Žeđ na vodi, ali i sa vodom u grlu, bijelu

Srpski pesnik Rade Drainac, davno, stvorio je izvrsnu pesničku sliku: "Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne". Danas, tu sliku večite oskudice nečeg što biću nedostaje, na jedan drugi način, obnavlja Duška Vrhovac u svojoj značajnoj zbirci pesama Žeđ na vodi. U naslovu ove zbirke ta fiziološka, drainčevska, slika postaje amblem za mnoštvo značenja koja se razlistavaju u pesmama što ih, kao magnet opiljke, sabira i ujedinjuje – žeđ na vodi.

Na svoj način, pesme Duške Vrhovac u knjizi Žeđ na vodi svedoče o jednoj neprekinutoj žudnji bića za skladom; haos ne možemo ukloniti drugim haosom: poredak oko nas treba menjati poretkom iz nas. Gde, međutim, u moru blata u koje smo gurnuti, naći čvrstu tačku oslonca? Kako stvoriti novi poredak iz sebe, ako su elementi od kojih treba da bude stvoren taj poredak, zaraženi bolestima od kojih se stari poredak srušio, postavši haos? Kako reći, kao veliki tvorci novih svetova, zakonodavci sveta, usmerivači, JA SAM TO, ako su sve te reči puki privid: da bi se bilo nešto mora se biti deo nečega; u protivnom sve postaje ništa i ceo svet liči na neko njegoševsko "pusto pozorije"; pričinu upravu "kojoj tajnu postić' ne možemo".

U tom horizontu, pesme Duške Vrhovac stvaraju atmosferu izvesnog tragičnog prizraka: bačeni u taj svet u kojem smo, nastojimo, da se dokopamo izvesnih bitnih znanja o sebi i svetu oko sebe, ali sav taj napor deluje uzaludno, kao da neka "viša sila stvari" ne da takvom znanju da postane zgusnuta poruka, još manje smer kretanja. Na tom stepenu, kako je izvrsno opazio profesor Nikola Milošević, ove pesme sadrže metafizičku dimenziju; pevajući pojedinačnu "žeđ na vodi" stavljaju do znanja da ta žeđ nije pojedinačna, partikularna. Sve što misli, žedno je na vodi ili sa njom u grlu bijelu! Ne postoje izvori, ne postoje reke i potoci, sa kojih bi se ta vrsta žeđi utolila. "Svet je idealan za kamenje, savršen za biljke", pisao je naš filozof Boža Kovačević, "prekrasan za životinje, dobar i lep za običnog, nižeg čoveka, ružan za one koji dublje osećaju, nerazumljiv za one koji misle."

Dakle, po našem doživljaju metafizičke dimenzije ovih pesama, poetski subjekt u ovoj zbirci žudi za vodom živog života; subjekt njenih pesama pruža ruke i posude za takvom vodom, ali ono što protiče kraj ruku i posuda – nije to. Voda živog života, ona koja čini čovekovo lice čistim i svetlim, koja pomaže da se čovek oseti kao celina čoveka, ne kao razlomak, pritisnuta je ružnim naplavinama, muljem, mešavinom varki i zla. Duh i duša vide da to nije žuđena voda; ostaje da se čeka, sa bistrih izvora ona živa, isceljujuća, kao suprotnost onoj nad kojom plutamo kao brodolomnici. Ima, u tom smeru, u ovoj zbirci pesama (Nova stvarnost, To smo što smo, Predstava, Moja pesma) koje kao da obnavljaju velike zadatke poezije (Jedno koje se jednači sa velikim Sve), pesama koje deluju kao gorke opomene (Nova lica, Kako, Zna se kojima), ima pesama koje deluju kao melemne blage mudrosti patnje (U snu, Nesanica, Posle zla), a ukupna atmosfera zbirke uliva veru da su moguća, još uvek, velika jedinjenja pevanja i mišljenja; i da svaka hotimična tamnina u stihu ne mora biti i velika dubina misli i poletnost emocije. Duška Vrhovac je, po našem doživljaju pesama u ovoj knjizi, dala svoj prilog uverenju po kome nije sramota biti čovek tamo gde arivisti i snobovi osećaju neophodnost novih zavodljivih spregova reči i slika. Ukratko, nova zbirka Duške Vrhovac jeste novost u našoj savremenoj lirici iz više razloga. Prvo, ova se pesnikinja osmelila da posle tolikih eksperimenata, traženja novog u bizarnom, sublimnog u niskom i parternom u srpskoj poeziji, dâ maha direktnom iskazu, pregnantnoj slici doba, dijalogu sa onim što u našem dobu niti leči niti usmrćuje. Cela ova zbirka pesama, u tom pogledu, jeste intenzivno i bolno dozivanje boljih ljudi i boljih prilika no što su ovi i ove sa kojima živimo svoj vek.

Drugo, pesme u ovoj knjizi svedoče o osetnom zrenju pesnikinje od ranijih njenih knjiga. Neko teško, proumljeno iskustvo kristalizovano je u aforistički snažne rezove o karakterima našeg doba (Nova lica); prožeto melanholijom nad uzaludnošću ljudskih napora, ono ipak svedoči o jednoj svesti koja ne pristaje da bude mravlja, dakle, antikulturna, antičovečna svest.

Duška Vrhovac se u ovoj zbirci domogla horizonta neusiljene, spontano dozvane umnosti, koja kao kolenca na biljkama, ima utoliko više snage ukoliko oseća snažnije korene i hrani se sokovima tih korena. Sa velikom radošću čitaoca otkrivamo ovde korene: u česnici, u uzdahu oca pri pominjanju reči Srbija, u onim dolovima i stranama detinjstva iz kojih greje dah zaboravljenog pevača, i iz kojih, pored svih gorčina što ih život sprema osetljivim i nezadovoljnim dušama, svetli zavetno slovo. Rafinovana, lirika Duške Vrhovac to zavetno slovo sluša iz poruka onih naših velikih predaka za koje nije bilo prečega duga ni većeg zadatka no: biti onaj koji nastavlja zadatke roda, duh vrednosti koje se životima plaćaju. Lično sam zahvalan pesnikinji što nas svojom zbirkom i na takve vrednosti podseća i opominje.

Posebna vrednost ovih pesama jeste čistota jezika. Duška Vrhovac je uspela da pronadje reči, i da ih tako složi, da ih osećamo i kao ispovest i kao "muku duhu". Telegrafski koncizne, one sažimaju polja problema ali ih ne čine pustim, dekirikovskim pejzažima. Iza njenih reči sjaji "zavetno slovo": tamo negde, u daljini postoje "žarišni orijentiri" – otac, mati, česnica; postoji jedan svet koji je znao šta je slava i čast, visinski moral i visinska odgovornost postojanja.

Vredi navesti ovde celu pesmu Posle zla da se vidi kako jedna zrela pesnička misao stupa u korak sa senzibilitetom čije su antene otvorene za ideje vremena, ali se nigde ne pretvara u moralističku agitku:

Bojim se velikih zala
malih generala
i njihovih sledbenika.
Bojim se vremena glasnog i mračnog
u kojem se rđave karte slažu
i neizbežne nesreće množe...
Ne verujem u nedokučivog
i nekog zemnog boga.
Ne slušam glasove
nametljive i stroge.
Klanjam se samo onoj
kosmičkoj stvari
koja sve stavlja na svoje mesto.
Verujem samo
u ono samoniklo seme
što posle svakog zla
srećom, niče.

Oni koji su tako vaspitali svoj ukus da mogu razumeti umno u jednostavnom, koji znaju za vrednosti direktnih iskaza, munjevitih sinteza mišljenja i pevanja, mogu se samo radovati što nam i ova knjiga pesama potvrdjuje misao o plodnoj i živoj raznolikosti savremene srpske lirike.

Kada budemo izašli iz opštije magle na proplanak stvarnog življenja – što još nije slučaj – videćemo da nam takve pesme pokazuju smerove vrednosti koje nismo slutili i znanja na koja se, opstanka radi, moramo kladiti i za njih boriti.

Miroslav Egerić
(Bagdala, broj 428-429, jul-septembar 1996.)

Nazad