Žeđ na vodi Duške Vrhovac

Kada sam se pripremala da govorim o knjizi Duške Vrhovac Žeđ na vodi za književno veče koje smo održali u Rimskoj dvorani Gradske biblioteke u Beogradu, prva mi pomisao posle čitanja ove knjige beše upravo o smislu poezije. Zašto to govorim? U današnje vreme poezija kao da želi da predstavi neki lepši svet, neki svet koji postoji u realnosti koja je izvan nas. Međutim, mislim da je smisao poezije svedočenje. Knjiga Duške Vrhovac Žeđ na vodi kao da ima naglašenu funkciju upravo tog svedočenja. To je jedna od retkih knjiga koja će ostati kao zapis, neću reći lirski jer nije u pitanju lirika, ostaće, dakle, kao zapis o jednom teškom kratkom periodu koji je protutnjao nalik na vekove. U ove četiri godine rata koji smo preživeli jedva, u duhovnom smislu, knjige kao što je ova Duške Vrhovac ostaće pisano svedočanstvo. Ako se prisetimo Biblije i Jevanđelja po Jovanu, na jednom mestu je zapisano da je Pilat upitao Hrista: "Jesi li ti car"? On je odgovorio: "Ja sam za to rođen. Ja sam došao da svedočim." Jevanđelje po Jovanu jeste svedočenje, svedoči i knjiga Žeđ na vodi, koliko i pesme Dušana Vasiljeva, na primer. Na te dve koordinate u stvari sam pronašla suštinu značenja Duškine knjige. Dušan Vasiljev u pesmi "Suton" kaže:

To je vreme koje je Dušan Vasiljev doživeo u nekom danas davnom ratu, što je istovetan sa ovim sadašnjim posleratnim stanjem koje srpski pesnici, oni koji su odista doživeli rat, na isti način osećaju. Da to potkrepim, navešću nekoliko stihova Duške Vrhovac.

Prvi stih u prvoj pesmi, naslovljenoj "Nova stvarnost", glasi: "Okrenulo se sve naopačke". Nije li to slika apokalipse, takođe jedna biblijska slika, koju Duška, možda nehotice, možda svesno, stavlja na početak knjige? Ona u istoj pesmi veli da "stih grca i sam se grubo slaže". To slaganje me je takođe podsetilo na slaganje svetih knjiga, knjiga o carevima, o prorocima, u četiri Jevanđelja.

Zlo, o kome Duška Vrhovac govori u ovoj knjizi, večno je, jednako, samo se javlja pod različitim imenima i mislim da je današnje ime zla skriveno. I tu je negde Duška Vrhovac na dobrom putu da raščini to zlo, da nas podseti na neka davna vremena, da nam ponudi mogućnost poređenja sa ovim današnjim zlom, da se ne bismo izgubili, nazvali ga drugačije, njega treba upravo imenovati i time će ono izgubiti mnogo od svoje snage.

Duška Vrhovac ističe: "Nova istorija I" u jednoj pesmi, u drugoj kaže "Nova istorija II", to su naslovi koji nam objašnjavaju taj neki krug, istorijski ciklus zla i sugerišu nam baš tu cikličnost zla, ponavljanje, tu strahotu koja, nadvijena nad ljudskim rodom, ne meri vreme uopšte, to zlo radi svoj posao, planski, organizovano. A mi, ljudi kratkog veka, samo smo sekunde, minute u toj velikoj eri u kojoj se po nekim zakonitostima zla odvijaju najtragičniji periodi slovenskog, a posebno, što Duška Vrhovac naglašava, srpskog naroda. Ona pokušava u pesmama da to zlo konkretizuje. Tako se, na primer, kao jedna metafora višeg reda kod nje pojavljuje i IFOR. To je jedna opasnost koja je eto tako imenovana, nije opasnost u opštem smislu, ali je dobila u ovom kontekstu primesu nečeg strašnog. Duškine konstatacije su strašne na momente koliko je i bilo vreme o kome piše, i ona kaže, na primer: "U smrt su se uzidali svi". To je strašna konstatacija. To je konstatacija koja govori da je zlo toliko da je onima koji su se uzidali u smrt bilo lakše da se u smrt uzidaju nego da prežive (pesma "Nova istorija I".

Ova knjiga ima vrednost upravo u tome što, dok govori o jednoj strašnoj mašti zla, stoji čvrsto na strani dobra, i to je vid otpora Duške Vrhovac, koja nije umela drugačije da se pobuni protiv zla nego da ga opiše.

Ako govorimo o nekim opštijim temama koje se u knjizi javljaju, najednom ćemo ustanoviti, na primer, da se u njenoj pesmi pojavljuje nekakav nevidljivi režiser, koji režira događaje, koji menja radnju, koji preraspodeljuje uloge i čak dodaje post scriptum opisanom događaju. Taj post skriptum podsetio me na jednu novu pojavu: kada je sve gotovo, prikazati ono što se stvarno zbilo drugačijim, proglasiti to kanonom, proglasiti opštevažećim mišljenjem koje treba sada da putuje, da cirkuliše, i da jednu pojavu, jedan događaj u novoj, lažnoj stvarnosti izokrene. To su neki momenti koje sam zapazila i čini mi se da se u srpskoj poeziji ređe javljaju. Mislim da je to vrlina ove knjige, i jedna dimenzija koju sam primetila još samo u dve ili tri knjige, uglavnom kod onih koji su na neki način bili vezani za Srpsku Krajinu ili Republiku Srpsku, i kod malog broja pisaca iz ovdašnjeg dela srpskog naroda, koji je, srećom, izbegao rat. Želela bih da takvih motiva bude više, da bi se dublje, preciznije i sa više sjaja osvetlila i ta strana tog zla, koje se neprestano, u gotovo svakoj pesmi knjige pojavljuje, osobito u pesmi "Mera".

Duška Vrhovac ima i motiv deoba, koji za nas uopšte nije nov. Ali, govoreći o deobama, međutim, za koje nažalost znamo i koje kao da su ugrađene u naše gene, naša saznanja, u našu istoriju i našu umetnost, Duška Vrhovac ponovo dovodi nešto novo, najednom nudi jedan čudan zaključak:

Ova dva stiha nose možda čitavu poetiku ove knjige. Upravo to, nekome prag a nekome zmija, može da se objasni i na neki starozavetni način, može da se objasni takođe na jedan postmodernistički, da kažemo, način; međutim, ta deoba je mnogo strašnija i ta konstatacija kojom se zaključuje ta deoba stoji kao nekakav paraf na nekakvom ugovoru koji bi mogao biti ugovor sa Đavolom (pesma "Nove deobe").

U ovoj knjizi ima jedna pesma koju bih ja oglasila neosporno antologijskom, to je pesma iz ciklusa "Balada o Dolovima i Stranama", pesma "Česnica". U toj kratkoj pesmi, s malo reči, malo stihova, sadržana je vera, ljubav i sva nada Duške Vrhovac da zlo nije svemoćno, da je zlo privremeno, i da mi koji smo na strani dobra možemo snagom te male česnice, te svakidašnje pogače, da se odbranimo:

Mislim da je ovo značajna pesma i u stvaralaštvu Duške Vrhovac i u srpskoj poeziji i preporučila bih svim antologičarima koji danas prave i koji će sutra praviti antologije da ne zaborave pesmu Duške Vrhovac koja se zove "Česnica".

Ako se još jednom vratim na Dušana Vasiljeva, mogu da podsetim na njegovu pesmu "Bolnica", na tri stiha iz te pesme koji su potresni, koji su aktuelni i danas, a bliski Duški Vrhovac, jer se ista atmosfera, ista strepnja, pojavljuje kod oba pesnika. Dušan Vasiljev napisao je pomenutu pesmu posle Prvog svetskog rata:

Iza ovog našeg potonjeg rata Duška Vrhovac piše pesmu "Ništavilo":

Taj ratni motiv koji se gotovo na isti način javlja kod Dušana i Duške neizbežan je u posleratnim godinama, u vremenu kada se pisci, književnost i sav jedan narod presabiraju, kada se sumiraju događaji, gubici, dobici, kada se pokušava zabeležiti, jer su reči trajnije od ljudskog života, taj trenutak ništavila. Duška Vrhovac lucidno, sa četiri slike, jednim platnom od kojeg su pelene i pokrov i jednim drvetom od kojeg je kolevka i kovčeg, koje povezuje, poništava vreme. To svedočenje, to beleženje, i te konstatacije koje se pojavljuju u metaforama, u poetskim slikama, mislim da su ono najvrednije što se u ovom našem vremenu može zabeležiti; kao dug poezije, pesnika, i uopšte stvaralaca, koji ne smeju prolaziti zatvorenih očiju, ne istražujući uzroke te apokaliptične, te haotične i naopake stvarnosti koju Duška imenuje onim stihom koji na početku pomenuh: "Okrenulo se sve naopačke".

I da zaključimo, vrednost knjige "Žeđ na vodi", ne obimne ali veoma značajne, koja sugeriše jedan tantalovski motiv, jedan motiv prosto paradoksalan, žeđi na samoj vodi, mislim da nam može poslužiti i kao merilo dometa savremene srpske poezije.

Ljubica Miletić
(Pogovor knjizi ŽEĐ NA VODI, drugo, dopunjeno izdanje, 1997.)
 

Nazad