GODINE BEZ LETA
PREŠEVO - SLAVUJEVAC
PREŠEVO
Neverica i na mom licu.
U pogledu prelomljen sunčev zrak.
Da li je moguće i ovo,
sve to ovde i tako da se zbude...
Govore da to nije baš tako,
da ima preterivanja,
a mi očima svojim vidimo:
ovde u Preševu,
ovde je mnogo gore...
TUGOVANKA
Grudvu zemlje,
one što se na sklopljene oči baca,
poslednji pozdrav,
prvu reč upućenu majci,
znak raspoznavanja,
radost postojanja,
svu toplinu nenapisanog
prvog ljubavnog pisma,
vidik sa plavim nebom u cvatu,
graju dece
i trešnju ispred kuće,
bratovljevu svadbu,
tišinu i uspomenu,
juče i sutra
i danas,
nedovršene poslove,
sve to bacaju u crnu
rupu nepostojanja.
Moje ognjište
bogoluhna đavolova braća
u neprobojnu maglu uvijaju.
Moje ognjište zatrpavaju.
Ooooj...
NAJNOVIJE VESTI
Opet brat onesposobljen
opet komšija ubijen
opet sestra silovana
opet dete unakaženo
opet njiva preorana
opet žito pogaženo
opet voće obrano
opet šuma posečena
opet kuća kamenovana
opet crkva zapaljena
opet groblje razrušeno
opet oči izvađene
i opet zajedničko sutra
svima obećano.
ISTRGNUTA STRANA ISTORIJE
Lica u izmaglici
smenjuju se i prolaze,
ukleta geografija,
predeli bez imena.
Vraćam se iz Preševa.
Bela bajka je priviđenje.
Sve je samo paučina,
niti sklone kidanju,
reči sklone padu,
sablažnjive misli
suviše oštre i krvave
svuda vidljive.
I ovo je istrgnuta stranica istorije.
SEOSKO GROBLJE
Na zemlji leže imena i lica,
fotografije bez oka, čela i znamenja;
krik iz trave, nedopustiv lelek
ranjenih u snu,
uznemirenih u večnom miru.
Nas petoro stojimo tupo.
Tišina, ni vetra ni huka.
Zašto smo ovde?
Kakvi smo to gosti?
Zašto vidim izginule
a rata nije bilo,
zašto osakaćene bez borbe
i unakažene bez milosti?
Je li to ta zemlja
iz junačkih pesama o dedovima
i prošlosti slavnoj?
Je li to ta teška tišina
koju svi čuju i ćute?
SLAVUJEVAC I
Oko nas spavači, crna lica,
tuđa istorija,
ljudi na blatnjavom putu.
Nalazimo sve što nismo želeli naći.
Sve je mnogo gore nego što izgleda
i sve je tužnije, lirskije i beznadnije.
Skamije u koje sedamo
podsećaju na mladost očeva,
prisutni na drugu priču i maštu.
Seta i saznanje da je neko dugo obmanjivan,
da pejzaži mirišu na kasnu jesen
a duše na studnu zimu,
i da se sve steglo, zgrčilo,
da se sve u sebe uvuklo, stisnulo, odljudilo.
Lica sa poverljivim i svetlim očima
i urođenom nevericom.
Dok se gledamo svi znamo:
ovde se nikada niko neće vratiti.
SLAVUJEVAC II
Zavetna pesma u nedrima pišti,
jezik, jezik nagrđen, rastočen,
pogubljene reči
sleću kao rafali,
akcenti kao podmukle ubice.
Prvi put jasno
buduću nevolju vidim,
a osmehujem se bodro,
treba ljudima podići moral.
Ovo je Slavujevac
bez ptice i pesme,
bez susreta,
samo zaobilaženja,
žene sa plačom na usni
umesto strasti i opomene.
Nema više dovoljno imena
za poznate stvari,
ispod kože im se koreni suton
i deca se odrođena rađaju.
