GLAS NA PRAGU
MOĆNA SAMOĆA
ISTINA
Izreći istinu tek je prirodan govor.
Hrabrost je imati trajnu nesanicu
trčati kroz zamagljen vidik
zanoćiti u hladnoći
i na još toplom dlanu
prineti žrtvu pesmi
i vremenu koje neće doći.
ŽIVOT
Samo moj
ni moj
ni bilo čiji
Samo jedan
nijedan
nikoji
Jedini
ničiji
svačiji
Ovaj život
sveživot
svesvet
Svet
razdan
otet
Kap krvi
glas
prolet
Put
pev
sev
Gospodi
pomiluj
nas.
POSTOJANJE
Kada veče niotkuda
počne da širi svoju koprenu
prozirnu i neuhvatljivo tamnu
kao glasovi u sećanju
kada se svetlost-tama
polako počne lepljivo razvlačiti
nad prostorom i tik nad glavom
moja čula neočekivano ožive:
sve se probudi, uspravi, načulji
i otvore se duboke oči
postojanje se sobom samim oglasi:
ne čežnja i ne seta
ne očekivanje i traženje-htenje
samo postojanje puti i daha
radost uhvatljiva sebi samoj.
NA OPLENCU
Dok osluškujem lišće
na ovom uznemirenom
podnevnom vetru
na vrh Oplenca
i gledam preko vinograda
sa bezbroj mršavih
suvih i krivih ruku
kako se spliće loza
ponavljam u sebi reči
koje su me pratile
i pomagale da preživim.
Trudim se da ne zaboravim
ni onu najtišu
izrečenu napola
jer reč vraća glas i mesto
odmotava vreme unazad
i čini me čuvarkom
gospodaricom darova
koji su samo za mene spremani.
PADAJU ZVEZDE
Padaju zvezde
padaju sene
ima li tebe
ima li mene
ili je samo
žižak u tami
a potom opet
bićemo sami
i ti i ja
u slutnji ovoj
hrlimo samo
boli novoj
trenutku znanom
korak bliži
penjemo li se
ili smo niži
jođ jednom samo
k sebi pali
niti uzeli
niti dali.
LJUBAV
Ako je patnji zaista kraj
tek kada nova patnja dođe,
ako o ljubavi saznamo više
tek kada ljubav prođe,
kada presahne, izgubi se,
onda se samo ono što boli,
što je uzalud bilo – voli.
SAN O LJUBAVI
Ako ti je ljubavi malo
voli jače, nežnije
voli nesebičnije
veselije
radosnije
jer:
ko da više
više mu i ostane.
MOLITVA
Samo da Bog da još dugo da živiš
i da te zdravlje služi,
ljubavlju da te obaspu stvari i ljudi,
u duši da ti se nastane sklad i mir;
belezi tvojih stopala u travi da dišu,
alge lekovite vazduhom da ih slede,
vaseljenske kiše da ti budu tople:
ljubavlju da te obaspu stvari i ljudi
u duši da ti se nastane sklad i mir.
PA
Da se sretnemo opet tamo negde
odakle samo crna slutnja se vraća,
bolom kršteno ime spoznanja;
raskošne kočije snoviđenja da nas prime
i tako ljudski razotkriveni
celim nebeskim svodom da jezdimo
i da zborimo, zborimo...
Ćutanjem ukroćene reči oko vrata
kao sjajnu ogrlicu da nosimo.
PROLAZE GODINE
Prolaze godine
prolazim i ja
niz lice kaplje seta
a ruke nepokretne ćute.
U očima mi više ne stanuju svici.
Skoro da se i ne sećam
kada smo se poslednji put sreli.
Sa nama prolazi sve
i biva manje važno.
Samo slike naše ljubavi
radosne oči, radosno lice
i radosne usne
koje se svake samotne noći
u mom sećanju obnavljaju
ne blede
iako noći postaju sve duže –
nesnosno dugačke i same.
SAMA
Stanem na prozor
i gledam tako u mrak
vani, u gustu tamu
misli mi jezde
u nizu beže
gledam sebe samu.
Gledam to oko
što vešto beži
i uporno traži
obrise tvog lica
senku mu u cvetu
i ništa za nas više ne važi.
Osmehne mi se iskra
što mine pored tvog uha
šapnem polako
zažmurim
do bola, do nedosluha.
Izgovorim li slučajno
reč grubu
razgrnem mrak
mahnem rukom
kroz tugu i
pretvorim te u sunčev zrak.
PITANJE
Kada kročim u ništa
kada pesma stane
i razlije se moj lik
hoće li tvoja misao zadrhtati
ne znajući otkud severac
u letnjoj noći,
hoću li ja još
sećati se sebe bivše?
Hoćemo li tu konačnu smrt
podneti lakše od ove?
JEDNA MOZDA LJUBAVNA PRIČA
Liči ova naša čudna kuća
na vagon restoran
nekog malog veoma posebnog voza
liči na zaklon od vetra
na gustu krošnju dok pada kiša
na strehu prijateljskog krova
na odmorište na dugom putu
na stanicu u pustinji
na svašta liči
dosta neodređeno.
Volim terasu
taj uzvišeni oblak
nad komšijskim prozorom
vrt ni na nebu ni na zemlji
vazdušno krilo
na koje stanem
naslonim podlaktice
na tanku ogradu
i očekujem.
A srce podigne glavu
svakog časa ćeš naići
svaki put auto druge boje.
Prelaziš ulicu
malo pognut
neukrotivo razbarušen
i sa čitavim svojim
tovarom na plećima.
Čovek kojem se jako žuri
da stigne i posvršava sve
a zna da sve ipak neće stići.
I kada zamakneš u kapiju
pritisneš poziv za lift
ja zatvaram terasu
kao da spuštam krilo
pa polako prelazim zelenu stazu
do ulaznih vrata
smirim titraj u glasu
koji me svaki put oda
i stavljam jednu ruku na kvaku
drugu, levu, na ključ.
U tom trenutku lift staje
tik uz vrata
već ti osećam dah
ti zvoniš
ja okrećem ključ
i – tu smo.
Zatvaram vrata
opet ključ.
Pružam ti ruke
pogledi se sreću
zašumi tiho topli primorski val
sedamo jedno naspram drugog
preplićemo ruke
i ti počinješ priču
onu izvan nas, okolo.
Tebe interesuje svet.
Kasnije pitaš kako sam
šta radim
ja odgovaram kratko
mislim, sve je to nevažno
sve to oduzima vreme.
Htela bih da govoriš
uobičajene reči
fraze
da te dugo nije bilo
da nisi mogao doći
da sam ti nedostajala
i niz drugih beznačajnih stvari
ali ništa od toga.
Ništa od toga ne izgovaramo ni ti ni ja.
Govorimo o događajima
o ljudima i politici
kulturi i istoriji
o narodu
sve o drugima
kao da smo to mi sami.
U jednom trenutku ruka ti zadrhti.
Ja podignem oči i sve se uznemiri.
Zamrse se reči
izgube
duša duši se uputi
telo telu
šta li?
Nešto se zbude.
Ako ima spasa, kažeš
u tebi ga tražim.
Nema
odgovaram tužno –
ni spasa ni zaborava.
I onda smo jedno
jedna izgubljenost
jedna tama
jedan očaj –
ne i nada.
Oboje znamo sve
oboje ćutimo više
nego što se može podneti
ne prazninom
tugom
i – kraj.
Jedno piće iz iste čaše
pa opet okrećem broj radio taksija
i mrzim telefon.
Dolazi odmah
ili za dva minuta
to je ionako svejedno.
Taj kraj
naizgled neverovatno -
volim.
Tu svetlost što obasja
ovu našu zemaljsku omamu
učini da progutam suzu
da sakrijem reč
i blagoslovim ćutnju.
Otključavam polako vrata
smešim se i pitam
da li da te pustim da odeš?
Pusti, javiću se, odgovaraš vedro
ne sluteći da iz ove tajne izbe
iz ovog predgrađa
velike cvetne terase
okrenute prema istočnoj kapiji grada
izlaziš uspravan
širokog osmeha
podignute ruke.
Spuštaš mi blag poljubac na usnu
sada prijateljski
ja puštam vrata lifta
i ti putuješ...
sa ovog neba spuštaš se
nekoliko spratova niže...
I dok te sada ponovo
sa vazdušnog krila
gledam kako ulaziš danas u plavi auto
i želiš stići nekamo pre sebe samog
mislim kako je sve ovo čarolija
kako nije pravo da meni ostavljaš
tovar s kojim si došao
pa sada ne mogu da se pomerim
već uzimam olovku
i pokušavam na papir da pretočim
bar neku tešku kap
a ono opet izlazi samo pitanje:
da li se ovde dešava ljubav
ljubav koje se bojiš
pa joj zato želiš oduzeti sjaj
kiteći postojeće i izmišljene
slike svoga života –
ljubav koja ti pomaže
da preživiš?
Da bih preživela
odgovaram: da.
