GODINE BEZ LETA
TAKO SAM IH VIDELA
SAVRŠENA PUSTOŠ
Savršena pustoš.
I početak i kraj.
Zaleđen pogled u slutnji se gubi
dok, evo, ponovo ljubim svaku vlat dana
u ovoj zemlji i blagosloveni dah noći
u sebi na žrtvenik prinosim.
Gospode bože,
bacam se kamenom na svaki stih
ispevan u tvoju slavu
i gazim tvoj šešir
jer si postao osetljiv i bled –
ni tajna ni sled nedokučiv,
obična greška –
glas iz detinjstva u uhu zalutao,
sklupčan i nesiguran,
ne više sjajan ni večan,
ni moguć, a kamo li svemoguć.
Gospode bože, ja, nevernik tvoj,
poslednju žal nad rekom razvijam;
svojoj deci ne nudim spas,
samo tmini, đavolu,
jedinom gostu savršene pustoši
zdravicu dižem –
ništa više nema sjaj obmane.
Mi smo sami svoju odeću svukli.
DRUGOVI
Moji drugovi ponovo čitaju svete knjige.
Deca im rastu,
žene ih napuštaju,
vera u sopstvenu genijalnost opada.
Neki su pojeli sami sebe.
Neke su pojeli drugi.
Retki se još otimaju i sebi i drugima,
iznalaze nove i zaboravljene molitve,
došaptavaju se s prošlim i budućim
i veruju da im je u uzdrhtalom svetu
samo telo smrću ugroženo.
Moji drugovi se više ne smeju široko,
ne veruju jedni drugima
i nemaju zajedničke ciljeve
ni poglede na svet.
Mada su svi pojedinci i drugovi
jedni hoće sve,
drugi neće ništa,
a svi zajedno se jedino slažu
da su im drugi skrojili kapu
i da im je svima tesna.
Pri iznenadnim susretima,
na sastancima sa drugim drugovima,
tek usput nostalgično zaključe
da proleće kasni i da sada
sleće još samo među mlade,
one što još nisu stigli ni dobiti ni izgubiti.
POBUNJENA PESMA
Nije to pesma san
što niz lice teče,
ni ovo nestvarno veče
razliveno po jedrim nedrima.
Pobunjena pesma je igra na smrt,
nežna sablja nemogućne
žalosti i radosti,
nemogućeg života jedinog.
Pobunjena pesma je
krik okovanog,
ne Sizifa,
ne Jova
ni Davida,
već ukroćenog
živog oderanog zmijca
što sam sebi oči ispija –
i upire prstom
u sopstvenu dušu
najavljujući dahom i telom
sušu na obzorju.
MIRIS OLUJE
Koliko okova okolo
kao da ni jedna pesma nije ispevana
kao da ničega do sada nije bilo
koliko uzaludnog zamaha
ni jedno krilo ne bi dovoljno bilo.
Koliko tuge svuda
kao da se nikada pročišćenje ne događa
kao da nikada suza kanula nije
kao da su svi bolovi u jeku
i odavno se nada ne rađa.
Nema daha za uzlet
za veru u zaumlje sveto
ni krika nad onim što je
zauvek oteto.
Nema bodrog zova
ni primisli sveže
samo stršljen stešnjen
hladne niti snuje
samo nestajanje i miris oluje.
ČUDO
Hiljadu reči uzleće ove noći
sa drveta koje si zasadio nasred moje sobe.
Lišće korenjem oko grla stegnuto
miriše na dunju i na zemlje u kojima nisi bio.
S ružom na usni
govoriš o putu na kojem nema javki
o ženi koja zna tvoje ime
i o ptici koja ti na rame sleće;
gledaš kako nadolazi jesen
muziku o tihoj starinskoj sreći na dušu privijaš.
Pružaš ruku do sopstvenog čela
do uspravne bore svog prokletog muka
pa vičeš da se čestice vazduha razmiču
kako je sve dobro i kako polja zriju.
PROLAZNICI I
Trebalo bi da su živi i zdravi,
mirni, bez daha,
kao ljudi koji vekovima
ne žele ništa do trajanje –
da silaze niz strme staze
bez osvrtanja i misli na sebe same.
Trebalo bi da su blaženi, siti i savršeni
kao izdanci trule loze
preko koje više ni mravi ne prelaze.
Trebalo bi da su zaboravni,
vazdušasti i zaneseni,
na osvojenom putu zastali
natrule čuvarkuće.
Trebalo bi da su živi svedoci
sopstvenog nestignuća
kad u crninu decu oblače
i zaklanjaju vidik neprozirnom rukom.
PROLAZNICI II
Večeras pozdravljam vas,
stari moji prijatelji,
nedokučivi bliski ugnjetači,
vi što mi ne date mira,
što me iz prijatnog žabljeg sna budite,
evo, da svedemo račune.
Vi ste mrtvi sladostrasnici,
sablasne hijene i utvare,
sa svim tim svojim ljubavima i moćima
i velikom nemoći
da svom životu nagrnete sunčane ogrtače,
zvezdane podmetače,
zahvalnu decu i bele noći.
Volite se, pijete oči vinskih bogova,
svakog jutra sačekujete pogodan vetar
udišući sve što vas snađe do dna.
Ja okrećem tamnu stranu svog života,
jako, pozitivno, snažno i
zvrćem kožu i pokazujem onu stranu,
razgranate krvne sudove naopako postavljene,
srce naglavačke,
sa otkucajima na zatvorena vrata,
tuđi redosled u plućnom svemiru,
presahle vene i tamu na izvoru.
Imate pravo kada govorite o sličnosti.
Samo su deca nepogrešiva,
kažnjavaju i nagrađuju blago i preobilno,
za sve ostavljaju mesta,
za kajanje i želju za odlaskom, povratak,
za strast i ludilo,
samo sama sebi dovoljna.
Darujem iz dana u dan tople zgrčene šake,
preuzimam plahe vatre i tihe paljevine
i ne shvatam da vas nema odavno,
da sa drveta opada prezrelo voće,
dok korak se unazad odmotava.
PROLAZNICI III
Ostavlja svoju kristalnu pesmu,
čiste reči i besprekorne forme
i piše pismo meni govoreći
ne o izvorima života
već o životu samom.
On nije imao čuvene pretke,
nije imao tragično detinjstvo
ni nesrećne i velike ljubavi,
prelepe prizore i toplo krilo.
Njemu je život dao sve obično,
malo i nevažno.
One velike, važne, presudne stvari,
sve je to morao u sebi da nađe.
I sebe je morao da izmisli.
Imao je samo svoju izmišljenu
apsolutnu stvarnost.
KAO DA SU IZGINULI
Danetu
Ništa im više pesmu ne budi,
ne otimaju se reči nedostižne,
ne beže misli iz rasutih grudi,
ništa im više srdžbu ne budi.
Kao da su izginuli davno,
dozivaju se mimo stvarnih međa,
mimo reči i mimo znamenja,
kao da ih stvarno više nema.
Kao da su izginuli stvarno,
i u nama i u sebi mrtvi,
bez pokreta i bez malo dara
iza sebe crn trag ostavljaju.
VOLGINA 23
Nemoguće stvari pričaju ljudi:
da ovde zorom dunje mirišu
da noću pod prozorom nebeski svirači
čežnja za suncem liru im razbuktava
tamni poj orfejevskog zova;
dok šumno uzleću balvani
kedrova šuma na astalu raste
i nasred dvorišta vavilonska kula niče
dok domaćin smerno ispruža ruku
sa koje uzleću laste.
Noćas kroz ovu kuću teče reka
široka i plovna na sva vrata
virovi snuju čudesna mlečna vlakna
pa sa nežnih predela dalekog sećanja
žive reči sa slika silaze.
Nas nekoliko sa svih strana sveta
prisutni smo i odsutni
kao da smo rasuta svojta
dok Sorabi na prozore kucaju
Atlantida isplovljava
a Š Panija postaje, u stvari,
samo krajnja županija na ovoj karti
i svi krajevi i svi putevi nebeski mogućni.
Bogami, nemoguće stvari pričaju ljudi
i noćas kroz ovu kuću teče reka.
DEMON NA TERAZIJAMA
Sam, uvek sam,
nema pomoći.
Ni lice dvojnika neće ukorak.
Unutrašnje svetlosti
u teskobu se zgušnjavaju,
proleće svako na prošlo miriše,
nestaje znak što uspavljuje i mami.
Demonska trava mladosti
pokošena u iskre se stvara,
bunari Srema, davna ogledala,
pod jesenjom kišom spiraju mu lice.
Na terazijama juče i nikad,
demon, narcis,
svežanj knjiga pod rukom,
svi bližnji daleki, bez glasa.
Ima li pravednoga spasa?
Mrak iz misli
i iz pera se izvlači,
nadilazi korice
i kroz zidove izbija u dvorište,
na sve strane.
Rođena deca ga izmišljaju,
vajaju mu likove razne.
ODLAZAK
U jesen te godine poneo me đavo.
Svet me upio i postao mi dom.
Svaka je staza sada ista,
svaki korak verovratan.
Nemam kuću da se vratim.
Osećam samo, svakog minuta,
od 68 otkucaja
moga drhtavog srca
dva su tupa,
glasna i neritmična.
To je preostali deo Bosne
u mojoj krvi,
ono zrnce
što povremeno zaustavi kotač
i podseti na reči stare pesme
sa setnim prizvukom:
Vrbas voda nosila jablana…
SUDBINA
Ni grom ni smrt,
klizav put zemaljski,
nesigurna životna staza
ti se izmakla:
okrenuo se svemirski točak,
zasekla vena ivicu noža,
u sunovrat,
bez povratka
grlo, pesmu,
nedra devojačka
strašni vetar doneo.
Zastao damar u grču,
popilo more rosu,
zanemelo pred tobom:
krik u snu preleteo
proklete prostore.
Majko Bojanina nesrećna,
ko će sutrašnji dan sresti?
Lakše je kad je rat,
kad je grom i svevišnji
nego neuhvatljivi tren
jedine sudbine.
ZAPISUJEM
(na vest da je sedamnaestog januara 1985.
godine u Karakasu umro gospodin Boško Al Protić)
Laka ti zemlja, Ale Protiću!
Al' na tvom i mom jeziku znači
nisam siguran,
znači: ne ostavljam sina nego rođaka,
ne nosim mač već prazne korice.
Uzalud decenijama zapaljena sveća,
taj ugarak sudbine sa Čubure
i vradžbina protinih komšija Cigana.
Neće iznići taj orah okamenjeni.
Prokletstvo je ta tvoja osama
i ne pomažu slike iz prošlosti,
ne pomaže ni molitva Bogu ni ocu
iako je u ovoj maloj Voznesenskoj crkvi
zapisano da je tvoj otac bio dobar čovek
i da je lepo pevao.
Ne može se živeti tuđi život,
U grob se odlazi i zbog lakoće
kojom se nežni krote,
privrženi kupuju i drugačiji kažnjavaju.
I ne pitaj se u toj toploj dalekoj zemlji,
vodeći Kerbera na svilenoj uzici,
otkud ovi stihovi
ne rajskim već paklenim potokom dotiču.
Stotinu godina samoće premalo je protinom sinu,
malo za tešku oficirsku ruku
i beleg koji si na njoj nosio.
