ŽEĐ NA VODI
NOVA STVARNOST
NOVA STVARNOST
Okrenulo se sve naopačke.
Ljudi se malo razlikuju
a mnogo spore.
I priroda očajem zrači
lišćem bez boje
granom suvom i bez pupoljka
travom bez mirisa i skaka.
Haos se širi
i zauzima mesto vazduha.
Tela bez pejzaža
i duše bez zaumnih krila.
Stud osvaja i tople kutove doma.
Dečji smeh je zbunjen.
To je ta stvarnosr nova.
A pesma, žal za skladom
tugu za nečim budućim seje.
Stih grca i sam se grubo slaže.
Slova se o glasove lome.
Duboko u meni poput sjaja zore
poslednja slutnja sklada tone.
TO SMO ŠTA SMO
To smo šta smo.
Sve na svetu je opevano
i nedorečeno.
Sve je zlo i dobro u isti mah.
I pitanja: šta, ko, gde, kada i kako
samo su hod u krug.
Paljenje sijalice usred dana.
Razlikujemo se i isti smo.
Slični jer nedovoljno različiti.
Srećni smo ponekad
jer smo uglavnom nesrećni
i nesrećni smo
jer smo samo ponekad srećni.
Postoji samo jedan način
da se još bude trajno očaran
poluzadovoljan i blago setan,
samo jedan način da se izbegne
grubi dodir spoznanja:
ne znati, ništa ne znati,
samo koračati, koračati.
PREDSTAVA
Kada su delili uloge
nije postojala sumnja
da su glumci dobri
reditelj darovit
predstava potrebna
a publika gladna novena.
Dok je predstava trajala
svi su uživali u izvođenju
veličini zadatka
i njegovom značaju za opštu stvar.
Kada je predstava završena
svi su očekivali zasluženu nagradu.
Ali, desilo se nešto drugo.
Posle zavese usledio je nastavak
radnje i preraspodela uloga.
I post scriptum opisanom događaju.
NOVA ISTORIJA I
U smrt su se uzidali svi
i oni koji su očekivali bolje
i oni što se nadahu većem zlu.
Svi u strahu postojano su verovali
da će ona izravnati račune.
Ali, nije bilo tako.
Niko ne reče ništa od onog
što je neizostavno moralo da se kaže.
Ni pesnici, poslednje lude
ne setiše se odakle treba početi.
Samo jedna žena sjajnih očiju
očajno podsećajući na nešto
što svi godinama nastojaše zaboraviti
podiže ruku, raskopča bluzu ispod varata
i pomenu Boga, oluju, ikone, kosti
i Vizantiju.
Sve ponovo zamirisa na žeđ na vodi
na prokletu so i početak rata
iako su svi znali da smrt više ne rešava ništa.
NOVA ISTORIJA II
Unezverena
skupljačica jada i kala
ponovo bi da osluškuje
neukroćen glas.
Uznemirena sabljarka
neosetljivog srca
nudi nepopunjene pretince
i nepročitane znake
svojim novim znancima.
Sve namere je odvila
I odvojila šarene hartije
I ukrasne mašne.
Maše zvezdanim zracima
i drhti od sećanja.
Vraća se kao staramajka
u svoje belo pamćenje
čita zavejane poruke
briše prašinu rukavom
i zove upomoć.
Otvara kovčeg sa darovima
smerno i oprezno se pretvarajući
dok imenuje nova lica.
NEPOKOR
Još uvek se na stolicu penje
kada stihove čita
a čitaoci mu
već su postali elita.
Stariji brat mu slovo drži
proglašava ga događajem važnim
zabavljaju svet u prolazu
povišenim tonom, lažnim.
Ne više mladi ni pijani
ni lepi ni nadobudni
moja draga braća po Orfeju
postaju sve više uzaludni.
Nigde više običnog pesnika
žive misli i slova
umorio se nepokor
pristigla klasika nova.
NOVE DEOBE
Naši mrtvi su se stvarno izmirili.
Njihovi crvi
priređuju zajedničke
gozbe i putovanja.
U košnicama pčele u saće
istu glad polažu.
Njihov put više nije krug
već je prav kao strela
i nepovratan kao detinja radost
zbog prvog uspravnog koraka.
Naši mrtvi se više ne sele
i ne vode ideološke borbe.
Sve su rane okadili
i zaboravili podrugljivi smeh.
A nama, evo, opet vreme deoba:
nekome prag, nekome zmija.
Jednima muk, drugima glas.
Nama rđave vesti, vama rđav brat.
Opet vreme smrti i zavejani tragovi
prema obećanoj zemlji I snu.
NOVA GENERACIJA
Ko će od vas sutra
na Kalemegdanu, na Slaviji
ili pored čuvenog konja
Obrenovića knjaza
prsiti svoje gvozdene grudi?
Ko će od vas sutra
biti živa prošlost
stub i ponos roda
kada ni pesma više ne peva
već traži spas za sebe samu
traži pomilovanje za one koji mogu
da zamisle više od širokog polja
od uklete sudbine
i moćnog neprijatelja?
