ŽEĐ NA VODI
NESANICA
NESANICA
Uzmiče reka
vrtoglavim godinama optočena,
zgusnuta, brža, teža i nenaklona.
Nadolazi Morava uzvodno, plavi,
samoubilačko kajanje nanosi,
precvetalim voćkama
i neobranim plodovima
zasipa ovu noć dužu od nje same –
nespokojnim kasom
iz bedara u oči bi
da pretoči sva prejahana brda,
sve padove, sva utajena življenja
i nedorečene ljubavi.
Nadire noćas u ove đavolske dveri,
širokim stazama mojih krvnih sudova,
u mračnom predvorju svekolikog bajanja
razgranata misao što se otela
razara moždane ćelije i zove jutro –
da se odrodi, bela, od ove tamne noći
u kojoj uzbrdo, jazom naopakim,
u bezbožnu luku života što se rastače
razapetih jedara uplovljavaju
svi moji potopljeni brodovi,
smeju se odrođeni sinov
i na doboš, šeretski,a ipak zlokobno
izvikuju imena svih mojih bolesti.
Nema meseca da se u naopakoj vodi ogleda,
nema detinjeg plača da se kao uteha oglasi,
ni šum zrelog žita na vetru,
ni miris jabuke iz nedara,
ništa pitomo ne navraća noćas
u ovaj prokleti zabran,
u nemogućnost da se sklope oči,
ukrote primisli i odagna muka na tren –
Samo dah, dah da se povrati,
čelo podigne, spasonosna reč izgovori.
U nesanicu ne pristižu topli vetrovi,
uz reku samo stud, mraz nadolazi,
stegnuti zubi, zgrčene šake,
presečeni putevi, izdaje, pobačaji,
zatrpani izvori, gluve reči.
Za nesanicu nema drugova.
Čitava sadašnjost tone
i biva jama jezovita,
nož u grudima, svedok bolesti
i otkucaj razbijenog vremena –
samo život prošli, potrošen,
onaj koji je bio i nikada više neće biti,
a sve je, i izvan njega ničega nema...
Kada bih mogla da naslikam nesanicu
svu bih usijanobledosivu
belimvapajemosenčenu boju izlila
pa ruke, čelo i oči u nju potopila –
da se izgubi, da se istoči
ludilo koje ova besana noć donosi.
