IZABRANE I NOVE PESME

TRAGANJE ZA SOBOM

TRAGANJA

Više puta se tvojim Traganjima vraćam.
Nevidljiva ruka me u njih svila, u vir uvukla.
Slutim lik koji te vodi, nazirem promenljivo lice,
ali ti umnoženu koprenu još nisam svukla.

Rado bih je pridigla barem, tek da nazrem
zašto se otimaš, izmičeš, moćni zov slediš,
katkad toplo, prisno, čas opet traganjem zanet
a sebično i tvorački omamljen, dah lediš.

Kao da samog sebe želiš da vidiš s one strane,
iza uma, života, u krilu smrti i tajnog žića,
a ipak bi u punoj zemnoj meri, rukama i okom,
da ostaneš u koži nedostatnog i krhkog bića.

Pratim te birane reči, zvuke skladne,
vidim da se vrtiš i braniš, sve bi da kažeš
ali isto je uvek drugačije, pesma sve menja,
a ti se polako gubiš, nalaziš, meriš i važeš.

Taj koga slediš nije ti mati ni ljubav,
ni prijatelj niti neko drag i znan,
tako se prati duh sami, ideal nedostižan,
sopstveno telo i duša, a ipak neko van.


PROLAZE GODINE

Prolaze godine
prolazim i ja
niz lice kaplje seta
a ruke nepokretne ćute.
U očima mi više ne stanuju svici.
Skoro da se i ne sećam
kada smo se poslednji put sreli.
Sa nama prolazi sve
i biva manje važno.
Samo slike naše ljubavi
radosne oči, radosno lice
i radosne usne
koje se svake samotne noći
u mom sećanju obnavljaju
ne blede
iako noći postaju sve duže –
nesnosno dugačke i same.


PESMA ŽENE KOJA JE VOLJENA

Ja sam Kraljica proleća.
Moja haljina je bela i crvena,
raznobojnim cvećem posuta,
a duša blaga, topla i vedra,
spremna na zaumni let leptira,
opojnu muziku nevidljivih struna
i život večan jer je za jedan dan.

Mene su provodili gradom raširenih ruku,
uvodili u crkvu okićenu ljubičicama
plavim kao priviđenje
i sjajnim kao detinje zene,
pojili prvim mlekom maslačka,
rosom sa listova najređeg bilja
i svirkom čarobnih svirala mamili moj glas.

Moje stopalo mlečnom stazom hodi,
moje ruke mesečinu pletu,
bedra moja dotakao je samo
Veliki Sin Velike Majke,
onaj koji je kroz polja moga sna
na Pegazu jahao i bio jači
od groma i svakog ljudskog oružja.

Moje dojke su dva izvora života.
Hrana za kćeri i sinove, Božji dar.
Samo pogled ispod koprene
onaj drugi, mesečev otvara put.
Onaj koji tim putem hodi, samo jedanput,
zna da je moja postelja blagoslovena,
čaršav mirotočivom rukom vezen,
jastuk na njoj počinak za sudnji dan.

Moje krilo je široko i toplo.
miriše na snagu i pokornost
samo moje duše i srca gospodaru.
U njemu je ljuljaška suncem obasjana,
prvo pristanište i log moje dece,
moje dece dece i moje dece dece dece.
Utočište pre i posle svih bitaka.

U mom naručju je najbrže kucalo Njegovo srce.
Na mojim grudima njegov osmeh je blistavi broš.
Kada prodjem ulicom za mnom svetao i sjajan
ostaje trag, kao iza detinjeg smeha.
Ja ćutim, a svi znaju, vide i molitvom
krče put ka tom izvoru iz kojeg nada mnom
šarenu prolećnu kišu lije duga.

Ja sam najvoljenija Kći Boga Kućnog Praga.
Od mene niko nije otišao, a došli su
svi koje je prevario lažni san.
Sa mog prozora svetlo obajava put
i moja kapija je ulaz u Sveti grad Iskona.

Kćeri jerusalimske nisu znale ono što ja znam.
Moj dragi nije došao da me prosi
i da se ženi mnome, već da u meni sagradi Hram.
Da se Bogu moli i Ognjište da pali mojim dahom.
Svetlo da mu bude moga oka i moje duše sjaj,
jer u mom krilu i u mojim nedrima
stanuju njegovi snovi, njegova snaga
i tajni izvor njegove neprolazne mladosti.


PREDAH

Prebiram po kući, po stvarima
koje su se odomaćile
i pepelu koji se namnožio.
Razgledam ostatke svojih postojanja,
ostatke drugih u mom krvotoku
i mojim očajanjima.
Sabiram smeške sa gorčinom,
pokušavam oživeti senke
opuštene u nepostojanju.
Tragam za sobom.


DA SMO

Da smo stigli
kud smo se zaputili
da su nam molitve
senke bez obrisa
da smo srećni
što smo preživeli
ne bi pesma
sonet od zakrvavljenog sna plela
već bi se nebesa
sama prostirala
i naša deca bila bi
pitoma jagnjad
a ne kurjaci
ne očnjaci
u sopstveno meso zariveni.


IŠČEZAVAM

Na licu
spokojstvo
nosim
kao znamenje
oproštene grubosti
opao sa bilja
na žrtvenik večan
kao mudrost stara
svet neslućen
mirno
sa mnom iščezava.


ODMOR U LJUBLJANI

Veče je sasvim ušlo u sobu
i zatvorilo vrata.
Niz prozor glasno silazi kiša
i miriše na severno hladno.
Hotel Turist, soba 525.
Na jednom jastuku mi pospane oči
i melanholične misli
na drugom Burič i ti.
Polako slažem životne maske
i slike susreta sa tobom
po belom olovnom jastuku.
Odmor u Ljubljani
predah od života
strah od povratka.
Veče je sasvim ušlo u sobu
i zatvorilo vrata.
Niz prozor glasno silazi kiša
i miriše na severno hladno.
Ništa ne slutim.
Noć je razređena
a jutro odloženo.
Polako slažem životne maske
i slike susreta sa tobom
po belom olovnom jastuku.


ČUDO

Dogodilo se opet čudo
otkinula se topla gruda
bljesnula zapretana vatra
raširile se žedne ruke
iznad vrtoglave jave
cela se pokrenula kugla
ispod omađijanog svoda.
Ćilim izatkan začaranom pređom
odnekud izbeglu rajsku pticu
strmom padinom nanese
ispod uzglavlja tajnu misao položi
ćivot pod grlom sakri
i u nepovratno izgnanstvo odnese.


TRAG

Iz čarobne kutije
vidljive izlaze
samo moje oči
i tvoje reči.
Negde daleko
u priviđenju
beremo narandže.
Ima li sladjeg soka
i veće obmane od ove?
U kuću
s tobom
stigle su zmije pritvornice.
Ispod kože
lepljiv trag ostavljaju.
Sve si puteve prešao
na svaki korak mi stao
dok se nisam izgubila.
Sada noću
nad mojom kućom
svetle zvezde iznad borove šume.
Nad tvojom
magličasti pramenovi praznine
dok prebacujem narandže preko krova
i sričem nemuštu molitvu.
Ako ti je kažem
hoćeš li se probuditi
ili ćeš sanjati da moje oči
i svoja usta po okeanu svodiš?
Da te odvodi varljiva melodija
stare kutije
dok spoznaješ da me nema
da bez mene ni tebe nema.
Ostaje samo ljuštura
iz koje se prosula tajnovita niska
prolila magija
i ostaje teški miris stvarne smrti
smrti tvoje i moje duše.

(Stubalj, 3. avgust 1984.)

RT SAMOLOVIH

1.

Na crnom kamenu
sunce
užeglo vidik
sjajniji od mirne vode
pod sobom
očekuješ glas
vampire
iz sopstvenih vena
a pred tobom se
teški borovi povili.

2.

Podižeš oči
jedina žena
koja te prepoznala
peva noću
uspavljujući mrtve predele
nije te dočekala
vinograd je opao
mravi se poljem sele
pristanište
crvenog vetra nastanjuju.

3.

Ti znaš da ovde
nema predela
da tebe ne okružuje
svuda si
bog prisutan
i ognjište nedogorelo
obmanom
venac
umesto nevesti
tužnoj dadilji namenjen.

4.

Zato sa druge strane
mesečeve mene
odsjaj dotiče
tu se ogleda
slučajna pesma
kao da godinama
sriče zamenu
pred hladnom kućom
čeka prijatelja.

5.

I sve je nestvarno
rasuti biseri
po dubokoj travi
slovo
poznatog rukopisa
i slike
na vratima
i krčag
raspolovljen
iz kojeg prijatelji piju.

6.

Život nije u ovoj strepnji
umesto sveće
ne steži više suvi cvet
u ruci
pusti konje po rtu
oni će te probuditi
jednoga jutra
nećete u svatove
ali ni na smrt
ne treba zaboraviti.

7.

Suviše krotko izdiše bilje
veče sablasno
ulazi u tvoje oči
okreni telo
severu
na uvelu dušu
spušta se zebnja
zapali sopstveni prag
neka te uhode
makar po nemoći zapamte.

8.

Jeste glas
neverno seme
od zimske pesme
dve zalutale gugutke
ne sklapaju se ruke
ali ova pesma je pratilja
tvog tužnog rta
i dok se ona ne sroči
rana će u grlu cvetati.

9.

Ne stoj više
na poslednjem kamenu
tu svake noći
gasne zvezda
kap žive krvi
zaostala od snega
što pada
i svetli
uvek kada se
začinje plod Samolovih.

10.

Osećaš kako
pristiže strah
i kao ukleti đerdan
oko vrata
steže
teže i hladnije
od zverinjeg daha
to je rdjav znak
na Rt Samolovih
pada tiha kletva.


OGLEDALO

Sedim
Ruke na stolu
Oči
U njima ti
Moja mladost
Tuga
Mudrost
I sve ono što nije bilo.


MRTVA PRIRODA

Dugo gajim taj vrt
dreće kao decu
mleko
uspavanku
smeh na grane sipam
aveti razgonim
tajnim obredom.
Samo jednu noć
nisam probdela
sklopilo se neverno oko
na tren.
Sledećeg jutra
u mom vrtu
osvanula je statua
crn čovek
oko lešnikovo
dlan sklopljen
usta razvučena –
Veli
evo
ljubav
kola
ovuda
i pokazuje
na utrobu
na usahle
muške mišiće –
Veli
evo
ljubav
kola
ovuda
a ja se nastanih
u tvom vrtu
kao mrtva priroda –
u živom ljubavnom vrtu.
Od tada
svakog jutra
obilazim mrtvu prirodu
umesto vrt
drvo
poslednji poljubac
na kamenoj usni
pokušavam da probudim.


OSLUŠNI

Ako naiđeš
ove noći
sa ovim svanućem
u svom bilu
u mom
oslušni
čućeš
umesto glasa
smeh rasuti
nespretna duša
senku traži
treperi
ruka meko pada
poselo srodnih
beznadna tišina
nećeš naći
iste nedohode
otećeš se
i s malo umila
prepoznaćeš
smrt
sopstvenog bića.


ISTINA

Izreći istinu tek je prirodan govor.
Hrabrost je imati trajnu nesanicu
trčati kroz zamagljen vidik
zanoćiti u hladnoći
i na još toplom dlanu
prineti žrtvu pesmi
i vremenu koje neće doći.


VOLGINA 23

Nemoguće stvari pričaju ljudi:
da ovde zorom dunje mirišu
da noću pod prozorom nebeski svirači
čežnja za suncem liru im razbuktava
tamni poj orfejevskog zova;

dok šumno uzleću balvani
kedrova šuma na astalu raste
i nasred dvorišta vavilonska kula niče
dok domaćin smerno ispruža ruku
sa koje uzleću laste.

Noćas kroz ovu kuću teče reka
široka i plovna na sva vrata
virovi snuju čudesna mlečna vlakna
pa sa nežnih predela dalekog sećanja
žive reči sa slika silaze.

Nas nekoliko sa svih strana sveta
prisutni smo i odsutni
kao da smo rasuta svojta
dok Sorabi na prozore kucaju
Atlantida isplovljava
a Š Panija postaje, u stvari,
samo krajnja županija na ovoj karti
i svi krajevi i svi putevi nebeski mogućni.

Bogami, nemoguće stvari pričaju ljudi
i noćas kroz ovu kuću teče reka.


23. 2. 1977.

Nenajavljeno
kao tajna
i osveta
svunoć je neko
razapinjao moju dušu
ruka mu hladna
dlan zarđao
prazne oči
onozemne
kao da ne sluti
da nisam dovoljno mrtva
nisam
da ne mislim
otvoriti vlažne oči
svejedno što je mračno
što se ne vidi
ni ono što jesam
ni ono što nisam.


NESVAKIDAŠNJE VEČE

Na stolu otvorena knjiga,
strana na kojoj piše:
Muškarac i žena znaju
koliko se vole
tek kada se zagrle.

Sećanje se večeras
u meni pomera
na mahove i neobično.
Praćakanje u grudnom košu
kao u utrobi tek oživeo plod.

Veče vodom i pticom poneseno
kotrlja dragulj niz grlo,
nazad, reč u dušu da vrati,
lepotu da sačuva.

Pejzaž: jezero u suton.
Krilo plovke pljuska po vodi.
Čuje se i drugo, sleće.
Krik, egzaltirani ptičji zov.
Koračamo veoma polako.
Vetar se lako uvlači medju reči,
ćudljivo i nežno pomera senke po vodi.

Ti:
pokrenut
lakog koraka
birane reči
detinje želje
koloplet misli.

Opet mlad
opet zdrav
opet žedan
opet topao dlan
i duša treperi.

Može se još
može se sve
ima nade
ima i sna.
Ima vremena.

Ja:
suzdržan dah
nesigurna slutnja
sva u sebi
u spokoju nespokoj.
Krijem ranu
odbijam melem.
I neverica i strah
i blažen sat.
Želim videti više.

Na dlanu dlan.
Jasno belo tkanje.
Polako podižem oči.
Ti jesi sve.
Sve čega više nema.
Sve što je moglo biti, a nije bilo.
Ti jesi sve.
Ali ni tebe nema sasvim.
Ako uzmem – nikada više.
Ako ne uzmem – nikada više.
Ponavljaš: pamti!
Ponavljaš: nikada više!
Pamtim – pamti se samo.
Nikada više.

Mi:
slika sišla sa zida
rastočen okvir
zarobljene boje
pobelelo platno nadolazi u jedra
plovimo – kuda
stižemo – gde
ruka u ruci
na usni zastao leptir.

Ja:
Osećam sopstveno lice u žaru.
Pritajeno disanje.
Osećam da te imam ove večeri
za sve godine koje su prošle
i za one koje će doći.

Želim sve što nisi stigao reći,
što si nosio
a nisi imao kome dati.
Reč hvale koju izgovaraš
ne primam kao naviku.
Vetar kroz razmaknute prste prolazi
i ostaje samo priviđenje nad vodom.
Moćan ali premudar
znaš:
samo sada
i nikada više
ni ovde ni sa mnom.

Ti:
Počinje kiša.
U meni sve vode nadošle,
svi izvori nabujali.
Zategla se jedra
zategle strune.

Pada na tvoje čelo.
Kap po kap razmiče moje obale.
Izgovaram reči, a one gluve.
Ovo se ne može izreći.

Ko koga sledi večeras?
Kome će san u nesanicu?
Kome opet suza u grlu?
Kome neuhvatljivo snoviđenje?

Odlazimo.
Ponoć je sasvim blizu.
Razdešen sat u mojim nedrima.
Odlaziš.
Izmedju nas kiša.
I sve nedoumice onih koji su bili.

Šta li ćeš pomisliti
kada ujutro otvoriš oči
i jezero pod prozorom
postane samo jedna strana ogledala?
Hoće li sjajna misao
pomeriti senku pod čelom?

Kraj priče…?
Sutra ću sve poneti
ili će sve ostati ovde
izmedju koraka uz vodu
i dlana na dlanu.

Bili smo
a nismo
i bili jesmo.
(Pamtim: nikada više).
Nas dvoje
ljudski kažnjeni
i božanski darivani.


BOLJE BI BILO

Bolje bi bilo
stvari
izvan svetlosti
svesti
bolje bi bilo
naći se
sam u koži
na nožu
bolje
nego kost
uz kost
meso
uz meso
bezočno se glodati.


POZDRAV

Kroz ove predele ne znam koji si putnik
ali ti vidim korak u pesku,
dah u vetru i trag na mom licu.
Izmedju mojih stopala kao seme bora
pale su tvoje reči izgovorene usput nesvesno,
upućene same sebi kao opomena.
Ne znam čiji si brat, kakav srodnik,
dok u noći vrhom planine sprovodiš moje zveri,
upaljenom šibicom osvetljavaš suvo grlo
i drugu svetlost navlačiš preko košulje,
dok te slede glasovi ptica padajući
na tvoja ramena kao miris majčinog skuta.
Zakasneli jutarnji zrak zateže ti kožu,
uzdignuto lice na bekstvo sliči;
kuda kada nisam tamo gde me vidiš
i dok izgovaram prve reči mislim na poslednje,
dok ti pružam ruku namičem rezu
i usta su mi otvorena – kao slutnja.


JEDNA MOžDA LJUBAVNA PRIČA

Liči ova naša čudna kuća
na vagon restoran
nekog malog veoma posebnog voza
liči na zaklon od vetra
na gustu krošnju dok pada kiša
na strehu prijateljskog krova
na odmorište na dugom putu
na stanicu u pustinji
na svašta liči
dosta neodređeno.
Volim terasu
taj uzvišeni oblak
nad komšijskim prozorom
vrt ni na nebu ni na zemlji
vazdušno krilo
na koje stanem
naslonim podlaktice
na tanku ogradu
i očekujem.
A srce podigne glavu
svakog časa ćeš naići
svaki put auto druge boje.
Prelaziš ulicu
malo pognut
neukrotivo razbarušen
i sa čitavim svojim
tovarom na plećima.
Čovek kojem se jako žuri
da stigne i posvršava sve
a zna da sve ipak neće stići.
I kada zamakneš u kapiju
pritisneš poziv za lift
ja zatvaram terasu
kao da spuštam krilo
pa polako prelazim zelenu stazu
do ulaznih vrata
smirim titraj u glasu
koji me svaki put oda
i stavljam jednu ruku na kvaku
drugu, levu, na ključ.
U tom trenutku lift staje
tik uz vrata
već ti osećam dah
ti zvoniš
ja okrećem ključ
i – tu smo.
Zatvaram vrata
opet ključ.
Pružam ti ruke
pogledi se sreću
zašumi tiho topli primorski val
sedamo jedno naspram drugog
preplićemo ruke
i ti počinješ priču
onu izvan nas, okolo.
Tebe interesuje svet.
Kasnije pitaš kako sam
šta radim
ja odgovaram kratko
mislim, sve je to nevažno
sve to oduzima vreme.
Htela bih da govoriš
uobičajene reči
fraze
da te dugo nije bilo
da nisi mogao doći
da sam ti nedostajala
i niz drugih beznačajnih stvari
ali ništa od toga.
Ništa od toga ne izgovaramo ni ti ni ja.
Govorimo o događajima
o ljudima i politici
kulturi i istoriji
o narodu
sve o drugima
kao da smo to mi sami.
U jednom trenutku ruka ti zadrhti.
Ja podignem oči i sve se uznemiri.
Zamrse se reči
izgube
duša duši se uputi
telo telu
šta li?
Nešto se zbude.
Ako ima spasa, kažeš
u tebi ga tražim.
Nema
odgovaram tužno –
ni spasa ni zaborava.
I onda smo jedno
jedna izgubljenost
jedna tama
jedan očaj –
ne i nada.
Oboje znamo sve
oboje ćutimo više
nego što se može podneti
ne prazninom
tugom
i – kraj.
Jedno piće iz iste čaše
pa opet okrećem broj radio taksija
i mrzim telefon.
Dolazi odmah
ili za dva minuta
to je ionako svejedno.
Taj kraj
naizgled neverovatno -
volim.
Tu svetlost što obasja
ovu našu zemaljsku omamu
učini da progutam suzu
da sakrijem reč
i blagoslovim ćutnju.
Otključavam polako vrata
smešim se i pitam
da li da te pustim da odeš?
Pusti, javiću se, odgovaraš vedro
ne sluteći da iz ove tajne izbe
iz ovog predgrađa
velike cvetne terase
okrenute prema istočnoj kapiji grada
izlaziš uspravan
širokog osmeha
podignute ruke.
Spuštaš mi blag poljubac na usnu
sada prijateljski
ja puštam vrata lifta
i ti putuješ...
sa ovog neba spuštaš se
nekoliko spratova niže...
I dok te sada ponovo
sa vazdušnog krila
gledam kako ulaziš danas u plavi auto
i želiš stići nekamo pre sebe samog
mislim kako je sve ovo čarolija
kako nije pravo da meni ostavljaš
tovar s kojim si došao
pa sada ne mogu da se pomerim
već uzimam olovku
i pokušavam na papir da pretočim
bar neku tešku kap
a ono opet izlazi samo pitanje:
da li se ovde dešava ljubav
ljubav koje se bojiš
pa joj zato želiš oduzeti sjaj
kiteći postojeće i izmišljene
slike svoga života –
ljubav koja ti pomaže
da preživiš?
Da bih preživela
odgovaram: da.


POSTOJANJE

Kada veče niotkuda
počne da širi svoju koprenu
prozirnu i neuhvatljivo tamnu
kao glasovi u sećanju
kada se svetlost-tama
polako počne lepljivo razvlačiti
nad prostorom i tik nad glavom
moja čula neočekivano ožive:
sve se probudi, uspravi, načulji
i otvore se duboke oči
postojanje se sobom samim oglasi:
ne čežnja i ne seta
ne očekivanje i traženje-htenje
samo postojanje puti i daha
radost uhvatljiva sebi samoj.


GLEDAJ

Ne skrivaj se
živa glavo
zmijo stoglava
pusti to oko
na konac
iza prozora
iza prostora
jeste mrak
ali gledaj
gledaj
živa glavo
oko ugaslo
gledaj
kroz mrak
dok ima
imalo sjaja
u toj beskrajnoj duplji.


KAD UMRE DETE

Nikoli

Kada umre dete
suze su neumesne,
svaki vapaj i grč
suviše su glasni
za utrobu
u kojoj se gnezdilo.
Kad umre dete
zvezda ne padne
već uzleti više,
uzleti nepovratno,
na svom ukletom
zvezdanom putu.


SMRT PESNIKOVOG SINA

Ivanu V. Laliću

Zašto se toliko preobrazi, Gospode
da umesto mesečeve senke
požele da vidiš lice pesnikovog sina?
Zašto se toliko zanese
da zaboraviš da si vladar
i neba i zemlje
pa se izgubi te noći
osluškujući
da li je voz dovoljno odmakao
da se otac zamisli
i majka zadrema
misao njhova da ga ne opomene?
Ako je Preobraženje, Gospode
zar si morao
i ti samoljubiv da budeš
da ne odložiš gnev
makar do izlaska sunca
do blagoslovene plime
koja tvojom milošću
i žive na obalu vraća?
Zašto se toliko zaboravi, Gospode
da odloži na tren svoj božanski plašt?


DEVOJAČKA SMRT

Savi

Jato krilatih repatica
nisko nad selom predvodiš
kuće
pašnjaci
reka u vrbaku
tvoja Turjanica
tvoji Ljubatovci
Rajići
Točak.
Hladna voda kaplje
leto dotrajava
uspokojeno selo isto
a na tvom grobu
ni trave
ni šimšira
samo trag devojačke pesme
i petrovdanske mašale
nas koji smo davno bili deca
podsećaju na tebe.


U SEBI

Svoju senku
u sebi nosim
niko je ne može
po suncu meriti.

Moji putokazi
po krvi se granaju
uzaludno je
uhoditi me.


PRIVIĐENJE

Dvanaest teških
crvenih jabuka
noćas mi
sazrelo pod prozorom.
S kišnim jutrom će opasti
u travu orošenu.
Sa suncem
na kapiju
ti ćeš prispeti
rukom
melemom
prozboriti.
Onda će blage reči
izdajice
bez kože i mesa
stoglave
uzglavlje smrti
i tebi
i meni
prineti.


TA ŽENA

Kada ta žena bere jabuke
dve duge se ka nebu uspinju
crvene jabuke na vrhovima prstiju
kao vatreni poljupci drhte i padaju.

Kada ta žena bere poljsko cvece
ledja joj kao luk srećonoše
kosa miriše na prvu želju
i vidik se zlati i gusne.

Kada ta žena dete presvlači
sve na njoj se nekako pokrene
a njemu dodje onako niotkuda
punu kuću dece da imaju.


REČI

Izgovoreni dar
traje duže od sećanja.
Reči ljubavi
obične i krotke
retke i iznenadne
kao ljubav sama.
Izreci te reči
prevali preko usne
taj teški dar.
Izreci samo senku
onoga što želim čuti
sve ostalo ću izgraditi sama.


NA OPLENCU

Dok osluškujem lišće
na ovom uznemirenom
podnevnom vetru
na vrh Oplenca
i gledam preko vinograda
sa bezbroj mršavih
suvih i krivih ruku
kako se spliće loza
ponavljam u sebi reči
koje su me pratile
i pomagale da preživim.
Trudim se da ne zaboravim
ni onu najtišu
izrečenu napola
jer reč vraća glas i mesto
odmotava vreme unazad
i čini me čuvarkom
gospodaricom darova
koji su samo za mene spremani.


SENKE

Ni u bajkama ptice
ne pevaju glasnije od ljudi,
razmetno, nametljivo,
da poludi cvrčak
što se nespretno glasa.
Ni u starim knjigama
seno ne miriše jače od duše
i suzdržane ljubavi.
A ovde žubori voda
u budućem bunaru,
smenjuju se pitome slike
dok ti gledaš mimo sebe,
u svoje uspomene,
ponore i daljine
i senke ti se množe na licu.
Ja zamišljam da sam
na trenutak ostala sama
i pamtim svoju buduću pesmu.


ČAR

Dok govoriš
u strune prerastam

kapljem zelenilom
večernjega veza

i opet muzika po poljima belim

neka čudna lira
sanjivog pastira

i opet pesma ili ista tuga

dahom nežne rose
na jutro se spušta

pritajena
u milje se svijam

kao senka zrela umiranje slutim.


SAN O LJUBAVI

Ako ti je ljubavi malo
voli jače, nežnije
voli nesebičnije
veselije
radosnije
jer:
ko da više
više mu i ostane.


FOTOGRAFIJA

Toj slici s vremena na vreme
padne glava na levu stranu
na svoje levo rame
i izgleda kao zaspala.
Onda se oči malo podignu
ruka ih jednim prstom
ispod naočara protrlja
i one nastave da gledaju
negde između glava u prednjem redu
bežeći u pravcu prozora.
Ko ne zna ko je na slici
nikada se ne bi dosetio
da si baš ti njen vlasnik.
Izgledaš kao slučajno zalutao
medju te ljude koji o nečemu govore
i nešto osluškuju tako
da svako od njih pre svega misli
na utisak koji tako važan
ostavlja na druge.
Samo ti izgledaš kao da ne znaš
ni gde si ni zašto si baš tu.
Zastao tren. Fotografija.


KOMPLIMENTI

Lepo izgledaš.
Danas izgledaš bajno.
Sve si lepša i mladja.
Bogami, da nismo prijatelji
svašta bih ti rekao – i radio.
Kosa ti je fantastična,
imaš je za dve glave.
To se zove noga –
kao najlepša pivska flaša.
Idem tako iza tebe i mislim:
kakvo žensko!
Kad ono ti!
Još je lepo ići iza tebe.
Od “Orača” te pratim.
Došlo mi je da te i ne stignem,
da idem još malo za tobom –
da uživam.
Mora da ti je muž ljubomoran.
I ja bih na njegovom mestu bio.
Blago tvom mužu, imao je sreće.
Pozdravi decu – mama im je super.
Eh, što još nisam muško!
Boga ti, pa ti ne stariš!
Što te na vreme ne stigoh!?
Sve sam sigurniji da sam pogrešio
što nisam bio uporniji.
Da nismo drugari –
ne bih ti oprostio.
Još uvek čekam da se predomisliš.
A ja koračam, idem, prolazim
ulicom Ivana Milutinovića,
nekada i sada ponovo Zorinom,
pa Bulevarom, još uvek JNA,
bacam usputan pogled na broj 3,
na ulaz u kojem visoko gore
stanuje pesnik koji kuva
najbolju nescaffe u Beogradu,
gledam da li će naići komšija Steva,
vreme mu je,
ako nije bolestan
ili na nekom kratkom lirskom putu,
taj veliki pesnički mag,
i jedva se dosećam o čemu oni to,
moji drugovi iz boljih godina,
u prolazu, onako usput…
Sve mi se čini da se trude
da zaobiđu sopstvene ruševine
i one druge, koje se okolo
množe i slažu, neprimetno…
podižem glavu, nasmešim se,
nasmejem čak, tiho i zavodljivo,
pravim se blago odsutna i nevešta
dok gutam pomešane pljuvačku i suze.
Udišem teško i duboko,
površnost mi ni malo nije svojstvena.


NAGRADA

Ko je imao ljubav
neka se ne boji smrti
prestanka sunčevog sjaja
i odlaska na konačan put.

Ko je imao ljubav
neka bude siguran
da će mu se ona vratiti
u najlepšoj odeći
da mu osvetli put.

Ko je imao ljubav
samo život mu je nerazlučivo
klupko radosti i bola –
smrt će mu biti laka.


I DA ZNAŠ

I da znaš
da se dešava
da nebo
duboko
u zemlju
silazi
dešava se
a ti ne znaš
ni kada
ni kako
misao nestane
i duša se izgubi.


STARA PESMA

Daleka si i nedostižna
svetlosti sunca
moj spori korak
nikada ti se približiti neće
svetlosti svevišnja
tajno duše
spusti trepavicu
na ovaj drhtavi dlan
ja klijam
pod tvojom senkom
i ne znam
odakle
korenje vodu vapije
ne znam
odakle
list zeleni mi na usni
i cvet u oku
kada si uveče predaleko
a jutrom
svežina mi tvoja
svaku misao sprži.

Nazad