IZABRANE I NOVE PESME
ISTRGNUTA STRANA ISTORIJE
ZOV
Ja sam sledila dublji zov.
Onaj što se sa majčinim mlekom pije
i ne sluti dok se ne otvore rane.
Mene je odnelo moje ime
i teški očev uzdah
pri svakom pominjanju Srbije.
IRONIKA
Sa dalekog crkvenog tornja
potmula žudnja odzvanja.
Oslobođena, nezavršena pesma
razbojnički hara po poslednjem
listu neispisane hartije.
Slutiš natrulu lepotu nove reči
baš u trenutku kada nestaje mastila.
Olovka kao bodež.
Osmehuje se nadmoćno.
Nerodna godina kuca na vrata.
Prstom vučeš linije po licu.
Kroz zatvoren prozor uleće ptica,
izgovara poslednji pozdrav prijatelja.
Suša na jezik nasrće.
Dragi moj, podigni slušalicu
i pozovi broj koji te neće razumeti.
ZIMA U SRBIJI 1998/99.
Dok Srbijom mile strah i zima
a Kosovom tudji predvodnici
sve nas više bezimenih ima
čiji smo to danas zatočnici?
Dok Beograd bolnu dušu voda
nad Dunavom vetrovi se gnezde
na jugu majčice čudo s čudom hoda
Srpskom konji trojanski već jezde.
Šta to biva u ovo zlo vreme
izdasmo li opet sami sebe?
Gde si, Rode, ideš li il' breme
sramnog veka okuži i tebe?
Kako li ćeš opet glavu dići
i sutra se probuditi s' nova
ako ćeš se na sve ovo svići
i pristati na stara zla nova?
Ima li te, Bože, još u duši
mog naroda i zemlje presvete?
Vazdigni ih, ne daj da se sruši
poslednji prag istine otete!
Sa pitanjem ovim vid se muti
ponavljam ga deci, da se sete
da dozovu reč koja još ćuti
i dužnosti prihvate se svete.
Dok Srbijom mile strah i zima
a Kosovom tudji predvodnici
sve nas više bezimenih ima
čiji smo to danas zatočnici?
SRPSKA MAJKA 1993.
I meni nova crna marama sledi.
Moj muž, k’o i otac mu, ubijen,
a sinovi… krv mi se ledi.
Jednoga snađe tu, na pragu,
prvoga dana kad poče rat.
Ubi ga komšija, a bio mu k’o brat.
Drugi nestao, kažu, u odbrani sela.
Najmlađi, poslednja mamina radost,
hoću li ga dočekati živa, nevesela?
I kćer ode. Odnese je nesrećna ladja
u daleki ledeni svet.
Tamo će tuđu decu da rađa.
I moji unuci – siročad, k’o mojoj majci.
Oni će otadžbinu umesto oca voleti
čisto i snažno. Kao u narodnoj bajci.
Evo i meni, kao vekovima srpskoj ženi,
teško breme podizanja iz pepela.
Sav život zgažen, samo snovi neporaženi.
Još jedno nam koleno u pepelu osta.
Pomozi, Bože, da više nikada ne bude rata!
Daj, Bože, i nama mira i hleba dosta.
Da mi unuci srećnu i brojnu decu rode,
da ih majka pesmom uspavljuje,
da im očevi budu poslednji zalog slobode.
PUT KNIN – SRBIJA 1995.
Oprosti
Majko Božja
što me napušta glas
što mi se muti vid
i što ni ruku
ne mogu da podignem
da mahnem detetu
što me odsutno gleda
kroz prljavo staklo
automobile
u beskrajnoj koloni
koja mili
kao iz potopskog sna
neviđenog i strašnog
svi kao da su već mrtvi
i mrtvi jesu
a živi
još su živi, živi…
zatvaraju oči
i s mukom na usnama
pružaju bratske ruke…
TUGOVANKA
Grudvu zemlje,
one što se na sklopljene oči baca,
poslednji pozdrav,
prvu reč upućenu majci,
znak raspoznavanja,
radost postojanja,
svu toplinu nenapisanog
prvog ljubavnog pisma,
vidik sa plavim nebom u cvatu,
graju dece
i trešnju ispred kuće,
bratovljevu svadbu,
tišinu i uspomenu,
juče i sutra
i danas,
nedovršene poslove,
sve to bacaju u crnu
rupu nepostojanja.
Moje ognjište
bogoluhna đavolova braća
u neprobojnu maglu uvijaju.
Moje ognjište zatrpavaju.
Ooooj...
PREŠEVO
Neverica i na mom licu.
U pogledu prelomljen sunčev zrak.
Da li je moguće i ovo,
sve to ovde i tako da se zbude...
Govore da to nije baš tako,
da ima preterivanja,
a mi očima svojim vidimo:
ovde u Preševu,
ovde je mnogo gore...
ISTRGNUTA STRANA ISTORIJE
Lica u izmaglici
smenjuju se i prolaze,
ukleta geografija,
predeli bez imena.
Vraćam se iz Preševa.
Bela bajka je prividjenje.
Sve je samo paučina,
niti sklone kidanju,
reči sklone padu,
sablažnjive misli
suviše oštre i krvave
svuda vidljive.
I ovo je istrgnuta stranica istorije.
SEOSKO GROBLJE
Na zemlji leže imena i lica,
fotografije bez oka, čela i znamenja;
krik iz trave, nedopustiv lelek
ranjenih u snu,
uznemirenih u večnom miru.
Nas petoro stojimo tupo.
Tišina, ni vetra ni huka.
Zašto smo ovde?
Kakvi smo to gosti?
Zašto vidim izginule
a rata nije bilo,
zašto osakaćene bez borbe
i unakažene bez milosti?
Je li to ta zemlja
iz junačkih pesama o dedovima
i prošlosti slavnoj?
Je li to ta teška tišina
koju svi čuju i ćute?
SLAVUJEVAC I
Oko nas spavači, crna lica,
tuđa istorija,
ljudi na blatnjavom putu.
Nalazimo sve što nismo želeli naći.
Sve je mnogo gore nego što izgleda
i sve je tužnije, lirskije i beznadnije.
Skamije u koje sedamo
podsećaju na mladost očeva,
prisutni na drugu priču i maštu.
Seta i saznanje da je neko dugo obmanjivan,
da pejzaži mirišu na kasnu jesen
a duše na studnu zimu,
i da se sve steglo, zgrčilo,
da se sve u sebe uvuklo, stisnulo, odljudilo.
Lica sa poverljivim i svetlim očima
i urodjenom nevericom.
Dok se gledamo svi znamo:
ovde se nikada niko neće vratiti.
SLAVUJEVAC II
Zavetna pesma u nedrima pišti,
jezik, jezik nagrđen, rastočen,
pogubljene reči
sleću kao rafali,
akcenti kao podmukle ubice.
Prvi put jasno
buduću nevolju vidim,
a osmehujem se bodro,
treba ljudima podići moral.
Ovo je Slavujevac
bez ptice i pesme,
bez susreta,
samo zaobilaženja,
žene sa plačom na usni
umesto strasti i opomene.
Nema više dovoljno imena
za poznate stvari,
ispod kože im se koreni suton
i deca se odrođena rađaju.
ODLAZAK
U jesen te godine poneo me đavo.
Svet me upio i postao mi dom.
Svaka je staza sada ista,
svaki korak verovratan.
Nemam kuću da se vratim.
Osećam samo, svakog minuta,
od 68 otkucaja
moga drhtavog srca
dva su tupa,
glasna i neritmična.
To je preostali deo Bosne
u mojoj krvi,
ono zrnce
što povremeno zaustavi kotač
i podseti na reči stare pesme
sa setnim prizvukom:
Vrbas voda nosila jablana…
ZAPISUJEM
(Na vest da je sedamnaestog januara 1985.
godine u Karakasu umro gospodin Boško Al Protić)
Laka ti zemlja, Ale Protiću!
Al' na tvom i mom jeziku znači
nisam siguran,
znači: ne ostavljam sina nego rođaka,
ne nosim mač već prazne korice.
Uzalud decenijama zapaljena sveća,
taj ugarak sudbine sa Čubure
i vradžbina protinih komšija Cigana.
Neće iznići taj orah okamenjeni.
Prokletstvo je ta tvoja osama
i ne pomažu slike iz prošlosti,
ne pomaže ni molitva Bogu ni ocu
iako je u ovoj maloj Voznesenskoj crkvi
zapisano da je tvoj otac bio dobar čovek
i da je lepo pevao.
Ne može se živeti tuđi život,
U grob se odlazi i zbog lakoće
kojom se nežni krote,
privrženi kupuju i drugačiji kažnjavaju.
I ne pitaj se u toj toploj dalekoj zemlji,
vodeći Kerbera na svilenoj uzici,
otkud ovi stihovi
ne rajskim već paklenim potokom dotiču.
Stotinu godina samoće premalo je protinom sinu,
malo za tešku oficirsku ruku
i beleg koji si na njoj nosio.
SUDBINA
Ni grom ni smrt,
klizav put zemaljski,
nesigurna životna staza
ti se izmakla:
okrenuo se svemirski točak,
zasekla vena ivicu noža,
u sunovrat,
bez povratka
grlo, pesmu,
nedra devojačka
strašni vetar doneo.
Zastao damar u grču,
popilo more rosu,
zanemelo pred tobom:
krik u snu preleteo
proklete prostore.
Majko Bojanina nesrećna,
ko će sutrašnji dan sresti?
Lakše je kad je rat,
kad je grom i svevišnji
nego neuhvatljivi tren
jedine sudbine.
NAD GORAŽDEM
Ne treba mi vaša smrt
kletva ni krv
samo velika svetlost
vašu laž da obasja.
Neću osvetu ni pokor
samo da vam pokažem
gde se pale zvezde
i voda vraća uzbrdo.
Mogu da budem i prek i blag
ali ni jedan busen ove temlje
ne mogu da dam pa da mi se
cela Amerika ispod kolena slegne.
TRNOVO
Iznad srušenih kuća
i novih grobova
iznad svakog uma i zaumlja
lebde senke onih koji su se
ovde zauvek zaustavili.
Iznad puteva
i letnje visoke trave
lebde zamišljene glave
mrtvih junaka.
Kako to mrtvi junaci
pitaju deca?
Kako to heroji
kao sveci
ni u pesmi ih nema?
Biće, biće, vazduh odgovara
i trag svog glasa odmah zapretava.
ODBACUJEM CRNINU
Odbacujem crninu
mada opet gine
i sin i brat.
Za svoj porod
hoću odeću svetlu
širok put
i otvorene oči.
I mada opet
najdublju ranu
svoj zadaje
ja znam
ko smo
i gde ćemo stići.
Ne manji nego što jesmo
ne dalje od Boga i sna.
NOVA STVARNOST
Okrenulo se sve naopačke.
Ljudi se malo razlikuju
a mnogo spore.
I priroda očajem zrači
lišćem bez boje
granom suvom i bez pupoljka
travom bez mirisa i sjaja.
Haos se širi
i zauzima mesto vazduha.
Tela bez pejzaža
i duše bez zaumnih krila.
Stud osvaja i tople kutove doma.
Dečji smeh je zbunjen.
To je ta stvarnost nova.
A pesma, žal za skladom
tugu za nečim budućim seje.
Stih grca i sam se grubo slaže.
Slova se o glasove lome.
Duboko u meni poput sjaja zore
poslednja slutnja sklada tone.
NOVA ISTORIJA I
U smrt su se uzidali svi
i oni koji su očekivali bolje
i oni što se nadahu većem zlu.
Svi u strahu postojano su verovali
da će ona izravnati račune.
Ali, nije bilo tako.
Niko ne reče ništa od onog
što je neizostavno moralo da se kaže.
Ni pesnici, poslednje lude
ne setiše se odakle treba početi.
Samo jedna žena sjajnih očiju
očajno podsećajući na nešto
što svi godinama nastojaše zaboraviti
podiže ruku, raskopča bluzu ispod varata
i pomenu Boga, oluju, ikone, kosti
i Vizantiju.
Sve ponovo zamirisa na žeđ na vodi
na prokletu so i početak rata
iako su svi znali da smrt više ne rešava ništa.
NOVA ISTORIJA II
Unezverena
skupljačica jada i kala
ponovo bi da osluškuje
neukroćen glas.
Uznemirena sabljarka
neosetljivog srca
nudi nepopunjene pretince
i nepročitane znake
svojim novim znancima.
Sve namere je odvila
i odvojila šarene hartije
i ukrasne mašne.
maše zvezdanim zracima
i drhti od sećanja.
Vraća se kao staramajka
u svoje belo pamćenje
čita zavejane poruke
briše prašinu rukavom
i zove u pomoć.
Otvara kovčeg sa darovima
smerno i oprezno se pretvarajući
dok imenuje nova lica.
PRVI GLAS
Ja samo okrećem listove
na kojima ničega nema.
Gospodar koji plaća danak belini.
Nevernik, najverniji brat.
Pevam u sebi. Pelin mirišem.
Sa četiri konja polazim.
Nikada ne stižem.
Nož u vazduh zabadam.
Karavane u bezdanu presrećem.
Kroz pupak nebo nazirem.
Toplu kišu prizivam.
Izgubljene ključeve carskih odaja.
Samorađalački obred smišljam.
Dvostruko prokletstvo sebi samom.
DRUGI GLAS
Moj znak: kletva i dim.
Suza sa lanca puštena.
Pritajenu teskobu podmećem.
Dodirujem svetle prostore ludila.
Gradim kulu od vazduha,
plačem od radosti,
potkupljujem ljupke sveštenice,
obećavam ambroziju
kada za to dođe vreme.
Smerno prostirem zeleno tkanje,
izbledelim imenima krstim slutnje,
na lekovito bilje mirišem.
Cvetalu granu na reveru nosim
i samo ponekad iz krvavog izvora
glas večnosti prospem.
TREĆI GLAS
Pod ovim staklenim zvonom
ja obećavam sve,
zavodljivi osmeh,
naklone s druge strane ogledala,
šum koraka po opalom jesenjem lišću,
nesedlane konje
i brod na pitomoj vodi.
Samo kraj pesme ne mogu da sročim.
Samo probuđen cvet
i crvenu stazu na jug,
do sedmog izvora ne nalazim.
Pod ovim staklenim zvonom
ne mogu tajni jezik da snujem,
ime da nadenem.
Neprepoznato, nerođeno
moje lice je teška osveta.
Moje neizbežno ništa
jezikom proroštva progovara.
ČETVRTI GLAS
Nevidljivog zla me strah,
onoga što se neimenovano,
snujući satansku nevidljivu pređu,
u kosti, u krv i u misao zavlači;
hladne jeze, predznaka bolesti,
nemoći da se jezik pokrene,
ispljune psovka,
zaželi više od mogućeg;
neukrotive vrućice sa kapima otrova
na opsednutom čelu deteta,
te razorne vatre bez plamena
i neveste crne svetlosti.
Strah me nemoćne srdžbe,
zla u vazduhu,
nespoznate tuge u cvetu
i otežalog mira krotkih bića.
Bojim se odloženih trudova,
bezimene odrođene svojte,
zala što su ih smišljali
neimenovani odroni srodnih.
PETI GLAS
Tvoja oslabljena pažnja ne pušta me
na površinu tvoga lica.
Po ivici kruga nadlećem tvoju bolećivost,
krug se razmiče do ruba zenice,
do kraja vidika,
i ja slobodno krunim
sve tvoje čvrste stavove o stvarnosti.
Zasićen sladunjavim talogom
glasno mašem rukama,
mlečno klijanje vezujem
u snopove nesanice
i oglašavam se
u varljivoj melodiji opšte uspavanke.
Ja se ne događam.
Stišanu mučninu pothranjujem,
dve polovine razdvajam,
usijanu kuglu niz ulicu kotljam
i zaboravljam vreme i adresu.
Ne poznaješ me lično.
Meni se ne nadaš.
Samo na žutoj mrlji slutiš mi trag.
ŠESTI GLAS
Željeni čas.
Nirvana.
Opevana nostalgija.
Dorečen stih.
Velika pitoma voda.
Sazrelo voće.
Na jarbolu srećan znak.
Puna činija polena.
Druga obala i most.
Odjek pun.
Instrument samopevač.
Neverovatna lakoća ponašanja.
Svemu srodan i blizak brat.
Kako je dobrodošao moj klik.
I tako redak.
I sasvim, sasvim neuhvatljiv.
Gotovo nepostojeći.
SEDMI GLAS
Mokar, algama obložen,
zeleno žut, klizav i ljigav,
žarim otrovnim pipcima.
Kamen medju zubima,
umorni plesač na mesečini,
a činim se kao da ću plodnim muljem
njivu zasuti,
sa gorkih usta
mlečni napitak istočiti,
osvetliti stazu na tren
i pomoći da napustiš ravnicu,
da medju brdima osvaneš pre leta
i pokupiš rasute metafore pre izumiranja.
Ja sam samo tvoj nasmešeni dvolični sin.
NOVE DEOBE
Naši mrtvi su se stvarno izmirili.
Njihovi crvi
priređuju zajedničke
gozbe i putovanja.
U košnicama pčele u saće
istu glad polažu.
Njihov put više nije krug
već je prav kao strela
i nepovratan kao detinja radost
zbog prvog uspravnog koraka.
Naši mrtvi se više ne sele
i ne vode ideološke borbe.
Sve su rane okadili
i zaboravili podrugljivi smeh.
A nama, evo, opet vreme deoba:
nekome prag, nekome zmija.
Jednima muk, drugima glas.
Nama rđave vesti, vama rđav brat.
Opet vreme smrti i zavejani tragovi
prema obećanoj zemlji i snu.
NOVA GENERACIJA
Ko će od vas sutra
na Kalemegdanu, na Slaviji
ili pored čuvenog konja
Obrenovića knjaza
prsiti svoje gvozdene grudi?
Ko će od vas sutra
biti živa prošlost
stub i ponos roda
kada ni pesma više ne peva
već traži spas za sebe samu
traži pomilovanje za one koji mogu
da zamisle više od širokog polja
od uklete sudbine
i moćnog neprijatelja?
NOVA LICA
Jedni se sabiraju
drugi oduzimaju.
Sve je usitnjeno
i jeftino rasprodato.
U crkvama bezbožnici
po kućama usamljenici
u porodilištima muk.
Na važnim mestima
nevažni ljudi
na čelu nečitki znaci
među prijateljima neznanci.
Sve se raspalo
popucale spone
slutnje se obistinile grozno
zablude rasvetlile naglo.
Nesporazuma nema.
Izdiše bolesno telo
metastazira nebeski rak.
Na kraju će se
i u ovoj igri videti lica.
BALADA O DOLOVIMA I STRANAMA I
Sve dalje od mene su i moj smeh i moje suze.
Ljubav između duše i tela
traži puste predele i nevine reči da je slede.
Bogovima obilja obraća se novi pevač
sa bakljom u rukama
suvom korom blagoslovene trešnje
pod kojom ratar spava posle molitve
pošto su dodole zamakle i zazeleneo sutrašnji list.
U zoru
pre izlaska sunca
puštam pticu sa porukom
za one izvan grada.
Sa prstenom oko vrata
u sebe zagledana
u daljinu sejem prah
iz svirale zaboravljenog pevača.
U reci pepeo se množi
prhke oblike budućnosti sprema.
Gledam na sve strane
i gore i dole
i nigde znaka ozdravljenja nema
za one koje sam srela
obećala im makar nadu dozvati
okrenuti vetar prema planini
s brega mesečevo mleko.
Ni jedno obećanje neće mi biti prosto
ni jedan susret sudbonosan
okrenu li se vrata iza praga
zaboravim li zavetno slovo.
BALADA O DOLOVIMA I STRANAMA II
Sve dalje od mene su i moj smeh i moje suze.
Ljubav izmedju duše i tela
zašla je u puste predele.
Nikoga ne sledim.
Odbegla sasvim bogovima obilja ne obraćam se više.
Njihove varljive plodove znam i ne trebam.
Moj pevač baklju u rukama prstima gasi.
Niko od nas ništa više ne može da dozove
i niko ništa više ne može da spasi
BALADA O DOLOVIMA I STRANAMA III
Detinjstvo izgubljeno
zaboravljeno
vraća se sa tugaljivom pesmom
sa petrovdanskim mašalama.
Pejzaž bez kraja
sećanje nesigurno.
Miriše zabran.
Jabuke padaju u travu.
Zora i veče polegli po istom putu.
Oči se zaustavljaju na bregu.
Mlad momak peva i ore svoju prvu ukletu brazdu.
Sve dalje od mene su i moj smeh i moje suze.
SLUTNJA I
Je li ovaj veliki omraz
medju braćom
buduće sloge glas
ili su sve ove razvaline
ostaci onog što je moj rod?
Je li ovo samo teška najava
novog rađanja
vraćanje duše u telo
koje je tako dugo bilo
u stanju kliničke smrti?
Je li ova pesma
poput jauka
ovaj razbijeni jezik
poput nemuštog govora
oprost sa sobom
ili slutnja spasa u tami?
SLUTNJA II
Na bezbroj pitanja znala sam odgovor
i slutila mnogo stvari.
Znala sam deljenje i množenje
u vremenu i prostoru,
govor nade i posvećenja.
Korak mi je bio neuhvatljiv,
ruka topla i stvarna.
Glas beše povišeni solo,
jutro budjenje od ćilibara.
Stvarnosti nisu bile potrebne uspomene
ni zabludama otrežnjenja.
Godine su znale svoje tajne,
voće vreme zrenja.
Za svaku reč imala sam zamenu
i molitvu za spas duše.
A onda, iznenada,
reč i misao prostreli munja.
Dogodi se drugačije snoviđenje,
otpade zrela voćka
i skotrlja se niz dlan.
Sada stojim nasred nedovršene priče
i svega imam manje, samo pitanja više.
MOJA PESMA
Moja pesma ostaje u rečima koje su se otele,
u onome što osećam, a ne mogu da kažem,
nemiru koji izbije iz rime i razori stih;
u duhom opkoljenoj nihilističkoj sceni
gde nasred pozornice i posle blagdana reči
ostajem sama, samostalna,
bez zapovesti i gospodara,
a tako željna da saznam
šta ću reći i kako to zapisati.
Moj praznik je uvek i svečan
i pomalo tužan,
pluća puna kao devojačko krilo,
a ruke ipak prazne.
Moja pesma htela bi ritam, sklad,
a svako slovo se razdvaja
i hoće iz azbuke, napolje, da se razvije,
da od znaka postane drugi znak,
od imena novo ime,
po cenu razaranja anatomije.
Moglo bi se reći da živim od velike gladi
i onog ritma sa kojim se rodih,
uslovljenog samo krvlju,
zemljom i vlastitim damarom.
KO KOME
Ocu
Samo jedanput
otac progovori
raširi ruke.
U snu nam konji
dom razneše
ni zmije nisu ostale.
Tajnovita priča.
Bilo je nejasno
ko se kome u kosti zavlači
ko kome osvetu sprema.
POSLE ZLA
Bojim se velikih zala
malih generala
i njihovih sledbenika.
Bojim se vremena
glasnog i mračnog
u kojem se rđave karte slažu
i neizbežne nesreće množe…
Ne verujem u nedokučivog
i nekog zemnog boga.
Ne slušam glasove
nametljive i stroge.
Klanjam se samo onoj
kosmičkoj stvari
koja sve stavlja na svoje mesto.
Verujem samo
u ono samoniklo seme
što posle svakog zla, srećom, niče.
ZLO
Zlo, nametljiv saputnik, bučan
i vođa snažan i pokretljiv
zlo, sabrat crn i oteran s praga
uspravlja se, napušta zaklon.
Strah se iz usta širi
zatvorene oči ne puštaju suzu
na ulici se mešaju lica
i razlivaju se po senkama zgrada.
Zavese na prozorima se namiču
spuštaju se reze iza čela
vetar preleće crkvene porte
i raznosi ostatke starih novina.
Zlo i strah, dva crna brata
oterana sa praga
opsedaju nagnojenu njivu
svoj deo nasleđa neodložno ištu.
Niz ulicu napukla zebnja
bez ogrtača i trake u kosi
širi suve voštane ruke
nastanjujući srca u prolazu.
Strah se iz usta širi
zavese na prozorima namiču
zlo i strah, dva crna brata
niz ulicu napukla zebnja.
NESANICA
Uzmiče reka
vrtoglavim godinama optočena,
zgusnuta, brža, teža i nenaklona.
Nadolazi Morava uzvodno, plavi,
samoubilačko kajanje nanosi,
precvetalim voćkama
i neobranim plodovima
zasipa ovu noć dužu od nje same –
nespokojnim kasom
iz bedara u oči bi
da pretoči sva prejahana brda,
sve padove, sva utajena življenja
i nedorečene ljubavi.
Nadire noćas u ove djavolske dveri,
širokim stazama mojih krvnih sudova,
u mračnom predvorju svekolikog bajanja
razgranata misao što se otela
razara moždane ćelije i zove jutro –
da se odrodi, bela, od ove tamne noći
u kojoj uzbrdo, jazom naopakim,
u bezbožnu luku života što se rastače
razapetih jedara uplovljavaju
svi moji potopljeni brodovi,
smeju se odrođeni sinovi
i na doboš, šeretski,a ipak zlokobno
izvikuju imena svih mojih bolesti.
Nema meseca da se u naopakoj vodi ogleda,
nema detinjeg plača da se kao uteha oglasi,
ni šum zrelog žita na vetru,
ni miris jabuke iz nedara,
ništa pitomo ne navraća noćas
u ovaj prokleti zabran,
u nemogućnost da se sklope oči,
ukrote primisli i odagna muka na tren –
Samo dah, dah da se povrati,
čelo podigne, spasonosna reč izgovori.
U nesanicu ne pristižu topli vetrovi,
uz reku samo stud, mraz nadolazi,
stegnuti zubi, zgrčene šake,
presečeni putevi, izdaje, pobačaji,
zatrpani izvori, gluve reči.
Za nesanicu nema drugova.
Čitava sadašnjost tone
i biva jama jezovita,
nož u grudima, svedok bolesti
i otkucaj razbijenog vremena –
samo život prošli, potrošen,
onaj koji je bio i nikada više neće biti,
a sve je, i izvan njega ničega nema...
Kada bih mogla da naslikam nesanicu
svu bih usijanobledosivu
belimvapajemosenčenu boju izlila
pa ruke, čelo i oči u nju potopila –
da se izgubi, da se istoči
ludilo koje ova besana noć donosi.
NEVREME
Cvetajevoj i Zajcu
Kaplje tvoja tuga
sa mog lica, Marina.
Krune se prezreli plodovi
tvojih ljubavi u moje krilo.
A kao da ni tebe ni mene nema.
Vreme je tuđe, razobličeno,
more je daleko, a planine hladne.
I skoro će kraj godine
početak novog leta –
vreme i nevreme, Marina.
NAJNOVIJE VESTI
Opet brat onesposobljen
opet komšija ubijen
opet sestra silovana
opet dete unakaženo
opet njiva preorana
opet žito pogaženo
opet voće obrano
opet šuma posečena
opet kuća kamenovana
opet crkva zapaljena
opet groblje razrušeno
opet oči izvađene
i opet zajedničko sutra
svima obećano.
