IZABRANE I NOVE PESME

ZAVETNO SLOVO

ČESNICA

Okrećemo je ukrug
tri puta:
da Bog pomogne
da sreća posluži
i da se čeljad složi.
Potom svako za sebe
tiho i pobožno
miris te rumene pogače
sliku porodične idile
i trag detinjeg ushićenja
negde u nedrima
duboko zapretava:
za srećna
i za nesrećna vremena
da se nađe.


SRBIJA

Ni mala ni velika
ni nebeska ni zemaljska
između neba i zemlje
razapeta i rastočena
strepiš, Srbijo!

Teškim bolestima skoljena
nagrižena i raspolućena
mati Kainu i Avelju
ni prošlim ni budućima
ne daj što se ne daje!

Odagnaj senke sa očiju
plač i dvojstvo iz srca
pokreni otežali koren
list ozeleni i uspravi
saberi se, ustroji iznova!

Ni mala ni velika
ni nebeska ni zemaljska
između neba i zemlje
razapeta i rastočena –
ne daj se, Srbijo!


MOLITVA ZA SRPSKOG VOJNIKA

Gospode, molim Ti se
čistom i svetlom dušom:
daj mu svoje duboke oči,
poruku predaka
i snoviđenje
što na tvoj put vodi.

Učini da ga svako
zloslutno zrno
mimoiđe,
da u njegovoj duši
vlada sklad,
u srcu mir,
u glavi Tvoja misao,
u snazi snaga roda.

Gospode, molim Ti se,
sa pravom majke, sestre,
žene i kćeri,
čistom i svetlom dušom:
zakloni ga na svakom mestu
i u svakom času
svojom svemoćnom
svevišnjom rukom.


LAZARU HREBELJANOVIĆU

Siđi, Lazare, spusti se malo.
Raspeto između tvog visokog krila
i zemlje od koje se stopalo odvojilo
stoji naše nepomično telo,
dobra meta svakoj zveri, ptici,
dobra nota svakoj rugalici.

Siđi, Lazare, spusti se malo.
Otežala glava pada na rame,
s ramena beži prastara pesma,
još niže pada, uvire Lab
i Sitnica nesta. Siđi, Lazare,
otvrdlo oranje zadavi seme.

Još ne zna Tvoje stado
da je svoj bliži od tuđina,
da se brat može ubiti
ali ne sme izdati
i da su božje deca
nagrada i kazna svakoj krvi.


MOLITVA ZA SEBE SAMU

Pomozi mi, Bože, da u duši sačuvam mir
deci svojoj grubu da ne izreknem reč
prijateljima da oprostim greške
makar i ne bile iz neznanja
ocu da se ne zamerim
sebi samoj da ostanem bliska i verna.

Pomozi mi da učinim ponešto dobro
da makar osmeh, malo radosti podarim
nepoznate da ne odbacim i ne prezrem
rođake s praga da ne odbijem
i da umaknem mržnji i zlu.

Pomozi mi još rodu da se posvetim
rasutom, beskućnom i razdvojenom
da za mnom svetao ostaje trag
postojbinu da opevam dostojno
časno ime dedovo i očevo
sa imenom unuka da povežem.

Pomozi mi, Bože
da mi misao ni duša ne potamni.


MOLITVA ZA DOBAR DAN

Otme mi se
u reči
kliktav smeh
beli miris tamjana
zabruji
progovorim nehotice
prozračnim laticama
stoletnim
i ruke sklopim
u molitvu za dobar dan.

Onda se nešto usamljeno
potamnelo
u dim preobraženo
pokrene
smehu srce otrgne
bol na čelo utisne
proletnjim vetrom
ruke veže
i tako presahne
molitva za dobar dan.


SAMO JOŠ JEDNO STRADANJE

Prilično zaboravio
mnogo oprostio
ponešto naplatio
u rođeni jezik se zapleo
u sopstvenom krvotoku zalutao
ali nije se izgubio.
Samo još jedno stradanje
i još jedno vraćanje sebi.


DECI PALIH STE DUŽNI

Gospodine, nema nazad!
Vi znate svoj dug.
Evo Vas hiljade svetlih i dubokih
dečjih očiju sledi.
Ne srećnih, već ljute siročadi.
Eno Vas njihovih očeva majke zovu
one što su
Ratu bez suza sinove dale.
A oni se nisu vratili.
Lepotom i životom se odazvali i
U istoriju ušli ćutke.
Recite svima koji treba da znaju,
A znajte i Vi:
samo njih ne smete izdati!
To su Vaše jedine sudije i naredbodavci.
Kao putokaz u budućnost svoj zavet
Uzmite i njihove oči i ruke.
Možete oprostiti nevernima.
Lako će oni okajati grehe.
Ali Vi, gospodine, znajte svoj dug:
Deci palih ste dužni
I samo oni će meriti i suditi da l'
Ćivot ćete biti ili ćutnja i žal.
U njihovom snu o životu Vaš je budući lik.


DA SE NE ZABORAVI

Vladika Atanasije noću ne spava
već broji porušene crkve
da se neka ne zaboravi.


GRADSKI PEJZAŽ

Oglašava se
božja kazna
ljut lavež
ljudski
ispod kože.
Sa kišobranima
ponad vode
poigravaju
žute izmaglice
gradskog pejzaža.


ZAPRETANE VATRE

Zapretane vatre
budućnost su sveta
odloženi trudovi
oluje i kiše
ono što se u sebe uvuklo
skrilo od mržnje
i pomerenog uma.
Svet neće završiti u ledu
već u plamenu zapretanih vatri
što su se u utrobama dugo kalile.


PRIZOR I

Zvezda
vezana
golim rukama
okom
usijana
zvezda
nesamerljiva
svako jutro se
razuđena
u san
vraća.


PRIZOR II

Kao na slici
dečak se
sa lobanjom igra

konci
kojima je vezuje
kao strune

dečak se
sa lobanjom igra

sve mu se čini
Sve mu se čini.


PRIZOR III

Mrtva priroda
sa likom
podmetnuto cveće
neko se
u hodu sapleo
iz krila
jabuke prosuo
igra je prestala
slika oživljava.


MOLITVA

Samo da Bog da još dugo da živiš
i da te zdravlje služi,
ljubavlju da te obaspu stvari i ljudi,
u duši da ti se nastane sklad i mir;
belezi tvojih stopala u travi da dišu,
alge lekovite vazduhom da ih slede,
vaseljenske kiše da ti budu tople:
ljubavlju da te obaspu stvari i ljudi
u duši da ti se nastane sklad i mir.
PA
Da se sretnemo opet tamo negde
odakle samo crna slutnja se vraća,
bolom kršteno ime spoznanja;
raskošne kočije snoviđenja da nas prime
i tako ljudski razotkriveni
celim nebeskim svodom da jezdimo
i da zborimo, zborimo...
Ćutanjem ukroćene reči oko vrata
kao sjajnu ogrlicu da nosimo.


ŽIVA ŽELJA

Živ plač, smeh i pesmu
žive ruke, noge i korake
oči, usta, čelo i kosu
od tebe želim sve samo živo
život koji je baš ono
za šta nismo našli reči
ćutanje ni kretnje
od tebe želim dete, ljubavi
živ plač, smeh i pesmu
žive ruke, noge i korake
oči, usta, čelo i kosu
od tebe želim sve samo živo
život koji je baš ono
za šta nismo našli reči
ćutanja ni kretnje.


BLAGOSLOV

Ko dobar dan
dugo odsutan
ko radost tanana

ovo nestvarno življenje
trešnja cvetala
miris svetinje širi

i ovaj susret
na zvezdi
tvoj je blagoslov

snena vaseljena
tajno naslućena
u tebe se slila.


SUSRET

Tiho kao kad lišće u jesen silazi
rani te tajnom i neznanjem.
Prozbori u danu što ti ga dariva
samo darežljiva ruka,
s dve tri blage reči
prenese čudnu poruku.

Nije to pesma ni tuga
što hoće da ti kaže.
Ne boli to slomljena misao
nego se neka tuđa jeza prikrada,
razroke boje postanu u dugi,
a ti bi pesmom kamenom leto da produžiš
i odgodiš propast korenja ukletog.

Onda te opet razude ista otkrića.
Sklopi se meko mozaik sunca i jave,
hoće čelo da ti se ozari,
poneseš beleg u duši,
a sutra, neki drugi svet se
iznova pomalja i ruši.


ZIMSKI PREDEO

Sada sam ti
mnogo bliže
tihi poljupci
anđela neobičnih
osmeh
naslon na grudi
ako si umro
probudi se
to bliski ti
uzdah darivaju


NESEDLANOG KONJA HTELA BIH

Kad sunce oslepi
nebo se raspukne.
Od mojega krika
vode se zapale.
Tad u igri
dvostruko tajanstvo
kao samozvanac
prstima otkrivam.

Nesedlanog konja htela bih da jašem.
Razneseno nebo na njemu da svodim.
I rukama vitim okrunjenim plodom
sunce da zakrilim do Preobraženja.

Kad proleće stigne
njive se razbole.
Od mojega krika
vatra zatetura.
A leto kad sazri
neka pesma stara
mene opet mami
svicima u kolo.

Nesedlanog konja htela bih da jašem.
Hoću da osveštam plamen krvodošli.
Čuvar vatre biću. Biću senka
od sopstvenog krika do Preobraženja.


MISLI TREBA PUSTITI

Radost je boga lišiti nadmoći,
uvući se pod božansko krilo
i blago kontrolisati božje primisli
(u vreme bezbožno
treba se kloniti čistih stvari
to oslobađa straha).

Ako često sanjate crveno
zatvorite krug,
u zatvorenom krugu boje se mešaju
ogoljenom drvetu ne sledi ni jedna grana.

Noć je melem izvađenom oku;
sa prvim sumrakom sve bele ovce
treba izvesti na ledinu
i dati im injekciju kokošijeg slepila.

Kontrolisati dušu postalo je neophodno;
misli treba pustiti da drhture,
možda će se neka od studi
u slobodnom padu preporoditi.

Umesto ponuda plamene jezike
iznuđenim prostranstvima vratiti,
blagosloveno prostranstvo,
ono je spas od bližnjeg svog.

Svet treba gledati u fosfornoj svetlosti;
trgovi će se napuniti
ako sebe psima daruješ,

Ako prepun vrlina zloslutnih
ostaviš nežan trag
u podmetnutom zmijskom gnezdu.

Veliko čelo nad silnom primisli
svedeš i razudiš,
prekineš đavolje kolo nasred raskršća.

I svi mirisi će se razliti
po nedrima studnim
kada zajedno budemo trulili.

Ćućorenje smrti neće doneti smiraj,
ono je muzika
za bolne porođaje.

U vreme kada se molitve smenjuju
tajna je staza hod za suncem
kojom bog svog hulitelja na pričest odvodi.


SKICA ZA PREDRAGOV PORTRET

Na dlanu
žar
u oku
mir
na usni
reč
zaspala
pod čelom
visoko
prostreljen
san.


PRIJATELJU PESNIKU

Svaka je zvezda
tvoj udarac u nebo
svaka kap kiše
tvoje poselo
sa nesanicom
grabiš
sastavljenim šakama
trudiš se
da umreš
a smrt te neće.


OPROŠTAJ PRIJATELJA

I ti i ja smo
prošlo vreme

čin u kojem je
sve bilo jasno

naše večnosti su završene
mada ovaj dan pripada tebi

zajedno smo nestali
zajedno sumrak sveli

ali samo ja odlazim
iako smo prijatelji.


ZNA SE KOJIMA

Ne dajte se, prijatelji!
Sve će vas ponagrađivati
okačiti vam znamenja
zasluge i zaduženja.
Još jednom će
posle dece
i unuke vam zbuniti.
Ne dajte se, gospodo!
Sve će vas nedopustivo
preuveličati
i umanjiti.


SEĆANJE

Pomisao na sreću je ponekad
više od sreće same;
pomisao koja spasava od reči teške,
od prevelike tuge i beznađa
i ponad izvora razapinje dugu.

Pomisao na sreću koja je bila
prava i duboka,
koja je ostavila trag,
sećanje na nekog koga si voleo,
ko ti je, ni sada ne znaš zašto,
bio neopisivo drag,
to sećanje je blagoslov pravi.
To je ona iskra što se u oku javi
kada se pogase sve vatre,
kada se sve izgubi i nadođe tama;
to je ona pesma što se začuje
iznenadno, kao od bola,
kao kada se posle smrti bližnjeg rodi dete.

Pomisao na sreću koja je stvarno bila
i iza sebe ostavila stvari svete
blagoslov je pravi.
Zahvaljujući toj pomisli,
tom bledom i krhkom sećanju samo,
ponekad nastavljamo put.


KAO STABLA

Miris krvi
i vode izvorske
u jednom oku nastanjen
u drugom tišina
u pesmu zatvorena
očaj što nadolazi iznova
i ranjavanja tiho
u meni blagosilja.
Kao stabla
početkom
u zemlju
uranjam.
Potom plodna
jutrom odlazim
nepovratno razuđena
delove sopstvenog tela
po razvalinama
bliskim skupljam.
U gnezdima toplim
pustoši nastanjene nalazim
miris krvi
i vode izvorske
očaj što nadolazi iznova
i ranjavanja tiho
u meni blagosilja.


RASTANAK

Ne sklapaj oči.
Neka je blagosloveno
sve što je tu
što postoji i izaziva
naše kretnje i misli.
U svemu je klica bola
ljudskosti svete.
Zgaslo na malom dlanu
neopevano sunce ćuti.
Na putu prezrela voćka
miris behara sanja.
Ne sklapaj oči
već pamti i ovu tugu.
Ciklamu svelu na mom licu.
Rastanak je samo
noćno zatvaranje cveta.
Po tvom otvorenom oku
znaću koga ćeš
na ulicama zagledati
kada budem daleko
koje cveće ćeš mirisati
prolazeći pored cvećara
zamišljen i ne primećujući
moj pogled koji te sledi.
Ne sklapaj oči dok odlazim
jer samo iz njih mogu saznati
da li ću se ikada vratiti.


SVE JE TU

Sve je tu,
zemlja i trava,
kuća i ljudi,
raspevane ptice
i miris nedozrelog voća.
I sve je tvoje
dok se ne probudiš.
Moja je samo strepnja,
neuhvatljivi sjaj majskog dana,
moja je prećutana reč
i neizgovorena molitva:
učini, Gospode,
da moj dah ne sprži
ni jednu vlat,
a kamo li njegovu misao
što ponad krovova jezdi,
sama sebi dovoljna,
i setnom pesmom zanesena
o nekoj detinjoj radosti sanja.


O MERI

Nama nešto veliko treba
nešto poput silaska s uma
pomračenja ili raspuklog neba.

Po meri našeg daha i krvi
treba nam nešto dublje i sjajnije
zapisano u korak prvi;

nešto od Boga koji se budi
ruka što ponovo svetiljku pali
i neki drugi, praviji ljudi;

brat verniji, istom vičan –
veća mera nama treba
svet smerniji, nama sličan;

izvan onog što nas plaši
izvan ovog što umire –
trebaju nam snovi naši;

I u njima nova lira –
stara pesma, a glas novi –
kralj srećniji od pastira…

To ne biva. To ne može.
Znano vam je, je li tako?
Samo nam se oči množe

Samo nam se odrod jada
što smo prošli i budući
a oni bi da smo sada.

(marta 1992.)

VATROM PRAĆENA

Vatrom praćena
vratih se sebi
kroz san
pobegoh od pauka
krunu mi strela
nije skinula
šumskih hajkača
plen sam
blagosloven
ledenim krikom
stud
sa ognjišta odgonim.


BANJA LUKA

Kolji

Sa svih strana putevi
prema gradu
od grada reke
međusobno se nemirom
daruju
ljubavlju i nespokojem.

Zamišljen grad
niko ga ne dogradi
okolo hramovi
svako svoj
od rođenja zaobilazi.

Očima zelenim
noć razblažena
reči
u stamen okamenjene.

U brdima očevi
u ravnici povratnici
ljudi sa pticama
pejzaž
pretvoren u ranu zavičajnu.


TEŠKA ME SLUTNJA ONESPOKOJAVA

Predugo ćutiš, oče.
Je li san nadošao, misao oživela?
Osećaš li ponovo stopala
u zdravoj truleži
što se u humus pretvara?
Opsedaju me tvoje priče.
Zbog Turaka i Kosova
Srbije i Karađorđa
zbog Principa i Mladena
krv se bistri
razgrću zgrušana mesta
i pluća polako postaju
krilata ptica beli orao.
Opsedaju me tvoje priče.
Dođe mi da zagnjurim glavu
ispod visokog lišća
i udahnem dublje reski miris
zbog kojeg se sve što voliš
zove naša zemlja.
Koji je to vetar, Krajino?
Krsna slava i pričešće zaboravljeno?
Teška me slutnja onespokojava.
Osećam miris soli u zemlju zakopane.
Ne daj, Bože, da se primisao ostvari!

(Banja Luka, 1988.)

SAVRŠENA PUSTOŠ

Savršena pustoš.
I početak i kraj.
Zaleđen pogled u slutnji se gubi
dok, evo, ponovo ljubim svaku vlat dana
u ovoj zemlji i blagosloveni dah noći
u sebi na žrtvenik prinosim.
Gospode bože,
bacam se kamenom na svaki stih
ispevan u tvoju slavu
i gazim tvoj šešir
jer si postao osetljiv i bled –
ni tajna ni sled nedokučiv,
obična greška –
glas iz detinjstva u uhu zalutao,
sklupčan i nesiguran,
ne više sjajan ni večan,
ni moguć, a kamo li svemoguć.
Gospode bože, ja, nevernik tvoj,
poslednju žal nad rekom razvijam;
svojoj deci ne nudim spas,
samo tmini, đavolu,
jedinom gostu savršene pustoši
zdravicu dižem –
ništa više nema sjaj obmane.
Mi smo sami svoju odeću svukli.


DOM NA VODI

Nije suza
davna sanja
dom na vodi
odasvuda
oči prazne
nema traga
kud da ode
koga nađe
koga zove
nema broda
za te pute
suncem gori
samo plovi
ne prethodi
zvezda visu.


TRAGAČI

Ni krvi
ni bola
ni glasa
svako zrno
klasalo u nedrima
nestaje
neumorni tragači
uznemireni
sopstvenom životu
niti raspliću
čvorove vezuju
i od toga
tiho
predano umiru.


PORUKA

Reči imaju svoje značenje.
Ako me u prostoru nema
vremenom razmnožena tečem.
Poruku poslatu
iz žeženog nevremena
na srce privijam.


RECI

Reci reč značenja i varke
učini još nešto
za moje sklopljene oči
opiši predeo sred ponoćne bajke.

Učini korak povratka iz sna
učini bilo šta
za moje sklopljene ruke
podari bilo čim prolaznike
kroz ovaj zloslutni kraj.

Okreni se na drugu stranu
i pomoli se Bogu
u kojeg ne veruješ
upali svetlo
u prašnjavoj svetiljci.

Pokreni zaustavljeni sat
seti se zaboravljenog stiha
jer u mojoj glavi
i ovo predskazanje samo je
lukava igra grešnog stvoritelja.

ZAUSTAVLJENI KONJANICI

Nazimu Hikmetu

Susretoh
tužno
jato konjanika
otvorile im se
nepokretne ruke
dar nevidiš
da prime
legije obezglavljene
glave
vrh veriga
obešene
pod čelom
hladno jutro
jezdi
vreloj krvi
na pir
da stigne.


SAN

Probudiš se
a sna
nigde
odrodilo se
jato lasta
minule noći
neko je
tiho
kucao
na prozor
tragovi daha
su ostali
a sna nigde.


ILI JE SAN

Ili je san
ili ću umreti pre

dečija lica
u bilju pritajena

iz sna ukradena
ogledala nose

da u njih tajno
zarobe sunca

ili je san
ili ću umreti pre.


U SNU

Hodala sam u snu
za pojasom nosila dugu
šarenicu Ljube Jankove.
Preko uzdignutog pogleda
Dolovi
njiva neplodna
godina nerodna
Strane
zob za konje
ječam za čeljad
u gladno doba sve za sve.
Ore zvezda treptava
zorom rujnim zrakom
seje širokom rukom
ljubavno seme
i stere slamu za počinak.
Pod sačom rumeni pogača za sutra.
Ni jedno obećanje neće mi biti prosto
ni jedan susret sudbonosan
okrenu li se vrata iza praga
zaboravim li zavetno slovo.


SAN PO SAN

San po san
postajemo stvarniji

dalje od duge cvetale
dalje od usne blažene

san po san
bežimo od pepela

od zemlje prezrele
od kamena žeženog

nepokorni
u reč se sklanjamo

reč ranu svekoliku
svekoliku moć ljudsku.


PRED NEVREME

Prazni hramovi
u san mi dolaze,
ptice na pragu
kao besmrtnost.
Otvoren prozor
miriše na zimu
i na svetinje.
U praznom hramu
dete - odrastam.


ZEMUNICA I

Dan po dan gradimo ovaj život
pun krstova, hridina i grudobrana,
svako trči svoj začarani krug,
isti jahači, putevi, prepreke,
i svako svoje opravdanje vuče.

Jedino u meni ostaje moj svet, znam.

I neću više da brojim dane do odlaska,
kada moja zvezda konačno padne
uzleteću i prikazivati se
svake noći i raspuklog jutra
kao vrela kap rose na izgubljenom licu.


ZEMUNICA II

Prokleto nemoguća noć.
Kakve to javke izlaze iz svake pore
i razljućene opet se meni vraćaju?
Da raširim ruke, da otvorim oči,
prokleto nemoguću reč bih izrekla,
reč koja se vuče
od večeri do večeri
od ranjenih pokreta sastavljena.
Idem, a osvrćem se, ipak!
Ne mogu da preuzmem nož
za ovaj muk i zov,
prazno je sve u meni
a opet neka lirika se vuče,
trula voćka u nedrima cveta,
u nemoći jutro najavljuje.


ZEMUNICA III

Kada sam tebe ljubila
nevidljivu kuću nad nama sam zidala,
ispod tvoje kože polagala
stotine oplođenih ćelija,
u tvom oku smeštala ognjište,
rasplamsavala vatru na kamenu
i ti si rastao i nadolazio
kao obljubljena devojka.
Kada sam tebe primala
i oduzimala te tebi samom
jesenje zrele plodove
oko postelje sam nizala
dečija stopala crtala
i kapi kiše u mleko pretvarala.
Kada sam tebe ljubila
sve je tvoje kod mene ostajalo
i ja sam verovala da ćemo se spasti.
Pa ipak, evo nas odlazimo
i niko ne zna kako ćemo se zaboravljati.


CARSKO VINO

Darinki Jevrić

Veliku Hoču, Hoču da vidim!
Careve vinograde usnule.
Teški mir na njivama.
Junake ponad njiva.
Seni i dah neumrli
žubori li Hajdučka voda?
Da naslutim samo čežnju
kosovskog neba i predela,
pa da tek pojmim koliko bola
koliko čemera u grudima
nosite vi Potomci
što se sada zovete
Srbi i Crnogorci preostali na Kosovu i Metohiji.
Sitnica vam u duše poniknula.
Pod grlo dosegao Lab.
Zveče imena, pesma i oružje...
Manastiri popaljeni!
Samo zavetni dah oko njih svetli.
U vazduhu i vodi ga više nema.
Kao da smo se živi među mrtve slili.
U pesmu se pretočili, na nebo vazneli.
A zarekli se svoje njive orati,
voće brati, grožđe cediti...
Zarekli smo se stražariti
nad poslednjom kapi rose i kiše
sve dok ima nade i zemlje i Kosova!
I, evo, slutim neslućeno,
sklanjam se od groma i proloma,
neko je pristao na more i tumore
iz kojih se neizreciva reč razabire!
Oprosti Bože svemogući, jedini,
i imaj na umu da smo samo kod tebe
svi večni i jednaki!
Zapiši, molim ti se,
spasonosnu reč u tvoju Božju knjigu
koja sve ljudsko zauvek pamti!
Zaveštaj Kosovu polju
jezik naš nasušni,
Carsko vino za još jednu pričest
pripremi!


MILEŠEVSKOM ANĐELU

Blagoslov ruci raba Božijega
koji prvi s tobom progovori.
U ime Oca i Sina
ko koga stvori u ono užareno veče,
ko bi gospodar
kad duh gospodnji
oglasi se sa lika tvojega;
kome klonu ruka
kada ti s ramena uzlete ptica,
a rab Božji
blagoslovi godišnja doba
i ljudskost tvoju.

Nazad