BLAGOSLOV
stošest pesama o ljubavi
PADAJU ZVEZDE
IZVAN SVIH PUTEVA JUŽNIH
Da zborim s tobom dugo, dugo
o svemu što te ikad skoli
htela bih makar u pesmi.
Da ti pričam kako se voli, da boli
kada glas sa praga se vraća
u zoru i u večernji sat
kada na prozor kucaju sene
i jeza nadolazi; paklena vlat
kao da niče iz pogleda
i smeha što se na usni ledi
dok bura raznosi oštro inje
i moja duša odjednom sledi
dim vraćen sa krova
trag nesreće na zemlju pada
da zborim s tobom makar o bolu
našoj izvesnosti – htela bih sada.
Da kažem ti makar u pesmi
da nije sreća što si se zbio
i ostavio mi hleb za pričest
a na posvećenju odsutan bio.
Da nije blagoslov mahanje lasti
izvan svih puteva južnih
već da je sreća to te tražim
neizlečivo puna zabluda nužnih.
I što na putu tuđem ovom
još imam priviđenja bela
što sam se raspala na ćelije i atome
a pevam kao da sam ostala cela.
I stvar je u tome što se bojim
onog oštrog zvuka u tami
što najavljuje sat odlaska
kao da smo ponovo sami.
I stvar je u tome što u slutnji
tog ludog časa velikog nesna
nadolaze u mojoj noći
stostruka pesmena povesma.
Pa mi se čini sve je pesma
sve je trag i živi glas
a opet negde bezbožno znam
da ni u pesmi nije spas.
Da spasa nisi našao u meni
iako si ga tražio glasno i žedno
da ni ti meni ne ostavi mir
i da nismo postali jedno.
A kako jedno da se bude
i da se na tren nađe spas
kada smo oboje tražili sebe
ni jedno nije tražilo nas.
A ljubav hoće drugu krv
hoće stih iz tuđe pesme
smrt i rođenje u istom trenu
reč što se izreći ne sme.
PROLAZE GODINE
Prolaze godine
prolazim i ja
niz lice kaplje seta
a ruke nepokretne ćute.
U očima mi više ne stanuju svici.
Skoro da se i ne sećam
kada smo se poslednji put sreli.
Sa nama prolazi sve
i biva manje važno.
Samo slike naše ljubavi
radosne oči, radosno lice
i radosne usne
koje se svake samotne noći
u mom sećanju obnavljaju
ne blede
iako noći postaju sve duže –
nesnosno dugačke i same.
MOLITVA
Samo da Bog da još dugo da živiš
i da te zdravlje služi,
ljubavlju da te obaspu stvari i ljudi,
u duši da ti se nastane sklad i mir;
belezi tvojih stopala u travi da dišu,
alge lekovite vazduhom da ih slede,
vaseljenske kiše da ti budu tople:
ljubavlju da te obaspu stvari i ljudi
u duši da ti se nastane sklad i mir.
PA
Da se sretnemo opet tamo negde
odakle samo crna slutnja se vraća,
bolom kršteno ime spoznanja;
raskošne kočije snoviđenja da nas prime
i tako ljudski razotkriveni
celim nebeskim svodom da jezdimo
i da zborimo, zborimo...
Ćutanjem ukroćene reči oko vrata
kao sjajnu ogrlicu da nosimo.
PADAJU ZVEZDE
Padaju zvezde
padaju sene
ima li tebe
ima li mene
ili je samo
žižak u tami
a potom opet
bićemo sami
i ti i ja
u slutnji ovoj
hrlimo samo
boli novoj
trenutku znanom
korak bliži
penjemo li se
ili smo niži
još jednom samo
k sebi pali
niti uzeli
niti dali.
