IZABRANE I NOVE PESME
ZAVRŠNA PESMA
POSETA DESANKI
Na drumu još,
na okuci prema crkvenoj porti,
učini mi se:
u hladnom februarskom danu
toplog lahora dah
nenadano
ublaži stud;
učini mi se:
sjaj oka nevidljivog i plavog
obasja me prisno i meko,
učini mi se tu,
na ulazu u njen zbeg,
u njenu večnu okućnicu i prag,
dočeka me neko blizak i drag
i povede toplom rukom
u predele koje je volela
blago i preobilno, više od svega,
od oka do srca, od srca do neba.
Pored oca Danila
i ostale joj svojte
zastadoh malo,
pogledom pomilovah snežne kape,
kratko pomislih, podsetih se samo,
da i mene nedostatak vremena stiže,
pa stopu za stopom
netaknutim snegom
pođoh uzbrdo, bliže...
Zastadoh kada zlatna slova mi
padoše u zenu, pomislih:
koja li nam klatna upisuju stazu?
Ne spazih nikakvu senu,
opet tiho osvoji sneg,
nasmeših se sebi samoj,
stigoh na Desankin breg!...
Zdravstvuj, prozborih,
kraljice utešnih reči i stiha,
slovenska vilo gramatičkog bilja!
Pomozi Bog, velika srpska kćeri,
vlastelinko pesničkog izobilja!...
Zapalih sveću,
poklonih se i poljubih krst,
Vasilije Blaženi se zvonom oglasi,
šum badnjaka se začu,
pucanj u čast rođenog sina,
pa šapat ispod pojata
miris pelena i rakijskog čaja okadi...
Zdravstvuj ti koja si opevala sve,
od travke do travke,
od lista do lista,
i znala jezik žuna i kosa,
sa šarkom što si zborila
lako i često, ali tajno,
da ti se ne smeju,
da ne odgonetnu duboku veru
u višeg smisla trag i glas,
u onu stranu zaumlja - svetu,
tajnu dobrotu svega što stvori Bog!
Ti koja si slutiti znala
i mrava tajne pute,
i gromova snežni stas,
koliko si sada daleko,
koliko si blizu,
kakve su ti oči i ruke,
čijim sada jezikom govoriš
i koliko ti je do nas?...
Usred tog nečujnog zbora
dečji glasovi grunuše,
vedri, zvonki, šareni i dragi,
niz breg ugledah sanke što jure,
grudvu za grudvom debelog snega;
i preporodni smeh se prosu;
sedoh na klupu (pored groba),
ugledah Desanku bosu...
Miriše Brankovina,
kaplje spokoj sa obližnjih jela,
oko moje glave reči se roje,
u oku Srbija, pogružena, bela...
