OPERACIJA NA OTVORENOM SRCU
OPERACIJA NA OTVORENOM SRCU
I
Nisu dovoljne reči,
samo obične reči.
Iz svake mora nešto posebno da zrači.
Pogled u unutrašnjost tvrđave
nedovoljan je
za ovoliku radoznalost.
Nedovoljan je i za slutnju.
U ljubavi je,
inače,
život dajdžestiran,
sažet skroz,
nedopustivo sveden,
užasno pojednostavljen.
I mada se čini da nije tako,
pravimo se nevešti,
kao da sve zavisi od nekog drugog
i da u san ulazimo
potpuno budni – da bismo videli…
II
Ja pamtim samo lepljive misli.
Pamtim tvoje padove,
nesanicu,
slučajne uspone,
očajničke obrte.
Pamtim te kada pričaš,
loviš nemoguće reči
da bi se u njih sakrio,
od straha,
od samoće,
od neverice,
od nepodnošljivog sopstva
i evidentne raspolućenosti
u svakom smislu.
Pamtim te izvan tebe samog,
izvan moje snohvatice,
prevodim talase nežnih sećanja
u zapise o nama bivšim.
III
Zvao si me svake večeri
i čitav svemir je odjekivao,
prelamali se glasovi
i lomila se slova.
Nešto me u tom tvom dozivanju
podsećalo na detinjstvo,
na nevine grehe,
na prve spoznaje,
na anđeoske greške
i obrise izgubljenih godina,
na skrivene igre
i neuhvatljivost namera.
Nešto me uznosilo
na nepojmljivo mekim nitima sna
i spuštalo u naručje
nepoznatog mirisa,
pod pazuho tek započete bajke
bez ijednog literarnog argumenta,
ali sa izvesnim ishodom.
IV
Nedelja veče je tada imala
izgubljenu boju tvojih očiju,
prazninu hladnog naručja
i neizvesnost tvog bekstva
iako ti nisi znao
kako sam želela da te nađem,
presretnem,
povedem za ruku,
i da ponedeljak
opet počne sa mislima o tebi.
Moje reči imale su sjaj prve pričesti,
pogled nedogled nadanja,
a duša krila anđela.
Moje ruke znale su tajnu
nedostižnog horizonta,
a moja molitva mirisala je
na miloduh
i na zeleni bosiljak iz Zvečana.
Ni slutila nisam
da ti je pogled zamućen
i da je tvoj strah veći od tvoje vere.
V
Kada želim da kažem ja, ja kažem mi...
Ponavljao si to kao urođenu mantru,
kao prve reči od postanja.
Pacifik od tuge i sećanja
izliće se
i ja ću se utopiti,
a ti ćeš spavati kao novorođenče,
u svojim mislima
umesto u mom naručju,
govorio si.
Strahovao si naglas
i nasilno ulazio u moje snove,
otvarao moje tajne pretince,
dok je nešto između nas drhtalo,
i neizdržljivo patilo,
dok se tvoj zov penjao
nebeskim stepenicama
kao da se nikada neće vratiti…
VI
Opet ulaziš u moje snove…
Molitve na jezeru ne napuštaju moj stan.
Još jedna noć sa tobom u mojim mislima.
Još jedan dan sa mojim imenom
u tvom glasu.
I ovo nedeljno veče
ima boju tvojih očiju.
Tvoj glas,
opet čujem kako šapućeš.
Uživam dugo,
gledam kradom:
drago mi je da si tu,
tebi reći hvala malo je,
ponavljaš,
VT…
Sa ta dva slova ispisuješ
mnoštvo narednih redova,
i još više,
kao da u njih staje
sav tvoj preostali put,
kao da su to note
za memento vivere,
a ne salto mortale,
za sve što ti je ostalo
i do čega ti je stalo.
VII
VT je naš Znak,
skraćenica za Volim Te,
očajni zov iz daljine
i odazivanje nemoći.
Napolju je tmurno.
I u meni je tmurno.
Prazno.
Vakuum se nastanio.
Samo vino je još na stolu,
ostaci onog što se zbilo između nas
već su se preselili u nepostojanje.
Badnje veče je.
Lice duše koje nemaš
kao senka se odslikava na mom licu.
Ovu noć provodimo
sklonjeni od samih sebe,
sabijeni u izgubljenost,
i ni ti ni ja ne znamo
da li ćemo se ponovo roditi,
ali dobro znamo
da se više nećemo prepoznati
iako u to ne verujemo.
VIII
Hristos se rodi!
Vaistinu se rodi.
Božić je…
Gospod je sveprisutan.
Odavno znam da sam Božja miljenica.
Preživeću i ovaj dan.
Samo da nije dan Roždestva Njegovog.
Ali da nije -
ne bih ni preživela.
I ti si dočekao Roždestvo sam,
sam sa uhvaćenom Samoćom,
u Ćutanju oprostio si sebi
sve što si želeo,
i ono što nisi smeo,
što nije trebalo,
što se ne oprašta…
Ne sebi.
IX
Božić je…
Dan drugi…
Subota.
Napolju sneg.
Sjajno zimsko sunce.
I mrtvo srce voli radost Božića.
Mislima i telom
strana sebi samoj,
u haljini od nevidljive nade
i otežale sete,
sedam za kompjuter
i tražim tvoje izmišljeno ime
očajno želeći da ga ne ugledam,
da ni pisma ne bude,
da ni ti više ne postojiš
nigde gde te moje misli
i moje reči mogu naći.
X
DDST
Drago mi je da si tu.
Zaseniše me slova
samoispisujući se…
Svetluca mlečna otrovna svetlost,
ne vidim dobro,
nesvestica me hvata,
pada neki crni sneg
i zaslepljuje moje umorne oči.
Ekran drhti,
u staklene iglice se rastače,
oko moje glave svetlosni krugovi
presecaju usijane munje,
ni Tesla ih ne bi takve pripitomio,
bez obzira na svoju
svevišnju misao,
a kamo li ja svojom hladnom,
drhtavom,
zapitanom,
ni na nebu ni na zemlji,
običnom, ljudskom rečju.
XI
Ali ti ispisuješ ta slova,
ne haješ za moju nesvest.
Meša i ja,
ja sam razorena tvrđava,
u sebe urušena…
Utrkuju se tvoja slova…
Ostani tu, preklinješ,
ostani u mom snu,
bez tebe je mrak,
bez tebe nema ni jednog puta…
Dozivao sam te,
nisam te pustio da odeš,
dozvao sam te,
ti si tu…
Bila si sve vreme u mojoj sobi,
za mojim stolom,
milovala si moju kćer.
Moja majka te blagosiljala.
Jedanput si se nasmešila,
dotakla si moje vrelo čelo
i ja sam preživeo…
I, eto, preživeo,
tu sam…
XII
Božić… Treći dan.
Ponedeljak jutro.
Setio sam se.
Ja od jave pobegnem
čim na tebe pomislim.
Preživeo sam.
Pustiću sav svoj glas
u ovo vrelo zimsko jutro.
Evo vičem.
Vičem tvoje ime.
Vičem: Dobro jutrooooo!
DDST
Drago mi je da si tuuuuuu…
Tvoj smeh se noćas prosuo
posred moje noći
i moje oči su ponovo videle
lice tvoje duše.
Nikada više neću te izgubiti,
ni ako se ne vratiš,
ni ako stvarno odeš,
ni ako napustiš ovaj svet.
Nikada više neću biti bez tebe,
i tu se više ništa ne može,
niko ništa.
Čak ni ti.
XIII
Javi se…
Čekam te.
Na Krstarici sam.
Misli idu ka tebi.
Tamo gde misli se sastaju
doći ćemo mrak i ja…
Snovi još imaju lice i boju.
Tvoje lice.
Poezija je važna,
ja verujem u njenu moć.
Izvini što vičem.
Izvini…
Ljubičaste senke,
poznati glasovi,
nemir, strah,
ili kako da to nazovem…
Samo se odazovi,
znam da si tu…
Noć je sve brža.
Pišem ti…
Zaljubljeni dani… a i noći.
Plesala je
malo čudno
u žutom kaputu.
Tamo daleko…
Tako si daleko,
a tako blizu…
Ne ponavljaj da je to fraza,
to je očaj,
kajanje,
izvesna smrt.
When a man loves a woman…
XIV
Bella ciao,
Bella ciao, ciao, ciao…
Petak, januar 21.
Laku noć.
Dobro jutro.
Minus (-) 22 je napolju,
tačno u podne…
Noć, ti i ja…
Malo preciznosti molim.
Noć, ti i ja…
Bijelo dugme,
30 cm snega,
bilo gde da krenem
tvoje reči me prate.
Pogled šalom pokriven,
ponedeljak veče,
i utorak jutro,
pun mesec,
the rose,
budi se novi dan,
kod mene,
a tvoj dan polako izmiče…
Prirodni raskorak.
Bog je tako hteo.
On valjda sve zna.
XV
Osmehom počinješ moj dan,
south and north…
Veče je neopaženo raširilo svoju koprenu,
kakva veza: London -Toronto - Beograd.
Za 12 minuta kazaljke će se poklopiti.
I raširene i poklopljene kazaljke sata
nekad pokazuju isto vreme…
somerthere under the rainbow…
I u mraku vidim te oči,
doći ćemo mrak i ja…
Svetlost iz tvog oka.
Sveti Sava i mala crkva na uglu.
To je jedino mesto
na kojem se nećemo mimoići.
Radim i čekam tvoje pismo.
Ponekad…
Radim i čekam tvoje pismo.
London, onaj kanadski,
okovan ledom.
Beogradsko popodne na BK…
Je li stvarnost život
ili je sve ovo u meni
jedini moj život
i jedina postojeća stvarnost…
Nisu dovoljne samo obične reči…
XVI
Pišem.
Ovako jedino postojim.
Volim kada si tu.
Opet je BG veče
na TV ekranu.
Sve znam.
Vidim sve.
Ti se spremaš za rad.
Crvena jabuka.
Pišem ti...
Moja kćer ponovo pita
zašto mi je lice
istovremeno
setno i nasmešeno
i šta to svakog dana pišem.
Plavi golub.
Pišem ti…
Ti si moje malo sunce.
Beogradsko zimsko veče.
I kanadsko jutro.
Još jedan dan
koji me razbijao
u paramparčad.
Nedostajala si mi.
Nedostajala siiiii.
Sve je nemoguće.
Da zna zora…
Ne mogu da se sredim.
Sve oko mene izgubilo je
svoj negdašnji lik…
XVII
Pa dobro gde si ti?
Ja sam malo lud
i zaljubljen.
Nedostaješ mi…
Misli lete prema Beogradu.
Razbijen sunčev sistem.
Razoren mehanizam
samoodbrane.
Razdešen projekat
samoobmane.
Kao da me nema.
A ima me još…
Ti si u novom danu.
Ne znam više
po kojem kalendaru sada
krojiš vreme,
ali znam da i dalje
volim kada si tu.
Kada te ne bi bilo
ne bih znao koji je dan,
ni mesec,
ni godina.
Dan po dan…
Ali znao bih,
kao što i sada znam:
ILY
I love you.
Ponoć po tvome…
Dobro jutro i laku noć.
Tvoje pismo…
Film koji bih ti preporučio…
XVIII
Nedelja popodne
i ponedeljak ujutro…
MNT
Mislim na tebe.
Ponedeljak jutro.
Mnogo toga…
Veče.
Već je veče.
Tu sam
Long meeting.
Ovaj dan mi je neko ukrao.
Neko neumoljiv i okrutan.
Tu si!?
Pesma ti je prekrasna.
Ponoć je tako tiha…
Na šta pomislim kada se probudim?!
To uvek moraš da znaš.
:))
Kad dođeš…
Hm!
Na šta pomislim kada se probudim?
Svaki put isto…
Znam da to znaš.
Lice tvoje duše moj je jutarnji vidik.
XIX
Volim kada si tu!
Volim teeeeeeee!
Malo lud i zaljubljen…
Volim kada si tu.
Tu sam.
Ti si tu.
Ko zna…
Dobro jutro, draga…
Pričamo.
Gde si mi ti?...
Nedostaje mi tvoja poruka.
Otvori ovu stranicu i znaćeš sve.
Tvoje poruke i moje poruke.
Adresa.
Razgovor je bio prijatan.
Tvoj glas…
Telefon.
Volim te…
Lep vikend želim ti.
Ti si…
Još jedan vikend.
Ponovo osećam
da još samo pod božjim skutom
nalazim oproštaj i mir.
XX
Subota.
VKST
Volim kada si tu.
Zimska idila…
Volim teeeeee.
Tu si,
stalno,
svuda oko mene.
U svemu ovde si ti.
Volim te.
I love you.
Dušo moja…
Moje misli,
da li su to moje misli,
ili tvoje misli,
ili su se misli stopile?
Dobro jutro.
Poruka za dobar dan.
Možemo li se čuti telefonom?
I u crkvu ideš sa mnom.
Još jedan vikend…
XXI
Jedan utorak
DDST
Drago mi je da si tu…
Kod tebe uskoro dolazi novi dan.
Sreda jutro.
Noć.
Sreda veče…
Četvrtak.
Četvrtak veče.
Novo jutro se budi kod tebe.
Petak.
Subota veče.
Nedelja predveče/veče..
Danas je Valentinesday
Sveti Trifun i sveti Valentine.
I početak i kraj priče.
Naše priče.
Operacija na otvorenom srcu.
Taj ožiljak će me nadživeti.
Srušila se tvrđava.
Raj je zaista izgubljen.
Ali srna,
srna diše,
možda je makar ona
zapamtila lice duše koju nemam.
XXII
Ponedeljak.
Veče.
Utorak.
Posmatram
gledaš li moje lice,
ruke moje.
Utorak.
Vreme provedeno s tobom…
Lice tvoje duše…
Nikada neću zaboraviti
sjaj tog lica.
Volim te
i nesporazumi bole.
Tri ćoška oko mene,
a četvrti nikako da nađem.
Pobeći od sebe…
Pobeći od tebe.
Može li se pobeći?
Verovao sam da može.
Jedan dečak…
Jedan dečak ponovo traži sebe.
Naći sebe…
Napolju je snežna mećava.
Moje srce još uvek
greje samo misao o tebi.
Jesam li ja u tebi,
u meni me nema.
Moram to znati
da bih mogao da se tražim.
Naći sebe…
XXIII
Naći sebe…
A šta ću ja sebi
ako ti odeš?
Još jedno sunčano BG jutro
preko TV ekrana.
Još jedna snežna oluja.
Petak se provlači polagano.
I dalje sve moje je u BGD.
Petak se povlači.
Snežna oluja i popodne.
Subota…
Ovde gde dan zove tvoje ime…
Ovde gde te ima
iako te nema.
Tvoje reči kao potok u proleće…
Sneg pada…
Opčinila si i ovu subotu i nedelju.
Ponedeljak.
Ponedeljak još traje.
Moj ponedeljak.
Svaki dan je moj
kada si tu.
Lepota je slućeni sjaj tvog pogleda
kojim prelaziš sva prostranstva
za samo jedan klik, jedan dah.
XXIV
Utorak veče.
Čarobni štapić.
Voleo bih da ga imam.
Ma daj okreni…
Čarobni štapić… drugi deo.
Čarobni štapić… treći deo.
U Beogradu nestaje struje.
Igličasta hladnoća
prekriva tvoja slova.
Tvoj radni dan je na izmaku.
Moje vreme je izgubilo sat.
Nešto se dogodilo.
Neki udar.
Zemljotres.
Popucale nebeske veze.
Nije trebalo izreći laž.
Njena senka je sve vreme
razarala tvoju misao.
Ne želim više…
Ne znam čemu to.
Ne želim više ni da znam
šta sve ovo znači?
Ne želim da znam ništa,
ali osećam bol.
Nepodnošljivu bol.
XXV
Istina je,
sve me boli,
i ovo ovde
i to tamo..
Daljina je svemoćna,
moćnija od tvojih misli.
Svemu ima vreme
ali i svemu ima kraj.
Pukla veza.
Sasvim pukla.
I Bog i provajder
umešali su prste.
Stvarno je kraj…
Srne smo u izgubljenom raju…
Znali smo to.
Napolju je i dalje hladno
i pada sneg.
Ne pada sneg da pokrije breg…
Ko te ima taj te nema.
Srce za srce.
Ko te nema taj te sanja.
Duša za dušu.
Otvori prozor
da ti misao moja sleti pod čelo.
Ko te sanja taj te ljubi.
Ne znaš više bez mene.
A ti o tom pojma nemaš…
Znaš samo da me više nema.
Grudni koš je zatvoren -
ožiljak trajan.
