenja!
Nacija spava,
oduzeta,
kontaminirana
u celini.
Vode nas slepci,
kao u dobroj
satiričnoj priči
čiji je autor
odavno mrtav
i nema nameru
da se ponovo probudi.

Usred akcije,
inicirane spolja,
niko ne čini ništa,
kao u lošem
akcionom filmu,
sa nepoznatim glumcima.

Sve naokolo trešti,
svi vas prisvajaju
i govore
u vaše ime
dok vi,
šćućureni,
u hladnoj sobi,
spremate svoju
siromašnu
tajnu večeru.

I osećate se sasvim usamljeni,
osakaćeni,
ne slučajno,
na gnusan način,
potpuno sigurni
da ne pripadate nigde,
i nikome,
da ne možete računati ni na šta,
i da nemate više snage
ni da se pomerite sa sred puta
a kamoli da se spasavate.

Napušta vas volja za životom
dok iz susednog stana dopiru
preglasni i izobličeni
tonovi agresivne muzičke poruke
od komšije koji se,
na svoj način,
bori sa zastrašujuće sličnom,
takoreći istom stvari.

Ništa se ne da
ljudski razabrati.
Sve se to događa
u svako doba,
pred podne,
uveče,
ili pred zoru,
samo što vi
niste baš uvek tu,
kao da se povremeno gubite.

I nestajete, vi.
Ostaje samo poslušni učesnik
koji se svakodnevno susreće
u vašem domu,
ulici,
gradu,
na čitavoj
ubogoj
i sluđenoj
planetarnoj površini.

A možda
duboko
u prašini
ili na dnu okeana
postoji još uvek
neki sasvim normalan svet.

Doduše, do dna okeana je ipak malo teže doći, čak i viza je problem, a knjiga pesama, CD ili sećanje, pa i Etna, nude nešto smisla i poezije, ne da se zaboravite već da se probudite. Osnovna Božja zapovest danas zaista glasi: probudi se...

ETNA: Da pomenemo još jedan segment Vašeg stvaralaštva - prevodilački, jer i prevođenje je stvaranje novog dela. Koliko to obavezuje i šta prevodilac sme, a šta ne sme sebi da dopusti?

Duška: Trebalo bi da svaki stvaralac SME sebi da dopusti SVE. U svojoj kreaciji, ili srpski: u delu koje stvara on je "tvorac" i postavlja zakone. Naravno da postoje i neki opšti, ali kod pravih stvaralaca ti opšti zakoni su "inkorporirani" (kakva užasna rogobatna reč), a ŠTA će uraditi zavisi od njegovih stvaralačkih sposobnosti i poetičkih (kreativnih) i etičkih opredelenja. Da bi bio stvaralac on NE SME da izda sebe. E, gospoda prevodioci imaju jedan namet na vilajet više: oni NE SMEJU da izdaju NI AUTORA kojeg prevode. To je često teže nego ne izdati sebe.

ETNA: Do 2005. godine bili ste urednik složenih projekata u RTS-u, sada ste slobodni umetnik. Kakva je cena slobode? Da li to znači da ćete imati više vremena da se posvetite svojim projektima ili će prevagnuti egzistencijalno pitanje pa opet neće biti dovoljno prostora za stvaralačku opuštenost?

Duška: Sve što se o slobodi kaže zvuči kao fraza i relativno je jer je istinito. Sloboda nema cenu. Sloboda se ne dobija već osvaja itd. i tsl. Međutim, ja sam odavno prihvatila činjenicu da realizacija ličnosti jeste postizanje unutarnje slobode kada se čovek više ne određuje spolja. Prihvatajući uz to i činjenicu da za sopstveni izbor i sopstvene odluke ne možete nigde naplatiti račun, već taj račun morate lično platiti, ja sam neke dileme zauvek rešila. Ako imate misiju potrebno je da je sledite i da je ispunite. Ja znam svoju misiju. Ostalo sledi iz toga.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Duška: Neka ovih nekoliko stihova istovremeno bude poruka svima, ali pojedinačno.

Ako ti je ljubavi malo
voli jače, nežnije
voli nesebičnije
veselije
radosnije
jer:
ko da više
više mu i ostane.

Onima koji ne vole poruke ove vrste, a i njih ima dosta, njima u stilu Etne, a citirajući "Operaciju na otvorenom srcu" poručite: Dosta, BRE!

Razgovor vodila:
Vesna Denčić

---