BLAGOSLOV
stošest pesama o ljubavi
JEDNA MOŽDA LJUBAVNA PRIČA
JEDNA MOŽDA LJUBAVNA PRIČA
Liči ova naša čudna kuća
na vagon restoran
nekog malog veoma posebnog voza
liči na zaklon od vetra
na gustu krošnju dok pada kiša
na strehu prijateljskog krova
na odmorište na dugom putu
na stanicu u pustinji
na svašta liči
dosta neodređeno.
Volim terasu
taj uzvišeni oblak
nad komšijskim prozorom
vrt ni na nebu ni na zemlji
vazdušno krilo
na koje stanem
naslonim podlaktice
na tanku ogradu
i očekujem.
A srce podigne glavu
svakog časa ćeš naići
svaki put auto druge boje.
Prelaziš ulicu
malo pognut
neukrotivo razbarušen
i sa čitavim svojim
tovarom na plećima.
Čovek kojem se jako žuri
da stigne i posvršava sve
a zna da sve ipak neće stići.
I kada zamakneš u kapiju
pritisneš poziv za lift
ja zatvaram terasu
kao da spuštam krilo
pa polako prelazim zelenu stazu
do ulaznih vrata
smirim titraj u glasu
koji me svaki put oda
i stavljam jednu ruku na kvaku
drugu, levu, na ključ.
U tom trenutku lift staje
tik uz vrata
već ti osećam dah
ti zvoniš
ja okrećem ključ
i – tu smo.
Zatvaram vrata
opet ključ.
Pružam ti ruke
pogledi se sreću
zašumi tiho topli primorski val
sedamo jedno naspram drugog
preplićemo ruke
i ti počinješ priču
onu izvan nas, okolo.
Tebe interesuje svet.
Kasnije pitaš kako sam
šta radim
ja odgovaram kratko
mislim, sve je to nevažno
sve to oduzima vreme.
Htela bih da govoriš
uobičajene reči
fraze
da te dugo nije bilo
da nisi mogao doći
da sam ti nedostajala
i niz drugih beznačajnih stvari
ali ništa od toga.
Ništa od toga ne izgovaramo ni ti ni ja.
Govorimo o događajima
o ljudima i politici
kulturi i istoriji
o narodu
sve o drugima
kao da smo to mi sami.
U jednom trenutku ruka ti zadrhti.
Ja podignem oči i sve se uznemiri.
Zamrse se reči
izgube
duša duši se uputi
telo telu
šta li?
Nešto se zbude.
Ako ima spasa, kažeš
u tebi ga tražim.
Nema
odgovaram tužno –
ni spasa ni zaborava.
I onda smo jedno
jedna izgubljenost
jedna tama
jedan očaj –
ne i nada.
Oboje znamo sve
oboje ćutimo više
nego što se može podneti
ne prazninom
tugom
i – kraj.
Jedno piće iz iste čaše
pa opet okrećem broj radio taksija
i mrzim telefon.
Dolazi odmah
ili za dva minuta
to je ionako svejedno.
Taj kraj
naizgled neverovatno -
volim.
Tu svetlost što obasja
ovu našu zemaljsku omamu
učini da progutam suzu
da sakrijem reč
i blagoslovim ćutnju.
Otključavam polako vrata
smešim se i pitam
da li da te pustim da odeš?
Pusti, javiću se, odgovaraš vedro
ne sluteći da iz ove tajne izbe
iz ovog predgrađa
velike cvetne terase
okrenute prema istočnoj kapiji grada
izlaziš uspravan
širokog osmeha
podignute ruke.
Spuštaš mi blag poljubac na usnu
sada prijateljski
ja puštam vrata lifta
i ti putuješ...
sa ovog neba spuštaš se
nekoliko spratova niže...
I dok te sada ponovo
sa vazdušnog krila
gledam kako ulaziš danas u plavi auto
i želiš stići nekamo pre sebe samog
mislim kako je sve ovo čarolija
kako nije pravo da meni ostavljaš
tovar s kojim si došao
pa sada ne mogu da se pomerim
već uzimam olovku
i pokušavam na papir da pretočim
bar neku tešku kap
a ono opet izlazi samo pitanje:
da li se ovde dešava ljubav
ljubav koje se bojiš
pa joj zato želiš oduzeti sjaj
kiteći postojeće i izmišljene
slike svoga života –
ljubav koja ti pomaže
da preživiš?
Da bih preživela
odgovaram: da.
