GODINE BEZ LETA
ISIDORA
ISIDORA
Trideset leta, moja Isidora,
pleteš mesečinu na Topčiderskom groblju.
Naručje puno kiše,
pregršt zemlje na licu.
Jato svitaca okolo,
svetlosni stražari razapeti trepere.
Još sama,
sanjaš belu sobu i krevet
prostran za telo
i tesan za čežnju.
Navraćam često,
iz prikrajka da ti se javim,
da ne uznemirim lastino krilo
na tvom ramenu.
Kasno je popodne
i danas,
vreme kada se posustaje
i prestaje.
Vidim te,
niz kaldrmu
krivudavom stazom
poslednjeg zračka silaziš.
Kratko, kao uzgred,
osvrneš se:
Srbi ne vole pametne žene.
Poštuju, ali ne vole.
Trideset leta, moja Isidora,
pleteš mesečinu na Topčiderskom groblju,
a kroz moju sobu tvoji saputnici,
hladnom rukom čelo dotiču,
na istom receptu
lek za vrućicu i otrov za dušu ostavljaju.
PREDAH
Prebiram po kući, po stvarima
koje su se odomaćile
i pepelu koji se namnožio.
Razgledam ostatke svojih postojanja,
ostatke drugih u mom krvotoku
i mojim očajanjima.
Sabiram smeške sa gorčinom,
pokušavam oživeti senke
opuštene u nepostojanju.
Tragam za sobom.
SVET OVAJ OVDE
Svet ovaj ovde moj je samo malo,
onim delom samo kojim se voli
poštuje i sanja,
moj je ispod grane sa pupoljkom
i misli koje se nose u duši.
A onim delom u kojem se ruši
svaka cvetna brana,
svaka želja živa i neobična
- tu još ne mogu da dišem
tu nisam vesela nimalo –
samo pišem.
Pišem o svemu što me skoli,
što bi da poleti i da se vine,
a ne može jer su zamrežene
visine i velike i male,
i one za krila obična
i one za snove.
Jesu li uteha raširene ruke?
Jesu li dovoljne za reči nove?
POČETAK
Već dugo na prozor se spušta tama.
Sve duže sa sobom razgovaram
i sve češće sam sama.
Kuća, soba, četiri zida,
svi su izvan tog okvira
a stalno navraćaju,
da se okrepe.
Ja, međutim,
i ja moram izaći.
Početak.
Stalno se vraćam početku.
Ne želim pobeći.
Samo otići želim, otići polako,
kao da se nikada neću vratiti.
Samo malo da dišem.
Da razmaknem plućna krila.
Samo da izađem iz ove ničije kože
i stignem do sopstvenog bila.
SEĆANJE
Pomisao na sreću je ponekad
više od sreće same;
pomisao koja spasava od reči teške,
od prevelike tuge i beznađa
i ponad izvora razapinje dugu.
Pomisao na sreću koja je bila
prava i duboka,
koja je ostavila trag,
sećanje na nekog koga si voleo,
ko ti je, ni sada ne znaš zašto,
bio neopisivo drag,
to sećanje je blagoslov pravi.
To je ona iskra što se u oku javi
kada se pogase sve vatre,
kada se sve izgubi i nadođe tama;
to je ona pesma što se začuje
iznenadno, kao od bola,
kao kada se posle smrti bližnjeg rodi dete.
Pomisao na sreću koja je stvarno bila
i iza sebe ostavila stvari svete
blagoslov je pravi.
Zahvaljujući toj pomisli,
tom bledom i krhkom sećanju samo,
ponekad nastavljamo put.
NI SAMA NE ZNAM KAKO
Ni sama ne znam kako,
samo krilo leptira me dotaklo
toplo i nestvarno,
zalepršala sjajna misao,
zanjihala se lađa na obzorju
i meko uzletela ptica.
Ni sama ne znam kako.
Kao da sam sanjala:
na ramenu sklopljene oči,
naručje od melema,
naslon na grudi,
jutarnji žižak
u ponoćnom trenu.
Ni sama ne znam kako,
kao da se proleće
na pragu oglasilo
u ono nestvarno veče.
Ne govori zato,
možda je i tebe isto krilo dotaklo.
SVE
Sve što iza mene ostaje,
sve što je između mojih ljubavi
i sećanja u nabore sna se uvuklo,
sve što huči u mojoj glavi
dok tražim načina da te vidim
a da se ne probudim,
sve što sam u zaludnom dozivanju
niz vetar rasula,
u neoprostivu želju presvukla,
sve što sam ikada znala
i što sada osećam,
što sam zaboravila i prećutala,
nemoguća stolikost i gluvo magleno doba,
- sve je to moja moć
- sve je to trajna osama
i štit sa tajnim znacima preživelih ratnika,
sedefna tkanica u devojačkom krilu,
osveta zaboravljenih reči
i nedokučenih misli.
Ja samo svoju nevidljivu kožu izvrćem,
krećem put bajkovitih kula detinjstva,
ono što dolazi preplićem,
radost na uglove usana stavljam
i slivam se u ponornice neoznačenog toka.
