GODINE BEZ LETA
OTEŽANO DISANJE
SAT
Na kojem satu meriti vreme
godina bez leta?
Kako imenovati
neodnegovane plodove?
Sa koje strane zaobići smrt
mrtav u postelji?
IRONIKA
Sa dalekog crkvenog tornja
potmula žudnja odzvanja.
Oslobođena, nezavršena pesma
razbojnički hara po poslednjem
listu neispisane hartije.
Slutiš natrulu lepotu nove reči
baš u trenutku kada nestaje mastila.
Olovka kao bodež.
Osmehuje se nadmoćno.
Nerodna godina kuca na vrata.
Prstom vučeš linije po licu.
Kroz zatvoren prozor uleće ptica,
izgovara poslednji pozdrav prijatelja.
Suša na jezik nasrće.
Dragi moj, podigni slušalicu
i pozovi broj koji te neće razumeti.
PRVI GLAS
Ja samo okrećem listove
na kojima ničega nema.
Gospodar koji plaća danak belini.
Nevernik, najverniji brat.
Pevam u sebi. Pelin mirišem.
Sa četiri konja polazim.
Nikada ne stižem.
Nož u vazduh zabadam.
Karavane u bezdanu presrećem.
Kroz pupak nebo nazirem.
Toplu kišu prizivam.
Izgubljene ključeve carskih odaja.
Samorađalački obred smišljam.
Dvostruko prokletstvo sebi samom.
DRUGI GLAS
Moj znak: kletva i dim.
Suza sa lanca puštena.
Pritajenu teskobu podmećem.
Dodirujem svetle prostore ludila.
Gradim kulu od vazduha,
plačem od radosti,
potkupljujem ljupke sveštenice,
obećavam ambroziju
kada za to dođe vreme.
Smerno prostirem zeleno tkanje,
izbledelim imenima krstim slutnje,
na lekovito bilje mirišem.
Cvetalu granu na reveru nosim
i samo ponekad iz krvavog izvora
glas večnosti prospem.
TREĆI GLAS
Pod ovim staklenim zvonom
ja obećavam sve,
zavodljivi osmeh,
naklone s druge strane ogledala,
šum koraka po opalom jesenjem lišću,
nesedlane konje
i brod na pitomoj vodi.
Samo kraj pesme ne mogu da sročim.
Samo probuđen cvet
i crvenu stazu na jug,
do sedmog izvora ne nalazim.
Pod ovim staklenim zvonom
ne mogu tajni jezik da snujem,
ime da nadenem.
Neprepoznato, nerođeno
moje lice je teška osveta.
Moje neizbežno ništa
jezikom proroštva progovara.
ČETVRTI GLAS
Nevidljivog zla me strah,
onoga što se neimenovano,
snujući satansku nevidljivu pređu,
u kosti, u krv i u misao zavlači;
Hladne jeze, predznaka bolesti,
nemoći da se jezik pokrene,
i spljune psovka,
zaželi više od mogućeg;
Neukrotive vrućice sa kapima otrova
na opsednutom čelu deteta,
te razorne vatre bez plamena
i neveste crne svetlosti.
Strah me nemoćne srdžbe,
zla u vazduhu,
nespoznate tuge u cvetu
i otežalog mira krotkih bića.
Bojim se odloženih trudova,
bezimene odrođene svojte,
zala što su ih smišljali
neimenovani odroni srodnih.
PETI GLAS
Tvoja oslabljena pažnja ne pušta me
na površinu tvoga lica.
Po ivici kruga nadlećem tvoju bolećivost,
krug se razmiče do ruba zenice,
do kraja vidika,
i ja slobodno krunim
sve tvoje čvrste stavove o stavrnosti.
Zasićen sladunjavim talogom
glasno mašem rukama,
mlečno klijanje vezujem
u snopove nesanice
i oglašavam se
u varljivoj melodiji opšte uspavanke.
Ja se ne događam.
Stišanu mučninu pothranjujem,
dve polovine razdvajam,
usijanu kuglu niz ulicu kotljam
i zaboravljam vreme i adresu.
Ne poznaješ me lično.
Meni se ne nadaš.
Samo na žutoj mrlji slutiš mi trag.
ŠESTI GLAS
Željeni čas.
Nirvana.
Opevana nostalgija.
Dorečen stih.
Velika pitoma voda.
Sazrelo voće.
Na jarbolu srećan znak.
Puna činija polena.
Druga obala i most.
Odjek pun.
Instrument samopevač.
Neverovatna lakoća ponašanja.
Svemu srodan i blizak brat.
Kako je dobrodošao moj klik.
I tako redak.
I sasvim, sasvim neuhvatljiv.
Gotovo nepostojeći.
SEDMI GLAS
Mokar, algama obložen,
zeleno žut, klizav i ljigav,
žarim otrovnim pipcima.
Kamen među zubima,
umorni plesač na mesečini,
a činim se kao da ću plodnim muljem
njivu zasuti,
sa gorkih usta
mlečni napitak istočiti,
osvetliti stazu na tren
i pomoći da napustiš ravnicu,
da među brdima osvaneš pre leta
i pokupiš rasute metafore pre izumiranja.
Ja sam samo tvoj nasmešeni dvolični sin.
U MEĐUVREMENU
U međuvremenu: živi se.
Deca idu u školi,
na poslu je večita "frka",
iz kuće izbivam sve duže
i prijatelji ređe svraćaju.
Sve se događa razvučeno.
Prolaze sati, dani i noći,
noći teže – otimaju se.
U međuvremenu vučem nogu za nogom,
brojim korake, lomim prste
i igram se pramenom kose.
Češće brišem naočari,
okrećem prsten i posmatram
jarko crvene lattice noktiju.
U međuvremenu odlazim u trgovine,
kupujem sve što nije potrebno,
razgledam i opipavam predmete.
Vesele me boje u izlozima,
rastužuju mrgodna lica
i zasmejavaju skulpture na ulici.
Smišljam im ime: zaobiđi me.
U međuvremenu pokušavam da se prisetim,
da sročim nešto opipljivo,
pa opet brišem sve težu prašinu
i razmišljam šta preduzeti
šta učiniti u ovom dugom međuvremenu.
