ZALOG
ODLAZAK PESNIKA
ODLAZAK PESNIKA
On je video smrt,
zabeležio trenutak kada su se,
oči u oči,
prvi put sreli i prepoznali.
On je otkrio tajnu njenog koraka,
osvrnuvši se uverio se
da mu je bila stalni pratilac,
da se hranila njegovim ljubavima,
ogledala na njegovim licima,
pila iz njegovih čaša,
istovremeno kušala sve:
radost, ljubav, lepotu,
sve za šta je verovao
da baš to je njegov život.
Jednoga dana, kao slučajno,
znajući da ga prati,
okrenuo se i video: to je Ona.
Ona – a on je mislio…
Od tada ga više nisam srela
iako mi se čini kao da je
na nekom privremenom odsustvu,
samo je malo produžio boravak.
Taman toliko da u ovu pesmu uđe.
PRIBEŽIŠTE
Vreme mirisa
prošlo je nepovratno.
Jabuka,
dunja,
svila kukuruza,
jagorčevina
i lipa na seoskom putu,
dren iza kuće,
obećanje
i bela devojačka bluza,
sve to miriše sada
samo po majčinom skutu.
CVET KOJI CVETA ZIMI
Za tvoj život,
za tvoj list i cvet,
potrebna je hladna zima,
svet stegnut,
zategnute kože,
svestan da se toplota mora čuvati,
vratiti u izvor sopstvenog bića.
Za tvoje cvetanje potrebno je
da se sve nežno i preosetljivo
u skrovišta povuče,
sakrije,
zaštiti,
predahne,
možda uvene
ili čak ode u smrt.
Za tvoj cvet,
za tvoju odu lepoti i svetu,
potrebna je hladna zima,
pročišćen vazduh,
snaga bez potpore,
oporost.
Tvojoj lepoti odgovara samoće sjaj,
zima koje greje malo toplo srce
iz kojeg se na mrazu probija cvet.
TAJNA
Dobri Bog, takođe,
ima tajne pretince
u kojima čuva buduće snove
i miris prvog spoznanja,
zrake sunca u očima svoje dece
i neopozive znake sopstvene slabosti.
KONTRAPUNKT
To su te urođene slike, dakle.
Jednu po jednu stavljala si na hartiju,
rečima ih oblikovala,
senčila, podvlačila,
a jednako si mogla ugljem,
kistom,
prstom,
u mokru glinu
ili u pesak,
da ih utisneš.
Tvojoj radosti nema kraja.
Pesma je danas, konačno,
postala totalna umetnost.
Možeš izaći pred svoje čitaoce,
pred radoznalu i uvežbanu publiku,
sa pratnjom po želji,
muzičar ili možda dobar glumac,
i proizvoditi zvuke,
mahati rukama,
igrati se prvorazredne pantomime,
plakati, vikati, smejati se,
očajavati, pretiti,
zaklinjati se ili preklinjati,
gromove dozivati,
i sve to bez ijedne jedine reči.
Ili možeš jednostavno spelovati,
slovo po slovo, neku reč
u koju si naumila sve da smestiš
iako ona još ne postoji
i ti joj, prirodno,
ne znaš sva značenja.
U tome i jeste vrhunac svega.
Ti ćeš je stvoriti
pa ćeš onda svima zainteresovanima
objasniti na zanimljiv način
šta je to pisac hteo važno da kaže.
Tumači savremenih umetničkih kretanja,
pesničkih posebno,
već su rekli da je pesma sve,
performans, igra radi igre,
multimedijalnost veoma poželjna.
Pesma je već i sam pokušaj
da čovek o kome je već sve rečeno
i sam nešto kaže, o sebi, naravno.
Ovo je idealno vreme za poeziju, zar ne?
Sve lako možeš preneti na CD,
turiti na internet,
obratiti se globalnom čitaocu,
mnoštvu koje svoje postojanje
vrednuje upražnjavanjem,
uzimanjem učešća;
i stručnoj javnosti,
ogrezloj u udobnoj površnosti,
i san o idealnom vremenu
i totalnoj umetnosti
ostvaruje se.
Nemušti jezik,
stvaralac i publika jedno,
sva izražajna sredstva prevaziđena,
tumač i prevodilac suvišni,
autor se gubi,
prelazi u anonimnost,
konzument postaje stvaralac.
I onako je sve u njegovim rukama.
Odbir i konačna ocena.
Ako i bude bilo neke rasprave,
ili dileme, u međuvremenu,
klasični književni kritičari
reći će da je to eksperiment,
manje ili više uspeo,
ili manje ili više neuspeo,
ili neće reći ništa.
Prijatelj iz detinjstva,
jedini koji ti je preostao,
kazaće da si i dalje super,
prvi među prvima,
takav si i kao mali bio,
sušti talenat.
A tvoj sin, najmlađi,
proglasiće tvoj trud
prilično neuspelom vežbom
iz uključivanja u globalnu komunikaciju,
kojoj zaista uskoro neće biti potrebni
nikakvi tumači ni prevodioci.
Cela planeta govoriće
engleski za početnike
koji nije težak
i ne prevazilazi prvo lice jednine,
present i infinitive,
i svi će se odlično razumeti.
Nijanse ionako odavno nisu važne.
Nijanse komplikuju stvari.
Onda ćeš ti ponovo sesti u svoju sobu
i budući da si svoju staru pisaću mašinu,
“Oliveti”, onu za fini “ručni rad”,
već arhivirao,
poklonio zavičajnom muzeju,
kao istorijski važnu, ali suvišnu stvar,
latićeš se olovke, koju je neko od dece
srećom tu zaboravio,
i kao prvi čovek u Altamirskoj pećini,
zapisaćeš ono što ti se upravo sada javlja
kao božanska, čista inspiracija.
Svet se ne menja, menjaš se ti,
postao si ono što nikada nisi nameravao,
i tvoje pesme ništa o tebi neće dokazati.
U ovako glupom vremenu i to je nešto.
I KAKAV TI JE TO NASLOV
I kakav ti je to naslov?
“Lice moje duše”,
kao da ti je duša najvažnija.
Ništa novo.
Već je u jednom naslovu smeštena.
“S dušom u telu”.
Kao da si je negde drugde
živu mogao da nađeš,
da joj zaviruješ u najdublje kutove,
i odgonetaš znake,
senke i odjeke tišine.
Pusti više dušu na miru.
Okreni se nogama, rukama,
kosi, zubima, jetri i drugim
trošnim delovima
njenog privremenog boravišta.
Ostavi se više tajnih zapisa
i tokova po izbledelom krvotoku
pa se prihvati ukusnih jela,
iz mnoštva egzotičnih kuhinja,
koja jeftino možeš nabaviti na svakom ćošku.
Kakve crne muke uma.
Kakva gujina jaja,
pa još skerletna,
pretakanje nevidljivog u još nevidljivije,
i drhtaj očne jabučice?
Pa šta ako je planeta ojađena,
sunce ogoljeno,
razbojnički opljačkano,
pa se sveti i tera neslanu šegu
sa jadnim ljudima?
Kakav kraj u tvojoj režiji,
ko tebe pita?
I kakav haos i krik?
Ništa ti se veće od smrti ne može dogoditi,
a ni ona nije nikakva novina
niti se tvojim pesmama može izlečiti.
OGLED
Ovo je ogled,
vežba iz kratke forme:
uhvatiti bit.
Pesma o reči,
neukroćenoj,
što ćuti.
Savladala je
moju snagu i želju
sasvim uspešno.
Svi pokušaji
da ja budem gospodar
sasvim propali.
Dozvah značenje,
ostalo izmače,
pobeže pesma.
