GLAS NA PRAGU
IZMEĐU POSTELJE I STOLA
LJUBAV S TOBOM
Majski dažd
neočekivano topla kap
otežala samoća
haljinu mi svlači.
Htela bih da preživim
ovaj slap.
Ne gledaj
odakle se ponovo mrači.
SA ČIM DA TE UPOREDIM
U našem gradu nema egzotičnog bilja
mirisa dalekih voda i šumskih staza.
Živeći između smoga i otežanog disanja
odlaska na posao i politike na TV
sa čim da te uporedimŠ
Sa snom koji sve teže opseda
moje modre kapke
ili sa sanjama igličasto razbijenim
i neuhvatljivim?
Sa čim da uporedim ovu potrebu za tobom
za tvojom fizičkom prisutnošću
i teškim mirom uzvraćene ljubavi?
ŽIVA ŽELJA
Živ plač, smeh i pesmu
žive ruke, noge i korake
oči, usta, čelo i kosu
od tebe želim sve samo živo
život koji je baš ono
za šta nismo našli reči
ćutanje ni kretnje
od tebe želim dete, ljubavi
živ plač, smeh i pesmu
žive ruke, noge i korake
oči, usta, čelo i kosu
od tebe želim sve samo živo
život koji je baš ono
za šta nismo našli reči
ćutanja ni kretnje.
RASTANAK
Ne sklapaj oči.
Neka je blagosloveno
sve što je tu
što postoji i izaziva
naše kretnje i misli.
U svemu je klica bola
ljudskosti svete.
Zgaslo na malom dlanu
neopevano sunce ćuti.
Na putu prezrela voćka
miris behara sanja.
Ne sklapaj oči
već pamti i ovu tugu.
Ciklamu svelu na mom licu.
Rastanak je samo
noćno zatvaranje cveta.
Po tvom otvorenom oku
znaću koga ćeš
na ulicama zagledati
kada budem daleko
koje cveće ćeš mirisati
prolazeći pored cvećara
zamišljen i ne primećujući
moj pogled koji te sledi.
Ne sklapaj oči dok odlazim
jer samo iz njih mogu saznati
da li ću se ikada vratiti.
SUSRET U MEĐUVREMENU
Ovo što sada osećamo
znano je i tebi i meni
znan nam je i taj đavo
što ne veruje u ovaj trenutak
i odvraća misli od lakih reči
koje svesno izgovaramo
i detinjih ljupkosti
koje nesvesno činimo.
I danas smo mi mi
i nismo mi
neko smo drugi
ko voli našu prošlost
i našoj se budućnosti nada.
Nečija tuđa ruka moju ruku
prinosi tvojim ustima
i mami smešak na našim usnama
zbunjenost u duši.
Ne, nema kraja
sve prošle godine
ne znaju ništa
o ovome o čemu
ti i ja sada zborimo.
Nema ponovo ni ispočetka
ništa se ne da
preskočiti ni zaobići
svaka kretnja ostavlja trag
pa i ovaj susret u međuvremenu.
OD KADA SI OTIŠAO
I usred dana
na mojim prozorima je tama
od kada si otišao.
U kući ništa nije živo
niti postoji ijedan stih
kojeg se mogu setiti.
Od kada si otišao
mesečina se zgusnula
na pola puta.
Jedini stih
koji me priziva
skamenio se nasred sobe.
I usred dana
u kući ništa nije živo
od kada si otišao.
Na mojim prozorima je tama
mesečina se zgusnula
skamenio se na sred sobe
jedini stih koji me priziva.
DANAS TE U SVEMU TRAŽIM
Danas te u svemu tražim
momak na stazi ima tvoju kosu
vozom dočaze tvoji prijatelji
poštar možda nosi tvoje pismo
na knjizi je možda tvoj potpis
u gradskoj gužvi tvoja ruka
na trgu očekujem slučajan susret
zvuk telefona te najavljuje
jelo mi na tanjir stavljaš
danas te u svemu tražim.
IZVAN SVIH PUTEVA JUŽNIH
Da zborim s tobom dugo, dugo
o svemu što te ikad skoli
htela bih makar u pesmi.
Da ti pričam kako se voli, da boli
kada glas sa praga se vraća
u zoru i u večernji sat
kada na prozor kucaju sene
i jeza nadolazi; paklena vlat
kao da niče iz pogleda
i smeha što se na usni ledi
dok bura raznosi oštro inje
i moja duša odjednom sledi
dim vraćen sa krova
trag nesreće na zemlju pada
da zborim s tobom makar o bolu
našoj izvesnosti – htela bih sada.
Da kažem ti makar u pesmi
da nije sreća što si se zbio
i ostavio mi hleb za pričest
a na posvećenju odsutan bio.
Da nije blagoslov mahanje lasti
izvan svih puteva južnih
već da je sreća to te tražim
neizlečivo puna zabluda nužnih.
I što na putu tuđem ovom
još imam priviđenja bela
što sam se raspala na ćelije i atome
a pevam kao da sam ostala cela.
I stvar je u tome što se bojim
onog oštrog zvuka u tami
što najavljuje sat odlaska
kao da smo ponovo sami.
I stvar je u tome što u slutnji
tog ludog časa velikog nesna
nadolaze u mojoj noći
stostruka pesmena povesma.
Pa mi se čini sve je pesma
sve je trag i živi glas
a opet negde bezbožno znam
da ni u pesmi nije spas.
Da spasa nisi našao u meni
iako si ga tražio glasno i žedno
da ni ti meni ne ostavi mir
i da nismo postali jedno.
A kako jedno da se bude
i da se na tren nađe spas
kada smo oboje tražili sebe
ni jedno nije tražilo nas.
A ljubav hoće drugu krv
hoće stih iz tuđe pesme
smrt i rođenje u istom trenu
reč što se izreći ne sme.
BUDIM SE
Budim se
podižem ruku
stavljam je na čelo.
Tvrda samoća
u noćnoj košulji nadolazi
koža mrtva, razapeta
opkoljava me grubo.
Podižem kapak
još je noć
u svakom slučaju
tama.
Podižem drugu ruku
stavljam je na prvu
izgovaram tvoje ime
i tako dalek izgleda
malopređašnji tren
u kojem poverovah
da sam te prežalila.
DVE ČAROLIJE
Noć budi dve čarolije
hiljade svetiljki koje pravimo
da bismo rasterali
sopstvenu tamu i jad
ili puštamo svoja mala
unutarnja sunca da nas ogreju
i osvetle ono što sunce
ni u punom sjaju ne može.
IZMEĐU POSTELJE I STOLA
Između postelje i stola
susrećemo se, ljubavi
svakog dana jutrom
pre izlaska u svet.
Između praga i prozora
susrećemo se bez privrženosti
niko gospodar i niko drugi
svako svoju svetiljku pali i gasi.
Čaša sa vinom na stolu je od juče
nismo se probudili ni odvojeno
ni zajedno. Svako svoju pticu
na prozor priziva
i sopstveni glas izbegava.
Tragovi za nama su razdvojeni
koraci bez ritma i melodije
pogubili smo reči usput – beznadno
između postelje i stola
pre izlaska u svet.
SVE JE MEĐU NAMA OSTALO NEDOREČENO
Sve si ostavio meni da sričem,
domišljam, dopisujem i doživljavam,
opravdanja i slutnje, kretnje
da dovršavam i doboljevam.
Sve je među nama ostalo nedorečeno,
nedopijeno piće, nedozrelo voće,
zaustavljena želja i stisnuta usna...
