IZABRANE I NOVE PESME
U MEĐUVREMENU
POČETAK
Već dugo na prozor se spušta tama.
Sve duže sa sobom razgovaram
i sve češće sam sama.
Kuća, soba, četiri zida,
svi su izvan tog okvira
a stalno navraćaju,
da se okrepe.
Ja, medjutim,
i ja moram izaći.
Početak.
Stalno se vraćam početku.
Ne želim pobeći.
Samo otići želim, otići polako,
kao da se nikada neću vratiti.
Samo malo da dišem.
Da razmaknem plućna krila.
Samo da izađem iz ove ničije kože
i stignem do sopstvenog bila.
KORAČAM
Volim ovo malo topline
što iza tebe osta
alem na dlanu
sunce među zubima.
Umesto melema
tvoj smeh na dušu privijam
citra bez blagoslovenog glasa
igra po zemaljskom raznosu
nebu uzmiče.
Volim ovo malo sunca
među zubima
samotni daždevnjak
koračam utrinom.
SVET OVAJ OVDE
Svet ovaj ovde moj je samo malo,
onim delom samo kojim se voli
poštuje i sanja,
moj je ispod grane sa pupoljkom
i misli koje se nose u duši.
A onim delom u kojem se ruši
svaka cvetna brana,
svaka želja živa i neobična
- tu još ne mogu da dišem
tu nisam vesela nimalo –
samo pišem.
Pišem o svemu što me skoli,
što bi da poleti i da se vine,
a ne može jer su zamrežene
visine i velike i male,
i one za krila obična
i one za snove.
Jesu li uteha raširene ruke?
Jesu li dovoljne za reči nove?
MEMENTO VIVERE
Samo nastavljam
kao da je ovako
jedino moguće
duša od krvi i mesa
korak
usmeren
večito do tuge
do iskona
uvek iznova
zemlju i travu dodirujem
zemlja i sama
govoru vetra i bilja
razumljiva i srodna
u pesmu stavljam
što u dah ne stane.
DALEKE SVETLOSTI
Aleku, umesto pisma (1993.)
Sve te kuće bez krova i praga,
sve te njive bez žita i ploda,
svi ti ljudi bez duše i traga,
sva ta teško zagađena voda,
sve te reči bez značenja čista,
svi pogledi bez duboke zene,
sve će se to stvarati iznova –
iz srca Boga i vaskrsle mene.
Ti znaš dobro sve te vašne stvari,
znaš i one druge o kojima ćutim,
svak na svojoj strani hodimo sigurno,
i ja nove pesme kao zdravlje slutim:
one tvoje tamne, mrke i duboke,
kao opomena za bolesti teške,
a moje su modre, samotne i krotke,
medju grubostima kao nežne greške.
I samo će one iza nas ostati
nekom drugom svetu, ako li ga bude,
a tebi i meni, na stazama našim,
samo će svetlosti daleke da sude.
MERA
U svako vreme
postoji mera
i slave i časti
a u ovom našem
u kojem je sve bilo
i stvarno i nemoguće
istovremeno
i sumrak i svanuće
meni sve izgleda
najpribližnije rečeno
kao ljudskom rukom vođeno
zvezdano iskliznuće.
TO NISAM JA
Bežanje od reči
i slutnja podnevna
telo po kroju
duša po izboru
tajna na dlanu
pruženom uz vetar
bedni organizam
kajanju podložan
očajanje lično
sa tudjim mislima
buđenje pre zore
sa samrtnim skokom
to nisam ja.
Otvaranje usta
piće iz navike
glad za vatrom
i žeđ za dobrotom
pitomo grlo
i glas iz nedara
lice iza grede
s pečatom na čelu
prozorsko okno
otvoreno noću
beli zubi
sprečene radosti
trag milosti
lepota na tragu
to nisam ja.
Pismo dugo pisano
nikad poslato
kotrljanje niz brdo
zarobljena posada
morski glasovi
ptice na vodi
nezvani gosti
bez imalo stida
dug bližnjem svom
i daljnjem svom
bekstvo u ponore
slučajna otkrića
posramljeno dete
pred budućom tajnom
to nisam ja.
Bolno odvajanje
od nespretnog veza
primisli na žarko
leto u tuđini
damari i strune
skrivenog svirača
nemušto slivanje
u tuđe predele
jabuka pojedena usput –
ko još razume
sopstvene naume
korak po korak
i nazad i napred –
to nisam ja.
Samo još jedan korak.
NI SAMA NE ZNAM KAKO
Ni sama ne znam kako,
samo krilo leptira me dotaklo
toplo i nestvarno,
zalepršala sjajna misao,
zanjihala se lađa na obzorju
i meko uzletela ptica.
Ni sama ne znam kako.
Kao da sam sanjala:
na ramenu sklopljene oči,
naručje od melema,
naslon na grudi,
jutarnji žižak
u ponoćnom trenu.
Ni sama ne znam kako,
kao da se proleće
na pragu oglasilo
u ono nestvarno veče.
Ne govori zato,
možda je i tebe isto krilo dotaklo.
JUTARNJE PRIVIĐENJE
Dve vesele
šarene ptice
sleteše na prozor.
Začudih se
naslutih studniju zimu.
Sada je već jesen
i ja znam
da iza prozora nismo mi
već dve sjajne zore
zatečene
svaka u sebe pretočena
svaka teškim damarom oglašena
i tihom nevericom u nadolaženje svetlosti.
ČITAJUĆI DANILOVA
I dok Danilov lovi mutni Izabelin osmeh
rasut po polju četvoroliste dateline,
a predveče je i noćni prividi
već isprobavaju svoje senke,
ja jedva mašem rukom, odsutno,
u pravcu poslednje srne na rubu
proplanka zalivenog mesečinom.
Dok on nesigurno mrvi Izabeline misli
i steže u džepovima tanke prste
da ne pogubi sitne predmete
kojima upotpunjava pejzaž,
ja u belo pakujem sve te šarene laže,
uvijam ih nežno i bacam jednu po jednu,
polako, sasvim polako, oslobađajuće,
uranjajući tiho u san za odbegle,
sasvim svoja i sasvim neuhvatljiva.
SESTRE
Veri i Radici
Čini mi se
da danas koračam
i poneki tvoj
preskočeni korak.
Dolazim ti
katkad
nedeljom
i verujem
da znaš i vidiš
i s ove strane.
A ti sama
javiš se
kao beli leptir mineš
i kažeš
sestre nisu
dve kapi iste krvi
sestre su dva jutra
u istom danu.
I meni se
ponovo učini
da koračam danas
i poneki tvoj preskočeni korak.
PREDSTAVA
Kada su delili uloge
nije postojala sumnja
da su glumci dobri
reditelj darovit
predstava potrebna
a publika gladna novina.
Dok je predstava trajala
svi su uživali u izvodjenju
veličini zadatka
i njegovom značaju za opštu stvar.
Kada je predstava završena
svi su očekivali zasluženu nagradu.
Ali, desilo se nešto drugo.
Posle zavese usledio je nastavak
radnje i preraspodela uloga.
I post scriptum opisanom događaju.
LJUBAV
Ni sa čim ne mogu da te uporedim
pa su sve moje pesme
ma o čemu govorile
pesme o tebi
ljubavi.
PITANJE
Kada kročim u ništa
kada pesma stane
i razlije se moj lik
hoće li tvoja misao zadrhtati
ne znajući otkud severac
u letnjoj noći,
hoću li ja još
sećati se sebe bivše?
Hoćemo li tu konačnu smrt
podneti lakše od ove?
IZMEĐU NAS
Noću me vodiš stazom ljubavnika
nepostojeći cvet mi pružaš
nepostojećeg mirisa i boje
zavodiš me tajanstvenim očima
i prelazimo najopasnije litice.
Danju me ukroćenu
pod košulju stavljaš
da toplinu sačuvaš
i rosom napojiš srne
što između nas ćute.
SAMO
Samo oči
samo ruke
samo usne
samo lice
samo kosu
samo nedra
samo korak
samo čelo…
samo ime da joj čuje
samo glas izdaleka.
MISLEĆI NA TEBE
Možeš se vratiti.
Više ništa nije isto.
Drugi je vazduh i drugi list
drukčije sunce sija.
Ni ptica ne peva istu pesmu
iako se još uvek budim
misleći na te.
Zadrhtim još od sećanja
i dođe mi da ti potrčim u susret
i da raširim ruke.
Dok čitam novine
i pijem svoju podnevnu limunadu
još ponekad iznenada skočim
uputim se lako prema prozoru
pa stanem...
I stojim tako dugo, dugo.
Ali, možeš se vratiti
zaista više ništa nije isto.
LJUBAV S TOBOM
Majski dažd
neočekivano topla kap
otežala samoća
haljinu mi svlači.
Htela bih da preživim
ovaj slap.
Ne gledaj
odakle se ponovo mrači.
SANJALA SAM TE
Sanjala sam te noćas.
To je najsigurniji znak
da u tvom snu ja nisam bila.
Sanjala sam te noćas
obeznađena, zatečena
i u snu sam znala
da prava reč nije rečena.
Ti ne znaš o meni ništa
u snu ti to ne stigoh reći
scena je ćutanja bila.
Ti ne znaš o meni ništa
kao da si nekog drugog znao
ko ti je od mene tek pozdrav
i izgubljen i taman pogled dao.
Kada iz mog sna odeš
možda ću ja u tvoj doći
slobodna ptica vezanih krila
kada iz mog sna odeš
ja u tvom ako sam snila
shvatićeš da sam te ja volela
iako pored tebe nisam ja bila.
NADA
Sve sam oprostila
pogašene vatre i zarobljene svice
u paučinaste mreže uhvaćena obećanja
odbrojane poljupce na kamenom licu
ukradene stihove o ljubavi
presečene smrtnim gresima
puštene golubove u vreme oluje
i potopljene brodove za sunčane vode.
Sve sam oprostila zbog radosti
koju na tvojoj usni slutim.
NEVESTINSKA
Moj smeh tanji i sjajniji od mladog meseca
zvonak, zlatasto raskalašan
bežim u mlečnu noć, pred Bogom hvalim
gospodara kuće i moje sudbine
što mi takvog odredi muža.
Smejem se i slavim svoju sreću
u raskopčanoj devojačkoj košulji
jer je moj muž lep, snažan i mudar.
Po rukama, nedrima i vratu
peku me već njegovi pogledi i želje.
Osećam neosećano razmešteno po utrobi
i ispod košulje, nerečeno dozivam
slutim blaženu pometnju na usnama.
Saginjem glavu mlađana, molitvu sričem:
mili gospode Bože, moj muž vazda
da mi bude blizu, da me bude željan
i da često budemo sami.
Sklapam ruke i skrušeno podižem oči.
Oprosti gospode, sve su mi molbe božanski bludne.
USPOMENA
Sve oko mene je neka uspomena
cvet na poljubac, list na glas
jezerska voda na tvoj smeh
grana na ruke, nebo na pesmu
ptica na tajnu, vetar na čežnju
šuma na san o tebi i daljini.
Sve oko mene je neka uspomena
kao da si se razvejao noćnim lahorom
skrivajući u svaku česticu prirode
svoj trajni i neuhvatljivi trag.
PADAJU ZVEZDE
Padaju zvezde
padaju sene
ima li tebe
ima li mene
ili je samo
žižak u tami
a potom opet
bićemo sami
i ti i ja
u slutnji ovoj
hrlimo samo
boli novoj
trenutku znanom
korak bliži
penjemo li se
ili smo niži
još jednom samo
k sebi pali
niti uzeli
niti dali.
IZVAN SVIH PUTEVA JUŽNIH
Da zborim s tobom dugo, dugo
o svemu što te ikad skoli
htela bih makar u pesmi.
Da ti pričam kako se voli, da boli
kada glas sa praga se vraća
u zoru i u večernji sat
kada na prozor kucaju sene
i jeza nadolazi; paklena vlat
kao da niče iz pogleda
i smeha što se na usni ledi
dok bura raznosi oštro inje
i moja duša odjednom sledi
dim vraćen sa krova
trag nesreće na zemlju pada
da zborim s tobom makar o bolu
našoj izvesnosti – htela bih sada.
Da kažem ti makar u pesmi
da nije sreća što si se zbio
i ostavio mi hleb za pričest
a na posvećenju odsutan bio.
Da nije blagoslov mahanje lasti
izvan svih puteva južnih
već da je sreća što te tražim
neizlečivo puna zabluda nužnih.
I što na putu tuđem ovom
još imam priviđenja bela
što sam se raspala na ćelije i atome
a pevam kao da sam ostala cela.
I stvar je u tome što se bojim
onog oštrog zvuka u tami
što najavljuje sat odlaska
kao da smo ponovo sami.
I stvar je u tome što u slutnji
tog ludog časa velikog nesna
nadolaze u mojoj noći
stostruka pesmena povesma.
Pa mi se čini sve je pesma
sve je trag i živi glas
a opet negde bezbožno znam
da ni u pesmi nije spas.
Da spasa nisi našao u meni
iako si ga tražio glasno i žedno
da ni ti meni ne ostavi mir
i da nismo postali jedno.
A kako jedno da se bude
i da se na tren nađe spas
kada smo oboje tražili sebe
ni jedno nije tražilo nas.
A ljubav hoće drugu krv
hoće stih iz tuđe pesme
smrt i rođenje u istom trenu
reč što se izreći ne sme.
KUDA SADA
Kuda sada da pođem
na bistru vodu otežalih kapi
na zatvorenu kapiju rodnog doma
nad noć da se nadnesem
razvejana biblijskim pejzažom
ili u svitanje da se uvučem?
Ne pokreći se, ruko
prokrijumčarena misao nije izdaja.
Ne podiži se grudna kosti
pepeo da se ne rasprši.
Krv se sliva na opasnu stranu.
Želja je zgasla u zatvorenom oku.
Za prepoznavanje ne ostaje ništa
do nepokrenutog beskonačnog lica.
KRAJ
Kada ljubavi više nije bilo
rekao je samo tri reči:
ti zaustavljaš vreme.
Onda je ćutke stajao
otimao se rečima, pogledu
i ruci koja je silno želela
da me dotakne
i opet progovorio:
ne volim zaustavljeno vreme.
Ono je vidljivo postojanje
opomena da će i ovo proći
da je i to samo tren
posle kojeg će se sve prošlo vratiti
poteći život naoko zaokružen, a izdeljen
tuđi, a meni namenjen
i da si ti samo leptir
koji je minuo na svom putu
mimo moje ruke
i proneo senku ponad mog lica.
Ne volim zaustavljeno vreme
jer ono opominje
da ne postoji moć
da se ljubav sačuva.
BUDIM SE
Budim se
podižem ruku
stavljam je na čelo.
Tvrda samoća
u noćnoj košulji nadolazi
koža mrtva, razapeta
opkoljava me grubo.
Podižem kapak
još je noć
u svakom slučaju
tama.
Podižem drugu ruku
stavljam je na prvu
izgovaram tvoje ime
i tako dalek izgleda
malopređašnji tren
u kojem poverovah
da sam te prežalila.
TRAŽENJE NASLOVA
Danima me progone reči,
one velike, zvučne i višebojne,
što se tiču svega,
onog što sam želela
i onog što nisam umela
da kažem,
napadne i dopadljive,
jasne i skrivalice,
one sa tri lica
i sasvim neobične,
varalice.
Pokušavam da se setim nove
da je skujem kao zlatnu nit
žeženu i vrelu, oštru,
sama u smisao
i u pamćenje da ulazi.
Progonim i lovim tu reč
u koju će moći da stane
čitava ova okovana knjiga,
čitav ovaj haos i krik,
a od prvog trenutke,
od prve jeze i stiha,
od ranije još,
samo jedna,
jasna i neuhvatljiva,
jedna jedina,
udara me posred čela,
i to sa unutrašnje strane,
na slepoočnice navire,
šeta mojom nesanicom,
zamenjuje nazive jela
koje naručujem
i ulica kojima prolazim,
imena prijatelja koje dozivam,
znanaca koje u prolazu
pozdravljam,
događaja kojih se rado sećam
i koje dobro pamtim,
sećanja koja se otimaju.
Ona, sjajna, neuhvatljiva,
evo, upravo me savladava,
sama se ispisuje
i odmah se beskrajno umnožava,
preteći kao potopna kiša,
sudnji sneg
ili pramenovi pogrebne magle,
da me sasvim zatrpa,
preplavi,
ta jedna jedina reč,
kao da je znamenje,
kao da je u njoj sve – otpor.
TAKO
Prizivam te jutrom
dok mi tajna tvog imena
još nepcem lepljivo odzvanja
i sedeći u krevetu
pokušavam da razlučim
gde sam te srela
i koju si mi reč prećutao.
U podne gledam visoki nebeski stub
kako zaslepljen
uspravno uzleće
i pominjem se
lekovitog mirisa
drenjine i lipe
u odeći i koži
dok izgovaraš nestašne šale.
S večeri, međutim
sve se uskomeša
nove želje i pitanja se stope
pa moje dozivanje počne da peče
i moje grlo i tvoje ime.
OD KADA SI OTIŠAO
I usred dana
na mojim prozorima je tama
od kada si otišao.
U kući ništa nije živo
niti postoji ijedan stih
kojeg se mogu setiti.
Od kada si otišao
mesečina se zgusnula
na pola puta.
Jedini stih
koji me priziva
skamenio se nasred sobe.
I usred dana
u kući ništa nije živo
od kada si otišao.
Na mojim prozorima je tama
mesečina se zgusnula
skamenio se na sred sobe
jedini stih koji me priziva.
GLAD
Oduvek sam svoju glad podržavala
negovala je da postane veća
davala joj pakleno voće
i one sitne, zagonetne plodove
od kojih se lošije spava.
Tako se uz glad
probudila i nesanica
i te dve blagoslovene kletve
učiniše me prilično snažnom.
Oslušnuh zaboravljene igre
izgubljene melodije
prećutane reči
i govor s one strane.
Stvorih se tragom
slikom uramljenom u obrise
sopstvene senke.
Sada mi je glad tako neutoljiva
da je više ne osećam
a noć tako beskrajna
da mi nesanica na dugi san liči.
ČAROLIJA
Podignem oči
na svim prozorima
upali se svetlost
podignem ruke
počne tiha muzika
otvorim usta
sve se pokrene
samo reč se u grlu zaustavi.
MAGLA
Ne čekam više da se vratiš
čekam da se podigne
magla sa puta,
da uzleti mesec
sa staklene reke.
Čekam da se nešto pokrene
i odnese slike
kojima si me prikovao
za pejzaž bez horizonta
predano osluškujem tamu
dok sećanje kaplje
niz moje odsutno lice.
DARUJ ME
Daruj me
veselom pesmom
večernjim ushitom
ptice u letu
milenom rečju
od iskona
tanani stručak
u nedrima izrašće.
GOSPODIN
Aci Rakočeviću
Vi nosite svileni šal
i vitešku kopču.
Vama se nikada ne žuri
Vi uvek slutite šta će se zbiti
ko će šta reći i kuda to vodi.
Vaš osmeh nije usiljen.
Lice Vam je istinski blago
i samilosno, a ipak nije
meko i bez žara.
Vaše prisustvo umanjuje prostotu
ublažava grubost
i siromaštvo ambijenta.
Svi kojima treba više
od sopstvenog značaja
vole kada ste prisutni.
Sa Vama mogu i neznanog
i višeg gosta dočekati.
Lepo Vam stoje otmeni detalji.
Nakloni, rukoljubi i smirena trpnja.
Vi sa pravom u reveru nosite božur
i beo i crven i plav.
Vama gospodstvenost sasvim odgovara
iako oko nas sve se u nešto drugo stvara.
BOG JE JEDAN
U svačijem hramu sam se Bogu pomolila:
u Milanskoj katedrali,
novosadskoj sinagogi i izmirskoj džamiji,
u kapelici ukraj puta za Klagenfurt,
u Nju Delhiju i nasred pustinje,
ispod drhtavog krova
od dva svoja vrela dlana,
sastavljenih prstiju,
u kineskoj i japanskoj bogomolji,
pred Budom i Krišnom,
upirala sam oči uvis
i zemlji ih vraćala,
u noći crnačkog srca i ritma
Gospoda prizivala jer
On je jedan.
Ali u hramu svetlom i svetom
koji sam u sebi sagradila,
od oca i majke,
još pre rođenja nasledila,
na blagorodnim nedrima
punim toplog mleka,
u maloj kokorskoj crkvi
u kojoj sam krštena,
započela sam molitvu Tvorcu duše moje,
molitvu na srpskom jeziku
kojim on u očima mi razmešta
likove sa Hilandarskih ikona
u ušima čuva poj i šum
mirotočive vode ispod Studeničkog kamena.
U MEĐUVREMENU
U međuvremenu: živi se.
Deca idu u školi,
na poslu je večita "frka",
iz kuće izbivam sve duže
i prijatelji ređe svraćaju.
Sve se događa razvučeno.
Prolaze sati, dani i noći,
noći teže – otimaju se.
U međuvremenu vučem nogu za nogom,
brojim korake, lomim prste
i igram se pramenom kose.
Češće brišem naočari,
okrećem prsten i posmatram
jarko crvene latice noktiju.
U međuvremenu odlazim u trgovine,
kupujem sve što nije potrebno,
razgledam i opipavam predmete.
Vesele me boje u izlozima,
rastužuju mrgodna lica
i zasmejavaju skulpture na ulici.
Smišljam im ime: zaobiđi me.
U međuvremenu pokušavam da se prisetim,
da sročim nešto opipljivo,
pa opet brišem sve težu prašinu
i razmišljam šta preduzeti
šta učiniti u ovom dugom međuvremenu.
