BLAGOSLOV
stošest pesama o ljubavi
NESVAKIDAŠNJE VEČE
NESVAKIDAŠNJE VEČE
Na stolu otvorena knjiga,
strana na kojoj piše:
Muškarac i žena znaju
koliko se vole
tek kada se zagrle.
Sećanje se večeras
u meni pomera
na mahove i neobično.
Praćakanje u grudnom košu
kao u utrobi tek oživeo plod.
Veče vodom i pticom poneseno
kotrlja dragulj niz grlo,
nazad, reč u dušu da vrati,
lepotu da sačuva.
Pejzaž: jezero u suton.
Krilo plovke pljuska po vodi.
Čuje se i drugo, sleće.
Krik, egzaltirani ptičji zov.
Koračamo veoma polako.
Vetar se lako uvlači među reči,
ćudljivo i nežno pomera senke po vodi.
Ti:
pokrenut
lakog koraka
birane reči
detinje želje
koloplet misli.
Opet mlad
opet zdrav
opet žedan
opet topao dlan
i duša treperi.
Može se još
može se sve
ima nade
ima i sna.
Ima vremena.
Ja:
suzdržan dah
nesigurna slutnja
sva u sebi
u spokoju nespokoj.
Krijem ranu
odbijam melem.
I neverica i strah
i blažen sat.
Želim videti više.
Na dlanu dlan.
Jasno belo tkanje.
Polako podižem oči.
Ti jesi sve.
Sve čega više nema.
Sve što je moglo biti, a nije bilo.
Ti jesi sve.
Ali ni tebe nema sasvim.
Ako uzmem – nikada više.
Ako ne uzmem – nikada više.
Ponavljaš: pamti!
Ponavljaš: nikada više!
Pamtim – pamti se samo.
Nikada više.
Mi:
slika sišla sa zida
rastočen okvir
zarobljene boje
pobelelo platno nadolazi u jedra
plovimo – kuda
stižemo – gde
ruka u ruci
na usni zastao leptir.
Ja:
Osećam sopstveno lice u žaru.
Pritajeno disanje.
Osećam da te imam ove večeri
za sve godine koje su prošle
i za one koje će doći.
Želim sve što nisi stigao reći,
što si nosio
a nisi imao kome dati.
Reč hvale koju izgovaraš
ne primam kao naviku.
Vetar kroz razmaknute prste prolazi
i ostaje samo priviđenje nad vodom.
Moćan ali premudar
znaš:
samo sada
i nikada više
ni ovde ni sa mnom.
Ti:
Počinje kiša.
U meni sve vode nadošle,
svi izvori nabujali.
Zategla se jedra
zategle strune.
Pada na tvoje čelo.
Kap po kap razmiče moje obale.
Izgovaram reči, a one gluve.
Ovo se ne može izreći.
Ko koga sledi večeras?
Kome će san u nesanicu?
Kome opet suza u grlu?
Kome neuhvatljivo snoviđenje?
Odlazimo.
Ponoć je sasvim blizu.
Razdešen sat u mojim nedrima.
Odlaziš.
Između nas kiša.
I sve nedoumice onih koji su bili.
Šta li ćeš pomisliti
kada ujutro otvoriš oči
i jezero pod prozorom
postane samo jedna strana ogledala?
Hoće li sjajna misao
pomeriti senku pod čelom?
Kraj priče…?
Sutra ću sve poneti
ili će sve ostati ovde
između koraka uz vodu
i dlana na dlanu.
Bili smo
a nismo
i bili jesmo.
(Pamtim: nikada više).
Nas dvoje
ljudski kažnjeni
i božanski darivani.
