Duhovnost i melanholija

Poezija je religija bez nade.
Kokto

Pišući o prvoj knjizi Duške Vrhovac San po san pesnik Alek Vukadinović je skoro matematički precizno označio prirodu njenog talenta i unutrašnjih predela duhovnosti kojima se ta poezija nadahnjuje i hrani.

"Svojom prvom knjigom", kaže Vukadinović, "San po san Duška Vrhovac je pokazala da je dušom i emocijom, kao i onom vrstom metafizičke mudrosti koja iz njih prosijava, nepobitno obdarena. Čitav niz osobina koje jednog pesnika sigurno preporučuju, otkrile su se i otvorile već u ovoj njenoj prvoj knjizi. Čistota tona, jednostavnost, neka plavetna čednost i smernost unutrašnjeg života, suzdržanost daha i nadasve, jedna pročišćena i diskretna doživljajna melanholija, neke su od nezaobilaznih osobina koja je ona knjigom San po san donela.

Posebno je imponovao i sam formalni oblik kojim se pesnikinja u toj knjizi iskazala; to je jedna spontana, slobodna prozodijska forma, koja nije ni 'grafičko prelamanje proze' ni mrtvi niz dar-mar asocijacija, čega ima danas u izobilju, nego spontano i nadahnuto poetsko tkanje, savršeno adekvatno unutrašnjem ritmu misli i emocija. Čini se da je sam dar Duške Vrhovac u ovoj njenoj vrsnoj osobini."

U drugoj zbirci S dušom u telu ove osobine su u značajnijem stepenu razvijene, unutrašnji svet pesnikinje postao je još otvoreniji za bogato u jednostavnom; duh poetskog subjekta koji se ispoveda stavlja do znanja duhu drugih ljudi da se u svakoj pojedinosti života može naći neizmerno mnoštvo podsticaja za igru tananosti. "Tamno i melanholično tkanje jezika" obuhvatilo je mnoštvo raznolikih doživljaja, senzacija, lirskih odjeka nad njima, ali u svemu tome probuđen, osetljiv čitalac može osetiti neusiljen spoj umnosti i emocije, misli koja vidi prolaženje kao dramu ili tragiku smrtnog bića i o njoj jednostavno kazuje. Kao da u dnu svih senzacija, kao tamni memento, odjekuju oni vijonovski "lanjski snegovi"; čovek kao "tragično i kratkoveko biće" (Andrić) neprestano, i kada savlada sve nesporazume sa sobom i svetom oko sebe, "neminovno udara o vlastite granice". Naravno, značenja koja ovako artikuliše kritička svest primaoca poezije, nisu iskazana direktno, manifestno, iako su, najčešće u stihu jasnom, skoro prozirnom, bez pomodne navike da ih proizvoljno dograđuje čitalac sa sasvim drugog nekog psihološkog stabla i iskustva.

* * *

Zbirka Godine bez leta, koju čitalac sada ima u rukama, naravno, obnavlja, jer je reč o istom duhovnom i senzibilnom jezgru, unutarnja iskustva prethodnih knjiga Duške Vrhovac, ali na novom stepenu. Zbirka se otvara nekom vrstom duhovnog preludija, pesmom Isidora u kojoj nekoliko rafinovanih, sublimnih slika (Trideset leta, moja Isidora / pleteš mesečinu na Topčiderskom groblju) udruženih sa direktnim mislima (Srbi ne vole pametie žene. / Poštuju, ali ne vole), iskazanih u slobodnoj prozodijskoj formi, pokazuju i smisao za refleksivno poniranje u svet koliko i smisao za gradnju onog neodredljivog prisustva davno odsutnih bića, koja su, tako data, slična plavetnom melanholičnom prizraku.

U daljem toku, bolje reći, rojenju slika i prizora, ove knjige suočavamo se sa nekoliko motivskih planova, ako nije prejaka reč plan kada govorimo o ovoj vrsti lirike, kojoj je nijansa, stepen, težnja ka visinskom u jednostavnom metod i pribežište. Uslovno, dakle, prvi motivski plan je onaj koji izvorište ima u unutrašnjem životu, životu duše, iz kojeg izviru sve želje "žive i neobične", dubinske radosti o kojima spoljašnji svet jedva da nešto sluti, a za koje veoma često ima samo pogubne ramove, stereotipe, krletke, izgrađene poslovice, zapovesti.

U tom unutrašnjem svetu je posebno dostojanstvo subjekta, njegova samosvest; "misli koje se nose u duši", refleksije i emocije koje se bude nad proticanjem. U tom svetu može se ponirati do dna neke želje, sna, zamisli, može se oponirati spoljašnjem svetu:

Pišem o svemu što me skoli,
što bi da poleti i da se vine,
a ne može jer su zamrežene
visine i velike i male,
i one za krila obična
i one za snove.

Pa kada se nema što se želi, kada se mora prihvatiti život u oskudnom prostoru, bez plavetnila i blistavih ostvarljivosti sreće, ostaje iluzionizam unutarnjeg života, trenuci ozarenja od sjajnih misli, topla i nestvarna krila leptira; posete nekoj drugoj stvarnosti u koju se sklanjaju svi koje je život izubijao a obećanje sreće izneverilo. Ono što je ovde vidno, i što znači stvarnu pobedu poezije, jeste to da se tragizam neispunjenja, večitog kretanja od zanosa do pada, od čežnje ka visinskom i "udaranja o granice vlastitog života" ne javlja kao lamentacija, ni kao proklinjanje postojanja; neka vrsta melanholičnog vitalizma kao da intenzizetom doživljaja, sugestijama životne raznolikosti, koja je vredna kao takva, kazuje nam da se stvaralačko u ljudskom opire oholosti smrti na razne načine... Čovek je smrtan, ali smrti odoleva, svešću o njoj.

Drugi jedan motivski plan, onaj koji izvorište ima u doživljaju spoljašnjeg sveta, u senzacijama koje taj svet nudi ili uskraćuje, u avanturama misli i senzibilnosti što ih pobuđuju poslovi i dani, takozvani živi istorijski proces, ističe se u pevanju Duške Vrhovac kao unutrašnja kovibracija nad vremenom u kojem se pesnička odgovornost ponovo sjedinjuje sa ljudskom odgovornošću. Duška Vrhovac, očito, pripada onoj generaciji naših intelektualaca - književnika koje je obasjao lepi plamen 1968. godine i koji njegovu veličinu i dramu žive kao unutrašnji fundamentalni doživljaj života. Naravno, nije reč ovde o reporterskom kazivanju te drame već o življenju njenih unutarnjih svojstava i izražavanju nekih od njenih osobenosti na odista sugestivan, pesnički autentičan način. Svako od nas ko je mogao da oseti zanos i magnetizam te godine na svoj će način doživeti njenu pesmu koja se zove

DRUGOVI

Moji drugovi ponovo čitaju svete knjige.
Deca im rastu,
žene ih napuštaju,
vera u sopstvenu genijalnost opada.

Neki su pojeli sami sebe.
Neke su pojeli drugi.
Retki se još otimaju i sebi i drugima,
iznalaze nove i zaboravljene molitve,
došaptavaju se s prošlim i budućim
i veruju da im je u uzdrhtalom svetu
samo telo smrću ugroženo.

Moji drugovi se više ne smeju široko,
ne veruju jedni drugima
i nemaju zajedničke ciljeve
ni poglede na svet.

Mada su svi pojedinci i drugovi
jedni hoće sve,
drugi neće ništa,
a svi zajedno se jedino slažu
da su im drugi skrojili kapu
i da im je svima tesna.

Pri iznenadnim susretima,
na sastancima sa drugim drugovima,
tek usput nostalgično zaključe
da proleće kasni i da sada
sleće još samo među mlade,
one što još nisu stigli ni dobiti ni
izgubiti.

Nije li to portret jedne generacije koja je imala svoj san i koja je, osetivši da u tuđoj "tesnoj kapi" nema vlastitog života, osuđena da se seća svog nedovršenog sna? Kao u kakvoj monodrami, sažetoj u formulu, taj glas kolektivnog monologa onih koji nisu uspeli da postanu delotvorni subjekt evocira ovde sudbine svih "rezervnih generacija" ovog tla: zanos pa pad, visinski uzlet pa surovo otrežnjenje: izmeren si pre nego što si dosegao vlastitu meru, drugi su ti skrojili kapu a nisi je tražio, niti si, možda, želeo da nosiš tu vrstu odeće! Ma koliko možda nekome ti stihovi delovali jednoznačno i jednosmerno, oni po mom osećanju iskazuju jedan od primarnih problema našeg haotičnog doba: koja je i kakva fatalnost najbolje snage zemlje osuđivala na tupu i praznu vegetaciju? Čovečanstvo, koje je, po jednoj starinskoj Lamartinovoj slici, večiti orao koji podmlađuje, menja perje, oseća stalnu potrebu za takvom promenom. U našem prostoru i vremenu ona je često bila svedena na stereotipno ponavljanje, na "traženje u okviru pronađenog". Melanholija kojom je ispunjena pesma Drugovi svojom dubljom metaforičkom energijom postavlja pitanje, puno opore prisnosti: koje to podzemne struje podsecaju krila stvaralačke moći Drugova? Zar generacija koja je ponosno uznela geslo: Maštu na vlast i Budimo realni, zahtevajmo nemoguće nije zaslužila bolju sudbinu od one koju celokupnom atmosferom sugeriše ova pesma?

Duška Vrhovac, mora se priznati, u ovoj i drugim pesmama te vrste, pokazuje i živo osećanje vremena i sluh da proosećano i mišljeno izrazi bez tronuća i poetskih opštih mesta. Čitav ciklus pesama Preševo — Slavujevac na primer, pokazuje da je pesnikinji stalo, živo, autentično, do toga da ostavi trag nepristajanja na ono što smatra nižim, donjim svetom ljudskih mogućnosti, svetom nasilja, neosvešćene brahijalnosti, razaračkih nagona:

Govore da to nije baš tako,
da ima preterivanja,
a mi očima svojim vidimo:
ovde u Preševu,
ovde je mnogo gore...

U pesmi Najnovije vesti ta sumorna, tužno mehanička hronika našeg vremena dobija dublje prodornije akcente u jednostavnoj anaforskoj lamentaciji, koja reže oštrinom noža; ponavljanjem reči opet:

Opet brat onesposobljen
opet komšija ubijen
opet sestra silovana
opet dete unakaženo
opet njiva preorana
opet žito pogaženo
opet voće obrano
opet šuma posečena
opet kuća kamenovana
opet crkva zapaljena
opet groblje razrušeno
opet oči izvađene
i opet zajedničko sutra
svima obećano.

Taj sumorni inventar nasilja na svoj način rečitije govori od učenih kabinetskih slika i esejističkih stepenovanja koja bi se dala izvesti iz tamnog vala smrti koji taj inventar sučeljava sa životom: oni koji onesposobljavaju braću, ubijaju komšije, siluju njihove sestre, unakažuju decu, preoravaju njive, gaze i uništavaju žita, beru voće, seku šume, kamenuju kuće i ruše groblja, kao da izranjaju iz mitske nigdine da se obračunaju sa životom čija im je plodnost i raznolikost tuđa i neprijateljska. Cinični paradoks u stihu: i opet zajedničko sutra / svima obećano, dolazi kao strahotna smirenost akumulisanog gneva posle anaforske jeze u reči opet.

Tišina seoskog groblja u kojem je protutnjao pir druge, nasilne smrti groblja, izvrsno je data u atmosferi pesme Seosko groblje.

Kakvi smo to gosti?
Zašto vidim izginule
a rata nije bilo?

U pesmama Slavujevac I i Slavujevac II ista potresna pitanja bez odgovora, kriške zanemelosti, krvavi vrškovi nerava pred plesovima nasilja i zla:

Ovo je Slavujevac
bez ptice i pesme,
bez susreta,
samo zaobilaženja,
žene sa plačom na usni
umesto strasti i opomene.

Onima danas koji bezdušno izjavljuju da su estradne suze nevoljnika i stradalnika sa Kosova nepotreban dekor (na ulicama sitnih i ravnodušnih možda i jesu, ali u dušama probuđenih ljudi nisu!) treba neprekidno stavljati do znanja da lepota nije u lažima, da je odgovornost prema reči opšteljudska a ne salonska, da postoji jedna granica preko koje kad se pređe nema više ni poštovanja poezije, ni lepote ni ljudskog života, u smislu obožavanja njegove autentičnosti kao prava na raznolikost. Duška Vrhovac u svojoj knjizi to izvrsno zna i može se reći da to visinsko znanje njenoj knjizi daje neku dublju, potresnu istinost, u kojoj i pesme iz ciklusa Otežano disanje, pesme iz kruga intimnih ispovesti, dobijaju neko sonornije otežano značenje.

Na kojem satu meriti vreme
godina bez leta?
Kako imenovati
neodnegovane plodove?
Sa koje strane zaobići smrt
mrtav u postelji?

Ne dajući izričite odgovore, ostavljajući da sami odgonetnamo koji su to odgovori, ova pesnikinja, nenametljivo, ali bez odstupnice nudi atmosferom duhovnosti, melanholije kojom je ona najčešće prožeta, neke od njih: biti ceo, odnegovanih čula za ljudski problem, biti zreo pred drugim čovekom, biti solidaran sa progonjenim, razumeti raznolikost života i životnog, dozivati u godinama bez leta one sa letom i plodovima zemaljskim, biti osetljiv i rešen na borbu, pred nerodnim godinama i brahijalnim naravima i navikama, slušati, dobro, strpljivom lucidnošću, drugi glas koji bi nas mogao razumeti, to će reći, upisati se u školu dobra i tolerancije, ako postoji u svetu, dozivati takvu školu - to znači dozivati godine sa letom.

U tom duhu i smeru, po završenosti, negovanoj jednostavnosti, nekoj smernosti, prožetoj urođenošću za ljudski problem, ova knjiga pesama nije svakidašnja i uveren sam da jeste sigurna prinova bogatstvu moderne srpske lirike. Na onom lepom visokom proplanku sa kojeg zrači pitoma svetlost pesništva Desanke Maksimović, kao da je jedan zrak bio namenjen duhu jedne pesnikinje koji uvažava osetljivost srca ali i osetljivost fantazije, to će reći duhovne osetljivosti za tragično i kratkoveko biće što je čovek. Duška Vrhovac u ovoj knjizi to jeste i piscu ovih redova je izuzetna radost što to može bez ustručavanja i uštogljene strogosti da istakne. U mnoštvu lirskih prenemaganja kojima smo okruženi, u stihovanjima dnevnih putničkih beležnica ili spomenara sa brojnih državnih proslava, u poplavi takozvanih pesničkih istraživanja koja se sastoje od prepisanih rečenica sa železničkih stanica ili dosetljivosti grafita, evo jedne pesnikinje koja zna svoje znanje, koja se ne libi da ne zna što neće da zna, i koja svoju autentičnu lirsku ariju kazuje na način koji izaziva poverenje i prisan dijalog. Povišena odanost koju će izazvati na jednoj strani može biti praćena zatvorenošću, udaljenošću neke druge. Logično i razumljivo za sve koji znaju da je to sudbina individualnosti koje imaju svoj znak i duševnošću prožet ton.

Miroslav Egerić
(Pogovor knjizi GODINE BEZ LETA,1988.)

Nazad