Biti pesnik, imati dušu

U vreme kad se brojni pesnici prosto utrkuju ko će pre i ko će više zamutiti i zagaditi pesničke izvore, javljaju se, mada znatno usamljenije, i glasovi otpora, koji kao svojevrsna antistruja takvoj stvaralačkoj destrukciji, tiho ali sigurno, vraćaju iznova poverenje u reč, u sâm čin stvaranja i njegovo dostojanstvo. Vođena svojim najdubljim nagonom, poezija i danas, u modernoj eri, ispoljava svoje samozaštitne reflekse. Izvori duševnosti, emocija, snova, zaumni i snovidovni predeli, opet se u svom punom sjaju i magnetizmu, vraćaju u pesničke svetove. "Poezija zahteva", govorio je Valeri, "da veština bude povezana sa pravim tonom duše. "I zaista, poezija, danas kao da opet vraća dušu koju je bila izgubila. To ne znači da se ona danas vraća u premoderna vremena, ali je sve očiglednije da će sa ponovo nađenom dušom sve sigurnije putovati kroz ova moderna.

Svojom prvom knjigom "San po san" Duška Vrhovac je pokazala da je dušom i emocijama, kao i onom vrstom metafizičke mudrosti koja iz njih prosijava, nepobitno obdarena. Čitav niz osobina koje jednog pesnika sigurno preporučuju, otkrile su se i otvorile već u ovoj njenoj prvoj knjizi. Čistota tona, neka plavetna čednost i smernost unutarnjeg života, suzdržanost daha, i nadasve, jedna pročišćena i diskretna doživljajna melanholija, neke su od nezaobilaznih osobina koje je ona knjigom "San po san" donela. Posebno je imponovao i sâm formalni oblik kojim se pesnikinja u toj knjizi iskazala; to je jedna spontana, slobodna prozodijska forma, koja nije ni "grafičko prelamanje proze", ni mrtvi niz dar-mar asocijacija, čega ima danas u izobilju, nego spontano i nadahnuto poetsko tkanje, savršeno adekvatno unutrašnjem ritmu misli i emocija. Čini se kao da je sâm dar Duške Vrhovac u ovoj njenoj vrsnoj osobini.

Sada je pred nama knjiga "S dušom u telu" ove pesnikinje, već samim naslovom karakteristična za njen poetski svet. Između sna i duše, kao u nekom začaranom zodijaku, kreće se poetska potka Duške Vrhovac. I kao u knjizi "San po san", počinje i zaživljava koncentracija knjige tamo gde se njen melanholični, i skoro da se može reći tragični doživljaj sveta, isprepliće sa jednom zbijenom, gustom i savršeno spontanom jezičkom formom. Od pesama "Jutro u Strugi" i " Devojačka smrt", pa preko ciklusa "Nevreme" i "Zemunice", zaživljava i traje u zavidnom intenzitetu ono što čini sâm dar pesnikinje Vrhovac. U njima posebno dolazi do izražaja upravo ona njena tvoračka osobina za koju mislim da je nezaobilazna; jedna monološka, ispovedna struja iskaza koja se spontano otvara za duševne i metafizičke rezonance njenog unutrašnjeg sveta. Za ovu vrstu pesničke gradnje i umetničke uspelosti, sasvim je uzorna pesma "Devojačka smrt":

Jato krilatih repatica
nisko nad selom predvodiš
kuće
pašnjaci
reka u vrbaku
tvoja Turjanica
tvoji Ljubatovci
Rajići,
Točak.
Hladna voda kaplje
leto dotrajava
uspokojeno selo isto
a na tvom grobu
ni trave ni šimšira
samo trag devojačke pesme
i petrovdanske mašale
nas koji smo davno bili deca
podsećaju na tebe.

Veoma je značajno, i to treba odmah podvući, da je u sledećem ciklusu pesama, "Zemunice", Duška Vrhovac napustila ovu pesničku prozodiju, a da nije napustila niti narušila svoj pesnički svet. Ista unutrašnja tenzija, senzibilna i emotivna, isto tamno i melanholično tkanje jezika, kao i osnovni doživljaj sveta, nastavljaju da spontano žive i u ovim pesmama. To obelodanjuje celu jednu doživljajnu i senzibilnu rezonancu na kojoj se ona kao stvaralac javlja i oglašava u našem pesništvu. To, takođe, govori i kolike su njene pesničke mogućnosti. Treba samo poželeti da se jedan ovako izvoran i samosvojan pesnički glas, uprkos vremenu koje je svakoj čistoti i izvornosti sve manje naklonjeno, (i upravo zbog toga), i dalje ovako uspešno i drznoveno oglašava.

Alek Vukadinović
(Pogovor knjizi SA DUŠOM U TELU, 1987.)

Nazad