S DUŠOM U TELU
ZEMUNICE
GLEDAJ
Ne skrivaj se
živa glavo
zmijo stoglava
pusti to oko
na konac
iza prozora
iza prostora
jeste mrak
ali gledaj
gledaj
živa glavo
oko ugaslo
gledaj
kroz mrak
dok ima
imalo sjaja
u toj beskrajnoj duplji.
MRTVA PRIRODA
Dugo gajim taj vrt
dreće kao decu
mleko
uspavanku
smeh na grane sipam
aveti razgonim
tajnim obredom.
Samo jednu noć
nisam probdela
sklopilo se neverno oko
na tren.
Sledećeg jutra
u mom vrtu
osvanula je statua
crn čovek
oko lešnikovo
dlan sklopljen
usta razvučena –
Veli
evo
ljubav
kola
ovuda
i pokazuje
na utrobu
na usahle
muške mišiće –
Veli
evo
ljubav
kola
ovuda
a ja se nastanih
u tvom vrtu
kao mrtva priroda –
u živom ljubavnom vrtu.
Od tada
svakog jutra
obilazim mrtvu prirodu
umesto vrt
drvo
poslednji poljubac
na kamenoj usni
pokušavam da probudim.
ZEMUNICA I
Dan po dan gradimo ovaj život
pun krstova, hridina i grudobrana,
svako trči svoj začarani krug,
isti jahači, putevi, prepreke,
i svako svoje opravdanje vuče.
Jedino u meni ostaje moj svet, znam.
I neću više da brojim dane do odlaska,
kada moja zvezda konačno padne
uzleteću i prikazivati se
svake noći i raspuklog jutra
kao vrela kap rose na izgubljenom licu.
ZEMUNICA II
Prokleto nemoguća noć.
Kakve to javke izlaze iz svake pore
i razljućene opet se meni vraćaju?
Da raširim ruke, da otvorim oči,
prokleto nemoguću reč bih izrekla,
reč koja se vuče
od večeri do večeri
od ranjenih pokreta sastavljena.
Idem, a osvrćem se, ipak!
Ne mogu da preuzmem nož
za ovaj muk izov,
prazno je sve u meni
a opet neka lirika se vuče
trula voćka u nedrima cveta,
u nemoći jutro najavljuje.
ZEMUNICA III
Kada sam tebe ljubila
nevidljivu kuću nad nama sam zidala,
ispod tvoje kože polagala
stotine oplođenih ćelija,
u tvom oku smeštala ognjište,
rasplamsavala vatru na kamenu
i ti si rastao i nadolazio
kao obljubljena devojka.
Kada sam tebe primala
i oduzimala te tebi samom
jesenje zrele plodove
oko postelje sam nizala
dečija stopala crtala
i kapi kiše u mleko pretvarala.
Kada sam tebe ljubila
sve je tvoje kod mene ostajalo
i ja sam verovala da ćemo se spasti.
Pa ipak, evo nas odlazimo
i niko ne zna kako ćemo se zaboravljati.
