GLAS NA PRAGU
TA ŽENA
TA ŽENA
Kada ta žena bere jabuke
dve duge se ka nebu uspinju
crvene jabuke na vrhovima prstiju
kao vatreni poljupci drhte i padaju.
Kada ta žena bere poljsko cvece
leđa joj kao luk srećonoše
kosa miriše na prvu želju
i vidik se zlati i gusne.
Kada ta žena dete presvlači
sve na njoj se nekako pokrene
a njemu dođe onako niotkuda
punu kuću dece da imaju.
REČI
Izgovoreni dar
traje duže od sećanja.
Reči ljubavi
obične i krotke
retke i iznenadne
kao ljubav sama.
Izreci te reči
prevali preko usne
taj teški dar.
Izreci samo senku
onoga đto želim čuti
sve ostalo ću izgraditi sama.
PISMO
Htela bih da ti pišem pismo
počinjem i odustajem
znaš od kada.
Uvek mi se učini
da je to što ti želim reći
i meni odnekud znano i bledo.
Ne kaže ništa
ili ništa od onog što bih
htela da stvarno znaš.
Na papiru reč je tvrda
a ja bih htela da je čuješ
omekšanu, dahom ovijenu.
Na papiru se uplašim
da me nećeš ni prepoznati
a kamo li shvatiti
da ništa ne mogu da ti kažem.
TI
Učinio si da sve zbog mene postoji
mesečina, trava i voda
sjaj, boja i zvuk
sve se lepote
na mojim prozorima ogledaju
i svi pzdravi sleću na moja vrata.
Od kada si došao
prag ove kuće
postao je tajni izvor pesme.
Na krovu umesto svetiljke
sija zvezda.
Sve krajnosti
dobrovoljno se u sklad slivaju.
SANJALA SAM TE
Sanjala sam te noćas.
To je najsigurniji znak
da u tvom snu ja nisam bila.
Sanjala sam te noćas
obeznađena, zatečena
i u snu sam znala
da prava reč nije rečena.
Ti ne znaš o meni ništa
u snu ti to ne stigoh reći
scena je cutanja bila.
Ti ne znaš o meni ništa
kao da si nekog drugog znao
ko ti je od mene tek pozdrav
i izgubljen i taman pogled dao.
Kada iz mog sna odeš
možda ću ja u tvoj doći
slobodna ptica vezanih krila
kada iz mog sna odeš
ja u tvom ako sam snila
shvatićeš da sam te ja volela
iako pored tebe nisam ja bila.
SVEJEDNO JE ZAŠTO
Nisi došao.
To svedoče hleb
bezglasje i vino
sto na kojem sve drhti
i zbunjeno stoji
pred zatvorenim vratima
dok ja dogorevam umesto svetiljke.
ALI
Na svoj jedan život
mali i ličan
kada mislim
retko
moglo bi biti veoma dobro
lepo čak:
malo proleća
trava
cveća
ljubavi
kućica
dečica
muž
jubavnik
malo rodbine
prijatelja
zrno karijere
sjaja
mrvica dara
igre (sa) rečima
godina za godinom
sve jače naočari
i bez obzira
što je smrt izvesna
ovo je život
tu sam
tu sam bila
svila gnezdo
pa ptići
praznična pesma
to je tako ljudski
prijatno
toplo
prosto da zaplačeš.
Ali
dragi moj
na svoj jedini život
mali i ličan
kada mislim
pa se zagledam
skinuvši naočari
zanesem se malo
i rukama poklopim oči
ni izvesna smrt ne pomaže:
od kada postoji
čovek sebe
tako uporno
i vešto - laže.
MISLEĆI NA TE
Možeš se vratiti.
Više ništa nije isto.
Drugi je vazduh i drugi list
drukčije sunce sija.
Ni ptica ne peva istu pesmu
iako se još uvek budim
misleći na te.
Zadrhtim još od sećanja
i dođe mi da ti potrčim u susret
i da raširim ruke.
Dok čitam novine
i pijem svoju podnevnu limunadu
još ponekad iznenada skočim
uputim se lako prema prozoru
pa stanem...
I stojim tako dugo, dugo.
Ali, možeš se vratiti
zaista više ništa nije isto.
KUDA SADA
Kuda sada da pođem
na bistru vodu otežalih kapi
na zatvorenu kapiju rodnog doma
nad noć da se nadnesem
razvejana biblijskim pejzažom
ili u svitanje da se uvučem?
Ne pokreći se, ruko
prokrijumčarena misao nije izdaja.
Ne podiži se grudna kosti
pepeo da se ne rasprši.
Krv se sliva na opasnu stranu.
Želja je zgasla u zatvorenom oku.
Za prepoznavanje ne ostaje ništa
do nepokrenutog beskonačnog lica.
NEVESTINSKA
Moj smeh tanji i sjajniji od mladog meseca
zvonak, zlatasto raskalašan
bežim u mlečnu noć, pred Bogom hvalim
gospodara kuće i moje sudbine
što mi takvog odredi muža.
Smejem se i slavim svoju sreću
u raskopčanoj devojačkoj košulji
jer je moj muž lep, snažan i mudar.
Po rukama, nedrima i vratu
peku me već njegovi pogledi i želje.
Osećam neosećano razmešteno po utrobi
i ispod košulje, nerečeno dozivam
slutim blaženu pometnju na usnama.
Saginjem glavu mlađana, molitvu sričem:
mili gospode Bože, moj muž vazda
da mi bude blizu, da me bude željan
i da često budemo sami.
Sklapam ruke i skrušeno podižem oči.
Oprosti gospode, sve su mi molbe božanski bludne.
ČAROLIJA
Podignem oči
na svim prozorima
upali se svetlost
podignem ruke
počne tiha muzika
otvorim usta
sve se pokrene
samo reč se u grlu zaustavi.
KRAJ
Kada ljubavi više nije bilo
rekao je samo tri reči:
ti zaustavljaš vreme.
Onda je ćutke stajao
otimao se rečima, pogledu
i ruci koja je silno želela
da me dotakne
i opet progovorio:
ne volim zaustavljeno vreme.
Ono je vidljivo postojanje
opomena da će i ovo proći
da je i to samo tren
posle kojeg će se sve prošlo vratiti
poteći život naoko zaokružen, a izdeljen
tuđi, a meni namenjen
i da si ti samo leptir
koji je minuo na svom putu
mimo moje ruke
i proneo senku ponad mog lica.
Ne volim zaustavljeno vreme
jer ono opominje
da ne postoji moć
da se ljubav sačuva.
NADA
Sve sam oprostila
pogašene vatre i zarobljene svice
u paučinaste mreže uhvaćena obećanja
odbrojane poljupce na kamenom licu
ukradene stihove o ljubavi
presečene smrtnim grersima
puštene golubove u vreme oluje
i potopljene brodove za sunčane vode.
Sve sam oprostila zbog radosti
koju na tvojoj usni slutim
