|
Glumac tumači pesnika
Veliki je broj naših glumaca koji rado
govore poeziju, a još je veći broj pesnika
koji ih rado pozivaju kao interpretatore
na predstavljanje svojih novih knjiga.
Nisam upoznala nijednog glumca ni glumicu koji ne vole poeziju.
Nisam ih srela ni među onima koji nikada nisu tumačili lik sa
lirskom žicom, ni onima koji su igrali negativce i bezosećajna
stvorenja sklona preziru poetskog, mekog ili slabog u
čovekolikom biću. Među piscima, međutim, onima sa proznom
provinijencijom pre svega, upoznala sam i one koji ne vole
"lirski subjekt" i njegov način govora, izražavanja misli i
osećanja.
Šta je to u glumcu što ga čini prijemčivijim, "osećajnijim" i
osetljivijim za naboj pisane ili kazane poetske reči? Verujem da
dobar glumac, ma u kojem žanru iskazivao svoje umeće, mora, više
od drugih, kreativaca ili samo konzumenata, da ima stvarnu,
duboku osećajnost i osetljivost koja mu omogućava da lakše
dopre, a ne da se poistoveti, do onog šta je pisac, u ovom
slučaju pesnik, hteo da kaže. To je neophodno bez obzira u kojoj
meri je pesnik ostvario svoju nameru da sve što piše učini lako
shvatljim i bez mogućnosti drugačijeg tumačenja od željenog.
Na ovakav zaključak upućuju glumci koji često govore stihove, u
pozorišnom tekstu ili prilikom raznih predstavljanja pesničkih
knjiga ili na poetskim manifestacijama sa drugačijim povodom.
Lično, najpotpunijim doživljajem smatram kada autor ume lepo da
kazuje sopstvene stihove. To je jedinstvena prilika da slušalac
ili čitalac tog pesnika ima potpun doživljaj, da čuje misao i
nasluti osećanja autora izražena njegovim glasovnim i drugim
sposobnostima. Sva druga kazivanja stihova nekog pesnika, od
strane glumca ili od strane čitaoca, predstavljaju drugu, a
samim tim i drugačiju recepciju i percepciju i samo su odraz
autorovog doživljaja i namere. Čitalac uvek, sa izuzetkom samo
sasvim realističkih stihova, takozvane stvarnosne poezije,
"dopisuje" autora. To "dopisivanje" počinje već sa naglašavanjem
pojedinih reči u stihu. Bila sam u prilici da slušam razne
interpretacije Dučićeve pesme "Tajna" i pratila sam, kao primer
u prilog prethodnoj tvrdnji, "sudbinu" trećeg stiha u prvoj
strofi: "Kao kap pade ta reč jedina:". U četiri kazivanja
dogodila su se četiri različita naglašavanja:
"Kao kap pade ta
reč jedina;"
"Kao kap pade ta reč jedina:"
"Kao kap pade ta reč jedina:"
"Kao kap pade ta reč jedina:".
Nažalost, nisam imala sreću da čujem kako je te stihove
izgovarao njihov autor, iako sam uložila dosta truda uzaludno
tragajući sa nadom da ću možda otkriti njegov tonski zapis.
Veliki je broj naših glumaca koji rado govore poeziju, a još je
veći broj pesnika koji ih rado pozivaju kao interpretatore na
predstavljanje svojih novih knjiga, ne retko sa uverenjem da će
prisustvo glumca uveličati događaj, učiniti ga bogatijim, a
možda i stihove učiniti dopadljivijim ako ne i boljim, što se
često i događa. Ja, međutim, u takvim prilikama, više volim da
čujem samog autora, upravo zbog napred pomenute jedinstvene
prilike da se stihovi čuju u apsolutnom originalu ili potpunom
"izvornom" obliku. Pritom, činjenica je da znatan broj pesnika
imaju i recitatoskih sposobnosti.
Među pesnicima postoje i oni koji bolje od bilo koga drugog
govore svoje stihove. Da ne navodimo samo strane, kao što su
Jevtušenko ili Voznesenski, na primer, pomenimo naše: Matiju
Bećkovića, Bratislava Milanovića, Milana Nenadića, Radmilu
Lazić, Dragana Kolundžiju ili Ljubomira Simovića i Milana
Komnenića. Mislim da nije neumesno da i sebe upišem u ovaj
spisak.
Među našim glumcima, međutim, veliki je broj onih koji stihove
zaista majstorski zaodevaju u svoje glasovno i doživljajno ruho
i od govorenja stihova prave praznik reči. Takvi su Gojko
Šantić, Ksenija Jovanović, Ivana Žigon (kada odbaci
patetičnost), Tihomir Stanić, Đurđija Cvetić, Milan Mihailović…
Njima, kao i onima čija imena ne navodim samo zbog ograničenosti
novinskog prostora, zasigurno pripada izvesna zasluga za veliku
posećenost književnih večeri kod nas, često mnogo veću nego što
je posećenost sličnih događaja u zemljama velikih književnosti,
Engleskoj, Nemačkoj ili Italiji. Njima bi pesnici mogli, u
povodu svetskog dana poezije makar, da upriliče zaista zasluženu
nagradu za popularizaciju poezije.
Ono što bi se najčešće nekim glumcima moglo zameriti kada je o
kazivanju poezije reč, jeste tzv. "glumatanje", preterano
"unošenje" u doživljaj, stavljanje značenja u drugi, a ličnog
doživljaja pesme u prvi plan. Međutim, to je najčešće posledica
prepuštanja čitave "fešte" samom glumcu i izostajanje
"uvodjenja" glumca od strane autora ili reditelja. Nekada je u
pitanju površnost svih aktera, a nekada strah autora da ne
povredi sujetu glumca. Nasuprot tome su slučajevi kada se
interpretaciji poezije prilazi krajnje zahtevno, što svakako
daje potpuniji i veći umetnički doživljaj. Jedan od nezaboravnih
primera takvog pristupa je saradnja Vide Ognjenović i Ksenije
Jovanović na realizaciji i interpretaciji svojevrsne
dramatizacije "Nemam više vremena" Desanke Maksimović, ali i
iskustvo koje imam sa interpretacijama moje poezije od strane
Gojka Šantića i Đurđije Cvetić. Gojko Šantić je moje stihove
kazivao upravo kako sam ih ja pisala. Naglašavajući baš one reči
koje su za naglašavanje, ritmom potpuno saglasnom autorovom,
njegovo poistovećivanje sa lirskim subjektom bilo je potpuno.
Nije bez značaja ni činjenica da je većina tih pesama pisana bez
interpunkcije, što interpretatorima, kao i tumačima,
kritičarima, često predstavlja poteskoću i zahteva veću pažnju
jer su greške u tumačenju i shvatanju moguće.
Napred rečeno uglavnom se odnosi na živu glumačku reč, ali ako
bi trebalo da označim najuspeliju glumačku interpretaciju
poezije uopšte izdvojila bih CD snimak na kojem Gojko Šantić
kazuje pesmu Federika Garsije Lorke "Neverna supruga". Bez
preterivanja može se ustvrditi da se radi o retkom slučaju
gotovo savršene interpretacije jedne poznate i popularne pesme
jednog velikog pesnika.
Nazad
|
