ZALOG
LICE MOJE DUŠE
LICE MOJE DUŠE
I
Moja duša
ima samo lice,
nema sen,
drugu stranu ni put.
Okrenuta punoj svetlosti
u kojoj je tama rastočena,
premetnuta u čistu tvar,
bit samu,
ona patnju dobro zna.
Patnja je disanje,
hod,
slutnja,
treptaj misli
i spoznaje sklad.
II
Sve je bol,
nestajanje.
Bol
i nemoć
da se oštrica svesti otupi,
da se okrene
majušni krhki točak
što pokreće ovu stud,
mraz i led,
svemoćan,
mada nevidljiv
i nedokučiv,
kao sam Bog.
III
Pitanje večno,
svačije,
svakojako slagano,
nikada odgonetnuto,
kao život,
i kao smrt,
i gore,
i više,
nespoznajno,
kao samozačeće,
ili kao samosmrt,
kao spasenje.
IV
Početak i kraj muče um.
Sve ostalo je znano.
Život kao sreća,
ili nesreća,
kao glad
i žeđ,
pesma
i plač,
put ili beg,
kao odluka,
hrabra,
bez osvrtanja,
ili strah,
jeza,
telom osećana,
rukom,
okom,
usnom,
ili samo snom.
Život kao ništa
iako je sve.
V
Između početka
i kraja
niska je bisera,
gujinih jaja,
skerletnih,
jabuka,
i drenjina,
osinih ujeda,
noćnih mora,
momačkih glasova
i devojačkog smeha,
to je to.
VI
Početak mami unazad,
sputava,
izokreće hod,
traži novu meru
i lik.
Hoće prapočetku,
onoj tmini,
pretočenoj,
bezbroj puta,
koja je ostavila trag,
nevidljiv,
a moćan,
iako nespoznajan.
VII
Početak ište kaljenje
u vulkanskoj javi
koja sama sebe najavljuje,
a predznak joj je
samo drhtaj očne jabučice,
samo snohvatica,
ispružena ruka,
molitva za smiraj.
VIII
Vatra vulkana
majka je moje vatre,
ove trajne vrućice
što sve moje bolesti prati,
i dok je zagrćem
ona se razgoreva,
migolji,
izmiče,
u mojim mislima,
u bespuću,
krči staze ka proplancima,
urođenim slikama,
predelima namenjenim
smernom opstanku,
pobožnom boravku
na ovoj nestvarnoj planeti
koju su njeni miljenici
već ojadili,
potrošili,
rastočili i oglodali,
kao bezočna deca
koja svoje rodutelje nisu upoznala
ni zavolela,
već ih samo podnosila,
i svi zajedno bili su nesrećni.
IX
Naspram početka je kraj.
Ja sam ga videla.
Više puta.
Svoj kraj.
Zamislila sam ga.
Sama režirala,
skrojila.
Sve pripremne radnje popisala.
Ali kada je trebalo početi
sa izvedbom
neki se kamen pomerio,
uznemirio se um,
i sve je odloženo za bolje,
zgodnije vreme,
za veće nevreme,
za veće ludilo
i veću koncentraciju.
X
Je li kraj – kraj,
ili je početak.
Kakvo staro i glupo pitanje!
Bože,
toliko toga spoznah,
a ništa mi nije kazano.
Ništa ne odgonetnuh.
Samo slutnje,
buduća sećanja,
dokazi nemoći,
isijavaju ukrug,
dokle dopire pogled,
i misao,
i dalje,
pomisao na upornost,
na novi smisao,
pomisao na ništa,
nešto,
ponešto,
ni na šta.
XI
Primisli.
To je gubljenje.
Primisao je zastala misao,
sumnjivi tren,
pokušaj da se zapali iskra,
a da se svetlo ne upali,
strah da se ugleda lik,
slika i znak,
dokuči spoznaja,
cela i konačna,
u ovom svetom haosu,
haosu za koji ne postoji slovo,
ni znak,
već samo nova slutnja,
samo krik.
