KRATKI IZVODI IZ KRITIKA O POEZIJI DUŠKE VRHOVAC

Milan Mihajlović, Otadžbina broj 6, 2007:
Poezija Duške Vrhovac je zanimljiva i provokativna. Ona tokom i posle čitanja, iza svih poetskih kulisa i metafora, deluju na čitaoca katarsično, lekovito i uzvišeno. Njene pesme su neosporno izuzetna ostvarenja koja se po mnogo čemu izdvajaju u savremenim tokovima srpske a i evropske poezije. To su lirskim sredstvima ostvarene poetske forme od molitve do vrhunske satire.


Ljiljana Šop, ETNA, broj 64. mart 2007:
Znajući da je imenovanje krivaca za lokalno ludilo i opšti sunovrat u kojem nam protiču životi uzaludna rabota dostojna sudskog i istoriografskog a ne pesničkog pera, Duška Vrhovac vrhunskom ironijom proglašava Pesnika krivim za sve. Jer, ako se u poeziji ogleda ovakva stvarnost a da nikome ne pada na pamet da preuzme ili barem prizna odgovornost za njen nakaradni lik, mora da je krivo ogledalo, zar ne?


Milica Lilić Jeftimijević, Duška Vrhovac, "Operacija na otvorenom srcu", "Alma", Beograd, 2006:
No, treba skrenuti pažnju na slike koje tvori Duška Vrhovac, kojih ima u svakom stihu što shodno njenom profesionalnom televizijskom iskustvu, simultano prate misao i to je jedan jako izražen kvalitet u njenom pesništvu pored mnogih drugih.
Pomenimo samo konstrukcijske sposobnosti ispoljene u formalnom uređenju teksture koja je zgusnuta, komponovana iz različitih segmenata govornog iskaza koji se širi i uključuje u sebe gotove formule, kakvi su recimo, idiomi iz razgovornog jezika, ili stihovi iz neke tuđe pesme, a sve to čvrsto je povezano različitim pesničkim figurama, najčešće metaforom, poređenjem, sinegdohom ili drugima. Ciklusi, naročito druga dva međusobno se dopunjavaju, iako na značenjskom planu korespondiraju, kao njihovim antipodom i sa prvim. Čini se da na planu intonacije ciklusi, gde je u prvom ironija a u preostala dva melanholija, nisu sasvim u saglasnosti i da bi se čak mogli i odvojiti i u posebne knjige. No, ovako sjedinjeni daju jednu višestruko razgranatu poetiku, od poetike pobune do poetike smirenosti sverazumevanja poretka sveta i bića, nadasve do priznavanja konačnosti i primerenosti s njom.
Poetika tišine tako gradacijski raspoređena u završnom ciklusu je izraz lalićevski dosegnute mudrosti o "strasnoj meri" stvari i vlastitog poslanja na planu intelekta kojim je ispisana ova složena i provokativna zbirka.


Milica Lilić Jeftimijević, OD JAROSNE POBUNE DO RACIONALNE SMIRENOSTI, (Duška Vrhovac, "Operacija na otvorenom srcu", "Alma", Beograd, 2006.):
Za dve decenije stvaranja pesnikinja i publicista Duška Vrhovac obogatila je srpsku književnost i kulturu zbirkama poezije, četrnaest knjiga, od čega je jedna izbor pesama, sa dve knjige prevoda, sa osam televizijskih serija dokumentarnog tipa, sa više scenarija, tekstova, doprinosom u organizovanju međunarodnih susreta pisaca u Beogradu i brojnim javnim nastupima.
Nagrađena je dvema nagradama, što je nesrazmerno učinku, ali to po-malo govori i o instituciji nagrade kod nas. Činjenica je da Duška Vrhovac spada u onaj mali posvećeni priznati deo književnosti koju stvaraju žene, i ako je uglavnom listom i pišu, međutim priznanja i popularnost najčešće pripadaju jačem polu, sigurno ne samo zbog kvaliteta već i zbog snažnije međusobne solidarnosti i izabrane pozicije da vrednuju i tvore javno mnjenje.


Risto Vasilevski, NAŠ GLAS, Godina LI, Broj 2.513, 20. 05. 2003:
Duška Vrhovac spada u red vrsnih pesnikinja, poput njenih pesničkih i životnih uzora Isidore Sekulić i Desanke Maksimović. Ona je okrenuta okruženju, poezija joj je stvarnosna, iskustvena, a pesnički jezik jednostavan, čist, reklo bi se najbliži istini.


Bojana Stojanović-Pantović, Teskoba i čežnja, Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Politika, 31.maj, 2003:
U najdubljem ishodištu ove poetike jeste pesnikinjina volja, duhovno pregnuće da se ostane veran i što bliži sebi, ali ujedno i odan rodu, jeziku, precima i potomcima.


Ljiljana Šop, ZALOG, Srpska reč, decembar 2003:
Da je Duška Vrhovac pesnik intime, skladatelj celine od delova vlastitog života i iskustva, tanani posmatrač sveta oko sebe i u sebi, te da je jednostavnost izraza - do čega je najteže doći i što je po meni sinonim za zrelost i mudrost - središnji stub njene poetike, sasvim je izvesno i očigledno. Aksiomi se ne dokazuju, a ovo jesu aksiomi Duškine poetike.


Anđelko Anušić, Izabrane i nove pesme, 2002:
Ova pjesnikinja baštini polifoni pjesnički glas koji je raskošno odražen u knjizi njenih izabranih i novih pjesama.


Gojko Antić, iz studije "Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac", Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Prosveta 2002:
Duška Vrhovac se, poput Desanke Maksimović, iskreno ispoveda u jednom za sebe presudnom trenutku humane katarze koju, kako se zna, malo koji pesnik istinski doživi. Obe pesnikinje, poput srpske despotice Jelene, imale su taj zanosni trenutak u kome nastaju dve najpotresnije pesme na melodiji našeg maternjeg jezika Krvava bajka i Kad umre dete. Iz Krvave bajke lirika duboke intime bez ženskog bola kao da je prešla u pesmu Kad dete umre u vidu lirike sa objektivnim "muškim" i viteškim osećanjima. Njih prati smiren poetski ton, racionalna saglasnost, iskrena astrološka variranja koja kao da dolaze od kakvog antičkog pisca. U dvema pomenutim pesmama, ali i u pesmama Molitva, Molitva za srpskog vojnika, Molitva za sebe samu Vrhovčeva čoveka i svet oko sebe "gleda" očima duše. U sadržaju njenih molitvi sadržano je osobeno naše (srpsko, pravoslavno i svetosavsko) poimanje, trag otkrivenja duše. Svoju intelektualnu i duhovnu spoznaju ona izvodi kao oličenje duhovnog dara iz naše srednjevekovne duhovne poezije, a ideju jezika izvodi iz svetovnosti, iz izvorišta i ishodišta smisla i harmonije na kojoj je naša srednjevekovna književnost insistirala.


Gojko Antić, iz studije "Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac" , Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Prosveta 2002:
Svojim stihovima ona ostvaruje melodijsko bogatstvo zvukova i ritmova i nudi prozračnu, sudbinsku lakoću lirskog trepeta i emotivnu gustinu savladane životne materije. Njena poezija je komunikativna sa pesničkim jezikom koji donosi bogatstvo ritmova, harmoniju, fakturu tonaliteta i prizvuka, začaranost i pevljivost... U pitanju je, dakle, ona dobro nam znana vizantijska dimenzija prema motivu ljubavi i onome što se njime ukršta i razmenjuje. Vrhovčeva se ne odriče nasleđa i istorije, ali se ne libi ni da se bavi savremenošću i vremenom u kome živi. Oslanjajući se, dakle, na književnu baštinu, ona u svojim pesama istražuje nepoznato, otkriva postojeći svet iz dubine duše. Saživljavajući se sa predmetnom situacijom, Duška Vrhovac je usaglašavala svoje emocije sa takozvanim umetničkim procesom, sa stvaranjem. U njemu je do punog izražaja dolazila njena izuzetna sposobnost da oseti u pravom trenutku najtananije nijanse duševnih vibracija na osnovu kojih je metaforički bogato promišljala lični doživljaj, radosti, nemire, tugu... Težnja ka opštim motivima naročito se naglašava kroz takozvanu figurativnost stila, kroz težnju za jasnoćom i razumljivošću sadržaja.


Risto Vasilevski, Izabrane i nove pesme, Naši dani, 2002:
Raspon njene poezije, sudeći prema njenom pesničkom izboru Izabrane i nove pesme, kreće se od intimnog, emotivnog i egzistencijalnog, duboko unutrašnjeg i ličnog, do molitvenog, nacionalnog, svevažećeg i sveprostornog.


Iz studije Gojka Antića, "Apsolut i tišine, ljubav i molitve u poeziji Duške Vrhovac" , Duška Vrhovac, "Izabrane i nove pesme", Prosveta 2002:
Retke su ovako lično-opšte pesme u savremenoj poeziji uopšte. Samo pozivanje na "najljubavniju" pesmu u istoriji svetske književnosti (Pesma nad pesmama) predstavlja izazov i sebi-stvaraocu i književnom svetu u celini (stvaralac-kritičar-čitalac). Međutim, to je očigledno izazov koji se upućuje sa punom svešću o tome da se zaista "suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja", kako je to još povodom knjige Žeđ na vodi u(s)tvrdio Nikola Milošević. Može se reći da upravo suverenost i omogućava ovom osobenom pesništvu da bude izvan svakodnevice književnog života i potpuno samosvojno, a ipak od čitalačke publike široko prihvaćeno, i od značajne kritike visoko postavljeno na lestvici savremene srpske poezije.


Anna Santoliquido, Le Voci Della Luna, Numero 14 Settembre 2000:
Velike metafore Duške Vrhovac ostaju san i deca, simboli želje i života koji cveta. Veo melanholije, osuda zla, snovi, slojevitost značenja, osećanja, raspaljuju znatiželju čitaoca za istoriju Balkana. Tako pesnička pobeda jedne žene postaje univerzalna materija i i prsten povezivanja.


Ljiljana Binićanin, Ilustrovana politika br. 1992, str. 57, 22. III 1997:
Ona je pesnikinja za sve dane u godini, za sva jutra i sva podneva, za sve uzraste i polove. Duška Vrhovac traje otkad se pojavila s prvom svojom pesmom pa u sva buduća vremena.
Za čitaoca su pravi blagoslov njeni neusiljeni, iskreni, jedinstveni, privlačni stihovi pa je stoga ovo knjiga koja se voli i koja na ljubav uzvraća ljubavlju – s njom pod jastukom, na uzglavlju, na kuhinjskom astalu, na radnom stolu, na bilo kom mogućem i nemogućem mestu – nikada niste usamljenik. Ma koliko usamljeni bili.


Ljubica Miletić, Žeđ na vodi, drugo dopunjeno izdanje, 1997:
Dok govori o strašnoj mašti zla, ona čvrsto stoji na strani dobra, i to je jedan vid svedočenja i otpora Duške Vrhovac, njene vere, ljubavi i svekolike nade da zlo nije svemoćno i da je prolazno.


Miroslav Egerić, Bagdala, broj 428-429, jul-septembar 1996:
Rafinovana, lirika Duške Vrhovac to zavetno slovo sluša iz poruka onih naših velikih predaka za koje nije bilo prečega duga ni većeg zadatka no: biti onaj koji nastavlja zadatke roda, duh vrednosti koje se životima plaćaju. Lično sam zahvalan pesnikinji što nas svojom zbirkom i na takve vrednosti podseća i opominje.
Posebna vrednost ovih pesama jeste čistota jezika. Duška Vrhovac je uspela da pronađe reči, i da ih tako složi, da ih osećamo i kao ispovest i kao "muku duhu". Telegrafski koncizne, one sažimaju polja problema ali ih ne čine pustim, dekirikovskim pejzažima. Iza njenih reči sjaji "zavetno slovo": tamo negde, u daljini postoje "žarišni orijentiri" – otac, mati, česnica; postoji jedan svet koji je znao šta je slava i čast, visinski moral i visinska odgovornostpostojanja…
Vredi navesti ovde celu pesmu Posle zla da se vidi kako jedna zrela pesnička misao stupa u korak sa senzibilitetom čije su antene otvorene za ideje vremena, ali se nigde ne pretvara u moralističku agitku:…
Oni koji su tako vaspitali svoj ukus da mogu razumeti umno u jednostavnom, koji znaju za vrednosti direktnih iskaza, munjevitih sinteza mišljenja i pevanja, mogu se samo radovati što nam i ova knjiga pesama potvrdjuje misao o plodnoj i živoj raznolikosti savremene srpske lirike.
Kada budemo izašli iz opštije magle na proplanak stvarnog življenja – što još nije slučaj – videćemo da nam takve pesme pokazuju smerove vrednosti koje nismo slutili i znanja na koja se, opstanka radi, moramo kladiti i za njih boriti.


Predrag R. Dragić Kijuk, Knjiga koja govori, 1996:
Duška Vrhovac promišlja svesadašnje vreme i u tome su njene poruke univerzalne čak i onda kada u pojedinim pesmama možemo kao svedoci ili saučesnici određenih događaja prepoznati i aktere tih dnevnih drama. I već samo zarad tog univerzalnog koda ja njenu poeziju smatram veoma osobenom i važnom.


Nikola Milošević, Žeđ na vodi, 1996:
Retko biva da neko tako sigurnom i veštom rukom ureduje u dva toliko različita žanra: kamernom i estradnom. I u jednoj i u drugoj disciplini Duška Vrhovac pokazala je da suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja. Svojim odnegovanim i istančanim jezikom, natopljenim usto izvesnom gorkom mudrošću dosegla je Duška Vrhovac u ovoj knjizi visoke umetničke domete...


Dragoljub Stojadinović, Večernje novosti, 1996:
Moglo bi se mnogo govoriti o ovom pevanju i još više povodom njega. No, najjači utisak je da je ono inspirativno, na izuzetan način odmereno i da je njegova delikatnost osobena i izazovna, a njegov tematski prostor širi nego što je u poeziji danas uobičajeno, kao i da su prozno i poetsko na začudan način tu izmenili mesta.


Slobodan Rakitić – S obe strane Drine, 1995:
Ako u njenim ranijim pesmama nejvećim delom preovlađuje pojedinačno, lično, estetsko, u novoj knjizi Duške Vrhovac u prvom planu je etičko, emocionalno, opšte i moralno. Nove pesme ove pesnikinje imaju jedno naglašeno emocionalno i senzitivno lirsko jezgro, što je i razumljivo kada se ima u vidu ne samo njihova tematsko-motivska osnova nego da poezija u jednom trenutku postaje kako estetski, tako i duboko moralni čin.


Ričard Berns, predgovora I WEAR MY SHADOW INSIDE ME, 1991:
Pesma Duške Vrhovac često ima kvalitet medaljona: otvorite ga i naći ćete u njemu tajnu i sećanje. Na malom prostoru ona uspeva da uhvati i zadrži ne samo tren već i svekolike njegove odjeke. Mnoge njene pesme imaju naizgled laku konverzacionu formu, ali ona ima moć da to što liči na uglačani oblutak otvori i učini da kao klica naraste u duši, u svesti. Na srpskohrvatskom jeziku često pravi sopstvene kovanice i uživa u jakim sonornim i metaforičkim rezonancama svog maternjeg jezika. I, čvrsto ukorenjena u sopstvenom iskustvu, nikada ne preteruje, ali uvek ističe sopstveno nasleđe i svesnost savremene jugoslovenske žene. Ne stavljam svoj život u svoje pesme. Život je za življenje, kaže. U pesmu stavljam/ što u život ne stane. Ova kompleksna misao osvetljava čitavo njeno delo. Njene pesme su prefinjeno crtane minijature, slutnje (inklings) u svakom smislu te reči: bića koja žive i dišu kroz mastilo, trenuci uhvaćeni u vremenu, a ipak oslobođeni od njega, blesci i sveobuhvatnost, ispovesti, naslućivanja i prepoznavanja.


Miroslav Egerić, pogovor u knjizi GODINE BEZ LETA, 1988:
U mnoštvu lirskih prenemaganja kojima smo okruženi, u stihovanjima dnevnih putničkih beležnica ili spomenara sa brojnih državnih proslava, u poplavi takozvanih pesničkih istraživanja koja se sastoje od prepisanih rečenica sa železničkih stanica ili dosetljivosti grafita, evo jedne pesnikinje koja zna SVOJE znanje, koja se ne libi da ne zna šta neće da zna, i koja svoju autentičnu lirsku ariju kazuje na način koji izaziva poverenje i pripsan dijalog.


Alek Vukadinović, pogovor knjizi S dušom u telu, 1987.
Veoma je značajno, i to treba odmah podvući, da je u sledećem ciklusu pesama, "Zemunice", Duška Vrhovac napustila ovu pesničku prozodiju, a da nije napustila niti narušila svoj pesnički svet. Ista unutrašnja tenzija, senzibilna i emotivna, isto tamno i melanholično tkanje jezika, kao i osnovni doživljaj sveta, nastavljaju da spontano žive i u ovim pesmama. To obelodanjuje celu jednu doživljajnu i senzibilnu rezonancu na kojoj se ona kao stvaralac javlja i oglašava u našem pesništvu. To, takođe, govori i kolike su njene pesničke mogućnosti.


Ranko Risojević, Oslobođenje, Sarajevo, 8. jula 1987.
Od pjesme do pjesme, od sna do sna čitalac, u svojoj samoći prebire samoću pjesnikinje Duške Vrhovac, uvjeravajući se u autentičnost njenih stihova. Vrijeme poklonjeno ovoj poeziji vraća se udvostručeno–samoća se popunjava smislom.


Alek Vukadinović, pogovor u knjizi S DUŠOM U TELU, 1987:
Svojom prvom knjigom SAN PO SAN Duška Vrhovac je pokazala da je dušom i emocijama, kao i onom vrstom metafizičke mudrosti koja iz njih prosijava, nepobitno obdarena. Čitav niz osobina koje jednog pesnika sigurno preporučuju, otkrile su se i otvorile već u ovoj njenoj prvoj knjizi. Čistota tona, neka plavetna čednost i smernost unutarnjeg života, suzdržanost daha, i nadasve, jedna pročišćena i diskretna doživljajna melanholija, neke su od nezaobilaznih osobina koje je ona knjigom SAN PO SAN donela.


Đorđe J. Janić, pogovor u knjizi SAN PO SAN, 1986:
Harmonija stihova Duške Vrhovac ogleda se u jasnoj preciznosti između subjektivnog izvorišta i otelotvorene opštosti.