OPERACIJA NA OTVORENOM SRCU
DRAMA U JEDNOM LICU
DOK SVE SPAVA…
Dok sve spava,
tromo,
uljuljano,
bez košmara
ali i bez snova,
kao iznajmljeni organizmi
na plaćenom odsustvu,
bez misije,
dok u tišini koju si oteo
sve nevažno gubi svoj lik,
ukućani,
ulica,
grad
i svetiljka
kojoj je svejedno
pod kojim uglom baca svetlost
i na koju stranu okreće senke,
dok se hladnoća probija
kroz pukotine misli
i tvoj život izgleda
nestvaran i stvaran u isto vreme,
ti puštaš muziku,
puniš čašu blagim nektarom sećanja
i ponovo okrećeš novi list.
Dok sve spava
i pokušava se uvući u sebe
ti izlaziš
iz svog ličnog zarobljenštva
i pišeš meni
na kraj sveta,
na drugu stranu planete,
tamo gde je uvek jutro
kada je kod tebe veče,
i obrnuto sasvim,
tamo gde si prosuo nisku bisera
koje je neko
neznan možda
pokupio usput
i radovao se tome
ne misleći na njihovog vlasnika
i njegov izgubljeni smeh.
Dok sve spava
i ne sluteći
da ti baš zato otvaraš
svoje duboke oči
i tajne pregrade odagnanih misli,
ti šalješ poruku
u predele koji te ne napuštaju,
u zaleđeni svet
prohujalih toplih vetrova
i poluizbrisanih putokaza,
tamo gde si ostavio sebe
odlazeći da se nađeš…
Dok sve spava
ti bdiš nad sobom,
onim bivšim,
prvotnim,
jedinim postojećim,
izgnanim u premošćene ponore
prinudnog odlaska,
u pregrade i tajne pretince
po ćoškovima krhke tvrđave,
koja drhti
i od disanja,
a kamo li od strašnog vetra,
proloma i groma,
zalaziš u odaje
koje si sam nameštao
misleći da je to poslednje stanište,
ono u kojem se umire,
konačno,
po sopstvenoj odluci,
jedanput
i zauvek…
Kao u komplikovanoj
i lošoj režiji
svi tvoji likovi
zajedno izlaze na pozornicu
i svako svoju priču sriče
ne obzirući se na glavni tok radnje
i na opšta pravila dramaturgije.
Svaki svoje kretnje
prema tebi usmerava
ne mareći što ti
nisi više pisac scenarija
ni onaj što određuje
dan premijere
i broj repriza,
što konce vuče neko drugi,
sakriven iza zavese,
potpuno nevidljiv,
nemilosrdan i škrt.
Dok sve spava
i ne sluteći
koji akordi i koje note
ispunjavaju tvoje ponoćne sate
ni koje reči ukucavaš
u beskonačnu prazninu
spasonosnog ekrana pred sobom,
ti slikama prošlosti
i neke neuhvatljive budućnosti
greješ umorno srce
što bi da se otkravi,
proširi krvne sudove
ubrza krvotok i uhvati ritam.
Moliš ga da se ne igra
da te ostavi na miru
i da prepukne dobrovoljno
dok još ima snage za to.
DOK TI SPAVAŠ
Dok ti spavaš
ja slušam
odjeke Rahmanjinova
gledam oko sebe
senke Woodsman-a
umnožene, nemirne
svaka za nekim licem juri…
Dok ti spavaš
ja odlazim da uradim ono
što sam sinoć zaboravila,
sa rukama u džepovima
prelazim ulicu,
osvrćem se kratko,
neko stoji na uglu
i uporno broji moje korake...
Dok ti spavaš
ja uzimam ispod ruke
gospodara samoće
i odlazim sa njim
u frizerski salon,
potom kod IT provajdera,
pa u malu crkvu na uglu,
gde sam te prošle subote
namerno ostavila
sa zapaljenom svećom u ruci,
za žive, ne za mrtve,
kako izgovaraš neku bajalicu
koju si sam sročio
još dok si bio dete
i plašio se dugačkih senki...
Dok ti spavaš
nebo nad mojom glavom
presvlači se po stoti put,
kao neodlučna lepotica
koja se sprema
za bal na koji neće otići,
stavlja sjajni sunčev broš
na ravnodušne oblake
i okreće moje stope
ka tvom ogledalu.
Koračam polako,
sigurno, lako,
dan me dosledno prati
i zajedno odlazimo
da utisnemo senku
na tvoje probuđeno lice,
senku koju ćeš
uzaludno pokušavati da skineš
kvalitetnom kremom za brijanje
dok budeš lovio svoj današnji lik.
ZLATNE NITI ĆUTANJA
Sa mislima o tebi
počinjem
i završavam
svaki svoj dan,
kažeš ti.
A ja,
ja vežem svoje srce
zlatnim nitima ćutanja,
nežnom prevarom,
da se umiri,
da ne kuca tako glasno,
da ne hrli u susret tvom srcu
tako treperavo,
toga me je strah.
I ponovo čitam Ispovest.
Ti si unapred sve znao,
znao si da srna sam...
Srna u izgubljenom raju!
TIŠINA
U tišini čujem svoje srce
glasno kao da mi je na dlanu.
Čujem krvotok
kako šumno teče
sopstvenim meandrima,
krv plamenu,
purpurnu,
kako širi zemna
i zaumna krila.
U tišini čujem disanje
svoje dece
i na drugom kontinentu,
čujem i njihovog srca šum.
Čujem kako se sliva
kroz komore
i pretkomore
čitava vasiona
koju smo uspavankama oblikovali.
U tišini čujem tajne misli
svojih ljubavi,
poljupce koji nikada
nisu sišli na moju usnu,
strahove i nesan na očima.
U tišini čujem
šum anđeoskog krila
nad svojom glavom
kako moju nesanicu blagosilja,
čujem kako trava raste,
pucketaju lastari,
i kako svoje modre oči otvara cvet…
Ne želim ti reći samo šta sam čula
dok sam na tebe mislila svunoć…
BELA RUŽA SEĆANJA
Ti si kao kap rose
na listu bele ruže sećanja.
Tvoj smeh se prosipa po mom srcu
kao mesečina po usnulom dečjem licu.
Smeješ se kao odjek voljenog imena
u nežnoj aprilskoj sonati
ne sluteći da u mom oku stanuje zora.
Ti ne znaš, moja misao o tebi beskrajna je.
Ali znaš da te jednostavno obožavam
kao prvi zrak sunca pao na moje lice.
TAJNA
Dakle,
srce za srce,
duša za dušu.
Daglardža je bio veliki
jer je znao tajnu,
tajnu o četiri prijatelja.
Imamo tri prijatelja:
Mladost,
ljubav i smrt.
Svaka ljubav je podvala smrti.
Prvi petlovi – ode mladost,
drugi petlovi – ode ljubav.
Sada se preko stola gledamo
ja i moja smrt
i čekamo treće petlove.
Otvori prozor
da ti 'moja misao sleti pod čelo.
Operacija na otvorenom srcu završena je.
