Duška Vrhovac: "Zalog"

"Teoretski bi bilo moguće - pisao je Oldos Haksli u eseju "Oblast poezije" - praviti poeziju od bilo čega što je ljudskom duhu pristupačno. Nailazimo, međutim, na istorijsku činjenicu da se najveći deo najbolje svetske poezije zadovoljavao vrlo uskom oblašću. Pesnici su polagali pravo na veoma malu pokrajinu našeg univerzuma." I mada nam se čini da moderna poezija nezaustavljivo širi granice svoje male pokrajine, naročito u decenijama na koje se nije mogla odnositi ova Hakslijeva opaska, poezija ipak uglavnom ostaje na svom primarnom i večnom terenu ("Smrt, ljubav, religija, priroda; primarna osećanja i praizvorne lične misterije", tako je njenu dominantnu oblast definisao pomenuti Englez). Mislim da je ovaj paradoks vezan za prirodu pojma slobode pre nego za ograničenost ili konzervativizam pesnika. Apsolutna sloboda kojoj poezija teži ima smisla samo unutar makar zamišljenih granica; u bezgraničju ona postaje bespredmetna poput, recimo, vazduha u univerzumu.

Bliži se četrdeset godina otkako peva Duška Vrhovac, zadovoljavajući se malom pokrajinom pesničkog univerzuma u hakslijevskom smislu reči, svodeći ga na našu i svoju meru bez velikih zaokreta, grčevitih eksperimenata, buke i besa, stavljajući u pesme "ono što u dah ne stane" ali joj omogućava da duboko i intenzivno diše. Stoga Gojku Antiću nije bilo lako ali ni odveć teško da iz njenog opusa nedavno načini jedan reprezentativan, lični izbor, koji, kako sam kaže, rado snosi punu odgovornost, te da u obimnom i temeljnom predgovoru situira i vrednuje poeziju i pesnikinju (Duška Vrhovac: "Izabrane i nove pesme", "Prosveta", Beograd 2002). Ali je zato nakon ovog valjano urađenog posla Antićevim kolegama teško reći nešto novo i nepoznato o pevanju i mišljenju Duške Vrhovac. Pesnikinjina nova knjiga "Zalog" puna je potvrda Antićevog suda o mestu i ulozi Vrhovčeve u savremenom srpskom pesništvu, kao i njegove interpretacije značenja, duha i jezika ove poezije.

Da je Duška Vrhovac pesnik intime, skladatelj celine od delova vlastitog života i iskustva, tanani posmatrač sveta oko sebe i u sebi, te da je jednostavnost izraza - do čega je najteže doći i što je po meni sinonim za zrelost i mudrost - središnji stub njene poetike, sasvim je izvesno i očigledno. Aksiomi se ne dokazuju, a ovo jesu aksiomi Duškine poetike. Svaka jednostavnost, pa tako i ona dosegnuta u književnom izražavanju, krije u sebi opasnost po njenog tumača. Utisak da ove pesme iskazuju sasvim poznata osećanja i svima blisku, lično doživljenu i odbolovanu sliku sveta, stvara iluziju da se u njima i nema šta tumačiti i rašta potezati specifična kritička aparatura. U pitanju je zabluda koja zapravo i ne dotiče pesnikinju, doslednu i autentičnu na svom stvaralačkom putu, već njene čitaoce sklone identifikaciji sa neponovljivim pesničkim subjektom i kritičare koji predviđaju da jednostavnost nije početak nego kraj svega, umeće dato samo onima koji su pronikli u složenost sveta i čoveka.

Dušku Vrhovac karakteriše pesnička samosvest koja govori o svesno odabranom putu, strpljivo građenom u saglasju sa spoznavanjem i izgrađivanjem vlastite ličnosti. U epistolarnoj pesmi posvećenoj kolegi po peru, Vrhovčeva nepogrešivo ocenjuje da su njegove pesme "tamne, mrke i duboke", "kao opomena za bolesti teške", dok svoje definiše kao "modre, samotne i krotke", "među grubostima kao nežne greške". Niti je previdela niti izbegavala grubosti, zla i tamnu stranu čoveka i sveta Duška Vrhovac, samo im je prilazila sa nežnošću i blagošću koju je u sebi neuporedivo teže pronaći nego gorčinu i kritičnost, a još teže sačuvati pod udarima smutnih i ukletih vremena u kojima se izgubila svaka mera i sve nalikuje na "ljudskom rukom vođeno zvezdano iskliznuće".

Duška Vrhovac se u poeziji i u životu opredelila za tih put. Možda je on u našem podneblju svojstveniji spisateljicama, ali ja ga prevashodno shvatam izrazom karaktera i temperamenta a ne polne određenosti. Na tom tihom putu sagovornici su joj svi oni koji su egzistenciju, patnju, prolaznost prihvatili kao delo i dar Tvorca, kao mogućnost ljubavi, radosti i dobrote uprkos svemu. To je put na kojem se sleđenje uzora radije zamenjuje duhovnim srodstvom i poštovanjem onih koji su ga prešli sa sličnim odnosom prema sopstvenom vremenu. U našoj tradiciji to je put od molitvenog Jefimijinog tona, preko Isidorine službe, do Desankinog traženja pomilovanja, put čiste i verujuće duše utamničene u krhkost i prolaznost tela, u neizbežne mene od mladalačkih zanosa do trenutka kada "mogu prestati sva putovanja", kako glasi poslednji stih u knjizi "Zalog".

VREME "POSLUŠNIH UČESNIKA"

"Zalog" je pomno i još jednom svojevrsnom hronologijom komponovana zbirka pesama koja višestruko korespondira sa prethodnim pesničkim knjigama i doživljava se i sama po sebi, i u kontrapunktu s njima, kao celina, kao roman u stihovima. "Roman" pune svedenosti i sažetosti, primer i uzor poetike minimalizma u jezičkom smislu, a istovremeno značenjske zgusnutosti i obuhvatnosti. U četrdeset pesama brojanica kao da je stao vaskoliki svet, neživi i živi, podzemni, zemni i nadzemni, onaj koji je čoveku dao u vidu urođenih slika. Nasuprot ovih ejdetskih, iskonskih i večnih slika "Događa se", uronjen u javu, sadašnjost, konkretne prizore, svakodnevicu jedinke koja ne pripada nigde i nikome. Beskrajnim vidicima i zamamnim lepotama urođenih slika oštro se suprotstavlja suženi vidik i surovo parče realnosti u kojoj sve trešti, vonja, nadire, ugrožava, obmanjuje i iritira. To je ovaj zaošijani svet u kojem jedinka ne uspeva ni da se pomeri iz epicentra a kamoli da pronađe zavetrinu i spas. To je ovo vreme "poslušnih učesnika" u opštoj drami sveta, vreme žrtava tehnologije i informacija, politike i političara, nauke i "uboge i sluđene planetarne površine". A onda se iz haosa i beznađa, principom kontrasta pesnikinja u dva sledeća ciklusa vraća licu svoje duše i svom duhovnom susedu Justinu Popoviću zbog kojeg je i ne znajući za taj podatak ali naslućujući mogućnost mira i kontinuiteta, "odahnula, skrasila se, spustila sidro, okrenula ključ" u beogradskoj Zorinoj ulici. A onda opet, u novom kontrapunktu, ciklusi "Haos i krik", pa "Spomenik mom životu".

Završne pesme u knjizi svojevrstan su lirski "obračun" sa vlastitom poetikom, preispitivanje i zatvaranje kruga. Inicirala ih je, recimo, svest o postmodernim strategijama, o multimedijalnosti i totalnoj umetnosti prevodivoj na "udobnu površnost", o utapanju malih jezika u englesko spelovanje, o vladavini globalnih komunikacija gde konzumenti postaju stvaraoci a nijanse gube značaj jer i onako samo komplikuju idealnu komunikaciju između anonimnih autora. Ironija i autoironija, vera u poeziju kao u zalog i neponovljiv pečat i trag individualnog postojanja, i skepsa pred dozvanim značenjem koje čini da ostalo izmakne i pobegne pesma, smenjuju se u dramatičnom finalu. U pitanju nije samozadovoljna igra autorke deset pesničkih knjiga već iskren autopoetični monolog koji možda najavljuje i drugačiju, oporiju Dušku Vrhovac spremnu na nova pitanja sebi, društvu, Tvorcu, na nove oblike korišćenja i istraživanja vlastite životne i pesničke slobode.

Onaj kome su pesme molitva, služba, zalog, kome je i ćutanje pesma, i kada vam poveri da nema više vremena i da "mogu prestati sva putovanja", najčešće peva do isteka zadnjeg ovozemaljskog trena.

Ljiljana Šop

Nazad