|
Savremena poezija
Teskoba i čežnja
Duška Vrhovac: "Izabrane i nove pesme" priredio i
predgovor napisao Gojko Antić, "Prosveta", Beograd,
2002.
Duška Vrhovac (1947) pojavila se kasno svojom prvom
zbirkom pesama ("San po san", 1986), da bi tokom naredne
decenije objavila još 8 pesničkih knjiga, potvrđujući
tako svoju pesničku zrelost krunisanu izborom iz starih
i novih pesama koji je sačinio nedavno preminuli
književni kritičar Gojko Antić. Knjigu obrazuju četiri
skladne celine koje markiraju osnovne poetičke konstante
kao i razvojni luk autorkinog pesništva: "Zavetno
slovo", "Istrgnuta stranica istorije", "Tragam za sobom"
i "U međuvremenu", a uokvirene su prološkom i epiloškom
pesmom "Isidora", odnosno "Poseta Desanki", čime se
nesumnjivo skreće pažnja na izvesne programske elemente
poetike D. Vrhovac kao baštinice dve najznačajnije
srpske spisateljice, Isidore Sekulić i Desanke
Maksimović. I jedna i druga pesma ukazuju na bliskost
književnih i pesničkih sudbina žena stvaralaca, što
rezultira simboličkim uopštavanjem toposa čežnje i
teskobe, osobenih i za Isidoru i za Desanku, inače u
mnogo čemu autorki različitih senzibiliteta, životnih
puteva, mesta u srpskoj književnosti i pogleda na svet.
Čežnja i teskoba pojavljuju se tako unutar vlastitog
tela, između muškarca i žene, u pesnikinjinom
porodičnom, socijalnom i nacionalnom okruženju.
Bliži sebi
Po vokaciji liričar ispovednog tipa, Vrhovčeva svoje
teme artikuliše različitim formalnim postupcima, koji se
kreću od kratkih pesama efektnih i preciznih, najčešće
kontrastnih pesničkih slika (recimo "Molitva za dobar
dan") do dužih, narativnih celina, kao i pesama u
vezanom stihu od kojih neke, prvenstveno tzv. patriotske
inspiracije imaju više prigodan i transparentan karakter
i bitno odudaraju od jakog egzistencijalnog,
subjektivnog impulsa koji prožima pesništvo Duške
Vrhovac.
U najdubljem ishodištu ove poetike jeste pesnikinjina
volja, duhovno pregnuće da se ostane veran i što bliži
sebi, ali ujedno i odan rodu, jeziku, precima i
potomcima: "Pomozi mi, Bože/ da mi misao ni duša ne
potamne" ("Molitva za sebe samu"). Zbog toga je poriv za
pevanjem uvek povezan sa vatrom i životom, koji iako
zapreteni i nedostupni savremenom čoveku u svom
autentičnom obliku predstavljaju izvor sveg rađanja.
Otuda je i motiv blagoslova znak stapanja žive, strasne
želje koja prevazilazi ćutnju i tišinu, pokret i reči:
"od tebe želim sve samo živo/ život koji je baš ono/ za
šta nismo našli reči/ ćutanja ni kretnje" ("Živa
želja"). S druge strane, žudnja je povezana sa čežnjom i
slutnjom kao najvišim oblicima duhovnosti i simbola
imanencije lirske junakinje, što ujedno upućuje i na
Isidoru Sekulić i na Desanku Maksimović.
Vrhovčeva u velikom broju pesama tematizuje psihologiju
ljubavnog života, koji zavisi od ukrštaja života i
smrti, ali i od realnih i fiktivnih rastanaka, što se
reflektuje na promenljivost slike svesti o sebi, drugom
i zajedničkoj neumitnoj prolaznosti.
Univerzalni red
To znači da muškarac i žena nisu beskrajno udaljeni i
polarizovani, ali se njihove emotivno-egzistencijalne
putanje često razilaze i tek slučajno presecaju:
"Razgledam ostatke svojih postojanja,/ ostatke drugih u
mom krvotoku/ i mojim očajanjima./ Sabirem smeške sa
gorčinom/ pokušavam oživeti senke/ opuštene u
nepostojanju./ Tragam za sobom" ("Predah").
Ali,kao što postoji radost slutnje vezane za iščekivanje
neke metafizičke situacije ili doživljaja, postoji i
zla, onespokojavajuća, teška slutnja čije je izvorište u
pesnikinjinom kritičkom doživljaju savremenosti,
prelomljenoj kroz fatum istorije i ponavljanje etičkih
zabluda (pesme "Nova stvarnost", "Banja Luka", "Nova
istorija"). Tako se u izuzetnom ciklusu (Prvi-Sedmi
glas), koji je trebalo da stoji izdvojen, pojavljuje
motiv ništavila i smrti iz kojeg pesnikinja progovara
proročkim glasom. Na taj način se neimenovano zlo i
subjektivno opredmećuje: "Pod ovim staklenim zvonom/ ne
mogu tajni jezik da snujem,/ ime da nadenem./
Neprepoznato, nerođeno/ moje lice je teška osveta. /
Moje neizbežno nišata/ jezikom proroštva progovara
("Peti glas"). Zbog toga u pesmi "Posle zla" autorka
naglašava veru u prevazilaženje smrti i univerzalni
božanski red stvari, jer je Bog jedan, ma kako se zvao.
Tako Isidorino i Desankino pesničko zaveštanje dobija
završni akord: neutoljivu glad za pevanjem i nesanicu
koja zamenjuje san, belu sobu i krevet koji je prostran
za telo, i tesan za čežnju.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
AUTOR................... : Stojanović-Pantović,
Bojana - autor
NASLOV.................. : Teskoba i čežnja
U PUBLIKACIJI........... : Politika. - ISSN 0350-4395. -
God. 99, br.
32170 (31.05.2003.), str. V.
PREDMETNE ODREDNICE..... : // Vrhovac, Duška (1947-) -
"Izabrane i nove pesme"
UDK..................... : 821.163.41.09-14 Vrhovac D.
VRSTA GRAĐE............. : analitički nivo (sastavni
deo), tekstualna građa, štampana
COBISS.SR-ID............ : 107202316
Vidi publikaciju:
TI=Politika ISSN: 0350-4395 SG=2484/p
Nazad
|
