ZALOG
SUSED
SUSED
I
Mnogo puta
stajala sam
pred tom kapijom.
Iz zgrade
dopirali su
razni glasovi.
Izlazili
i ulazili
neki ljudi.
Niko koga bih zaustavila,
oslovila,
pitala…
II
Želela sam da uđem,
da idem od vrata do vrata,
prepoznam odaje
u kojima je
svoju nisku
suđenih dana
brojio On,
nedokučivi,
čisti um,
Sused moj,
sveprisutni
otac Justin Popović;
a u trudu svome,
u znamenitoj knjizi
“Književna topografija Beograda”
od zaborava oteo
Radovan Popović,
adresu zapisao,
Zorina 6.
III
Zato li sam
tražeći stanište,
obilazeći nepredvidive ulice
vecnog Beograda,
birajući,
koliko se moglo birati,
ovde se zaustavila,
u Zorinoj,
tada Ivana Milutinovića,
odahnula,
skrasila se,
spustila sidro,
okrenula ključ.
IV
Zato li sam odbacila
što se dalo odbaciti,
zanemarila stroge primedbe
praktičnih ukućana,
samo zbog vazduha
koji je i On disao?
V
Sve to
zbog magline
što se pred veče,
kao dobar duh,
tik ispred mog prozora,
zabelasa,
pokrene,
zašumi,
kao da neko duboko,
zdravo,
ritmično,
tu pored mene diše.
VI
Svoj dah pratim,
dah koji se otima,
kao da se disanje na recept daje.
Je li to ono što ostaje iza nas,
maglina tek
nekome bliskom
budućem namenjena,
čista energija,
božanski putokazi,
ono što odlazeći
ne možemo poneti
iako nama pripada.
