Poezija kao i sam život

Ne jednom se u nas govorilo o tzv. ženskom pismu u književnom stvaralaštvu, ne jednom se pokušavalo da se to pismo učini manje vredno u odnosu na ostalu književnost, ili, kako bi se analogijom reklo, od muškog pisma. Kao da književnost može da potvrdi duhovnu tvoračku podeljenost ljudskog bića na žensko i muško, kao da su ta dva bića izdvojena u dva različita sveta i prostora koji se međusobno ne dotiču; kao da skupa ne čine jedinstvo i ukupnost emanacije ljudskog duha.

Kao da se zaboravljalo da su mnoge pesnikinje svojim shvatanjem prirode i života u njoj, razumevanjem stvari i ambijenta u kome se one imenuju i definišu, pogledom na svet i tvoračkom egzistencijom sâmom, ne retko nadmašivale dobar deo onoga što je stvarala ta muška tvoračka sila. Da pomenemo samo neke od njih: Isidoru Sekulić, Desanku Maksimović, Floriku Štefan, Radmilu Lazić, Milenu Jovović, Ljubicu Miletić... Zaboravljalo se da smo upravo zahvaljujući njima i njihovom pismu, kao u kakvom magičnom ogledalu, mi muškarci spoznavali sebe i istinu o sebi.

Duška Vrhovac, svojim pesničkim knjigama San po san, S dušom u telu, Godine bez leta, Glas na pragu, S obe strane Drine, Žeđ na vodi i Blagoslov, kao i obimnim izborom Izabrane i nove pesme, pokazuje da spada u red ovih vrsnih pesnikinja. Utemeljena u prirodni životni ambijent, bezmalo u svakodnevicu, njena poetika svog pesničkog subjekta najčešće okreće ka okruženju, čini ga ranjivim, sklonim da reaguje na svaki lični doživljaj. Stoga se njena poezija može nazvati stvarnosnom, iskustvenom poezijom. Njen prozračni, jednostavan jezik, koji nije opterećen suvišnim metaforama, ukrasima, misaonim gonetanjima i odgonetanjima, šifrovanim porukama, deluje čisto, neposredno, iskreno, osećajno, reklo bi se najbliže istini. I, ako je jednostavan govor, kojim se mnogo kazuje, savršen govor, onda se govor Duške Vrhovac približava tom savršenom govoru. Ima u njemu pesničkih nanosa iskustva Desanke Maksimović, ponegde se oseti zvuk Branka Radičevića i Miloša Crnjanskog, ali to su mesta valjanih uticaja i nauk da nijedno tvoračko iskustvo nije sâmo. Uostalom, i sama pesnikinja se u svojim pesmama direktno obraća onima od kojih je, ponešto, možda, naučila: već pomenutim: Isidori Sekulić i Desanki Maksimović, kao i Ani Ahmatovoj, Darinki Jevrić, Aleku Vukadinoviću...

Raspon njene poezije, sudeći prema njenom pesničkom izboru Izabrane i nove pesme, kreće se od intimnog, emotivnog i egzistencijalnog, duboko unutrašnjeg i ličnog, do molitvenog, nacionalnog, svevažećeg i sveprostornog. Unutar religijskih, magičnih i zaumnih, nalazimo i one katastrofične slike u kojima se mešaju miris krvi i voda izvorska, u kojima se dečak sa lobanjom igra, a vladika Atanasije noću ne spava/ već broji porušene crkve/ da se neka ne zaboravi, ili u kojima su budućnost sveta zapretane vatre. Ponegde se jave pomalo čudne inverzije i neologizmi kao što su: Radost je boga lišiti nadmoći u pesmi Misli treba pustiti ili Od mojega krika vode se zapale u pesmi Nesedlanog konja htela bih, ali to su mesta koja se uklapaju u ukupnu atmosferu pesme i u pesnikinjino raspoloženje dok je stvara. Na fonu razmišljanja o prošlom, sadašnjem, i budućem vremenu, dakle o neumitnom proticanju svega postojećeg, pa i ljudskog života, pesnikinja će u obraćanju prijatelju s kojim se oprašta zapisati: I ti i ja smo prošlo vreme. Time će neposredno sugerisati zaključak da sve što postoji više pripada prošlom (u kome je nastalo), nego sadašnjem vremenu (u kome živi). U pesmi, pak, Traženje naslova ona će implicitno posvedočiti o svojim mukama sa stvaranjem i o svom odnosu prema poeziji: Danima me progone reči,/ one velike, zvučne i višebojne,/ što se tiču svega...

Time će sama reći koliko je njeno zanimanje za povode za pesmu razuđeno i široko, u stvari da nije ničim ograničeno. Zato, skoro u sva četiri ciklusna podeoka (Zavetno slovo, Istrgnuta strana istorije, Tragam za sobom i U međuvremenu), nalazimo i pesme autobiografskog, ljubavnog i intimističkog sadržaja, i rodoljubiva i domoljubiva pesnička razmatranja, i mnoge odgovore na izazove prirode, - u stvari čitav spektar tema koje čine egzistenciju sâmu, u svim vremenima i u svim prostorima. Dirljiva je njena iskrenost u dodirima sa bliskim bićima, u varničenjima njenog tela i duha, razumljiva je njena zabrinutost zbog ugroženosti njenih bliskih i dragih, i čitavog naciona kome pripada (ovo naročito u ciklusnom podeoku Istrgnuta strana istorije). Takav je i njen odnos prema svojim tvoračkim saputnicima – pesnikinjama i pesnicima, kojima se u svojim pesmama često obraća, pominje ih ili ih pohodi, kao što čini u uvodnoj, izdvojenoj pesmi Isidora ili u završnoj, takođe izdvojenoj pesmi Poseta Desanki.

Jednom rečju, njena poezija je kao sam život: ponavljanje istog, ali uvek na drugi način.

I na kraju, preporučujem pažnji čitalaca sveobuhvatni, izuzetno instruktivan i temeljan predgovor knjizi Izabrane i nove pesme, Duške Vrhovac, koji je napisao prerano preminuli esejista Gojko Antić.

Risto Vasilevski
(Reč na promociji knjige Izabrane i nove pesme Duške Vrhovac,
Narodna biblioteka u Smederevu, 14. 05., u 19,00)

Nazad