BLAGOSLOV
stošest pesama o ljubavi
NI SAMA NE ZNAM KAKO
S RUŽOM NA USNI
Hiljadu reči uzleće ove noći
sa drveta koje si zasadio nasred moje sobe.
Lišće korenjem oko grla stegnuto
miriše na dunju i na zemlje u kojima nisi bio.
S ružom na usni
govoriš o putu na kojem nema javki
o ženi koja zna tvoje ime
i o ptici koja ti na rame sleće;
gledaš kako nadolazi jesen
muziku o tihoj starinskoj sreći na dušu privijaš.
Pružaš ruku do sopstvenog čela
do uspravne bore svog prokletog muka
pa vičeš da se čestice vazduha razmiču
kako je sve dobro i kako polja zriju.
NI SAMA NE ZNAM KAKO
Ni sama ne znam kako,
samo krilo leptira me dotaklo
toplo i nestvarno,
zalepršala sjajna misao,
zanjihala se lađa na obzorju
i meko uzletela ptica.
Ni sama ne znam kako.
Kao da sam sanjala:
na ramenu sklopljene oči,
naručje od melema,
naslon na grudi,
jutarnji žižak
u ponoćnom trenu.
Ni sama ne znam kako,
kao da se proleće
na pragu oglasilo
u ono nestvarno veče.
Ne govori zato,
možda je i tebe isto krilo dotaklo.
SEĆANJE
Pomisao na sreću je ponekad
više od sreće same;
pomisao koja spasava od reči teške,
od prevelike tuge i beznađa
i ponad izvora razapinje dugu.
Pomisao na sreću koja je bila
prava i duboka,
koja je ostavila trag,
sećanje na nekog koga si voleo,
ko ti je, ni sada ne znaš zašto,
bio neopisivo drag,
to sećanje je blagoslov pravi.
To je ona iskra što se u oku javi
kada se pogase sve vatre,
kada se sve izgubi i nadođe tama;
to je ona pesma što se začuje
iznenadno, kao od bola,
kao kada se posle smrti bližnjeg rodi dete.
Pomisao na sreću koja je stvarno bila
i iza sebe ostavila stvari svete
blagoslov je pravi.
Zahvaljujući toj pomisli,
tom bledom i krhkom sećanju samo,
ponekad nastavljamo put.
PREDAH
Prebiram po kući, po stvarima
koje su se odomaćile
i pepelu koji se namnožio.
Razgledam ostatke svojih postojanja,
ostatke drugih u mom krvotoku
i mojim očajanjima.
Sabiram smeške sa gorčinom,
pokušavam oživeti senke
opuštene u nepostojanju.
Tragam za sobom
NEVREME
Odnosiš li to bistru tugu
Il’ radost što je satkah
od divnobojnog konca čekanja
u nemuštoj odaji ljubavi
šumske i kristalne
ili se ja to stresam vetrovita
u srhu vrelom leta visokog?
Govoriš li to ptico šarena
jezikom prastarim
o krilatim bedrima labudice jezerske
i blistavom plesu veselice
ili se to gorske oči sa mnom domiguju
sa vrhova crnih dalekih planina?
Raznosi li me to reč što se zače
uz prvo rođenje, i ona tuđa
ili se igram u domu memljivom
i u prstima žar ptice gajim?
Vezem li možda prepelice
ili uz pesme nit
listak na vetru izrastanm?
Molitveno vreme, dragane, nadođe s tobom.
K’o razuđeni lepet paklenih letača
grudi mi prerasle ovaj proctor tesni.
Sayrelo u begu k’o da praznik nosi
ne proklija seme, ali miris rasu.
Pomiluj krasnopojem – vreme je ili nevreme.
SMIRAJ
Sporo prolaze sati
kap po kap
klize niz san
rošavi konjanik
bez sedla
prozukli jauk
kroz pesmu
sklopljene oči
dalje
od ovoga sveta.
Bešumno
prati me
teška senka
nepokornih misli.
Izvan senke
samo si ti
samo nestvarno veče
bez znaka
bez sata.
Opet smiraj.
ČAR
Dok govoriš
u strune prerastam
kapljem zelenilom
večernjega veza
i opet muzika po poljima belim
neka čudna lira
sanjivog pastira
dahom nežne rose
na jutro se spušta
pritajena
u milje se svijam
kao senka zrela umiranje slutim.
IĆI
Ići sa rukom
na nečijem ramenu
ići i stići
negde
gde se može tražiti,
gde se može zagledati,
i naći
dan
tih i samotan
u iznišenim travama;
ići
sve dok ima koraka
ići
i naći veče
s rukom na nečijem ramenu
ispod orošenog kestenja.
Ići
sve dok ima ruku i ramena.
NESEDLANOG KONJA HTELA BIH
Kad sunce oslepi
nebo se raspukne.
Od mojega krika
vode se zapale.
Tad u igri
dvostruko tajanstvo
kao samozvanac
prstima otkrivam.
Nesedlanog konja htela bih da jašem.
Razneseno nebo na njemu da svodim.
I rukama vitim okrunjenim plodom
sunce da zakrilim do Preobraženja.
Kad proleće stigne
njive se razbole.
Od mojega krika
vatra zatetura.
A leto kad sazri
neka pesma stara
mene opet mami
svicima u kolo.
Nesedlanog konja htela bih da jašem.
Hoću da osveštam plamen krvodošli.
Čuvar vatre biću. Biću senka
od sopstvenog krika do Preobraženja.
DOLAZIŠ
Dolaziš sa nadom da je tren život
da je kap veća od reke i zaborav mogućan.
Odlaziš iz ovog malog gubljenja
ozarenog lica i umornih ruku
podmićen ali neprevaren.
Znam li zvoj jezik?
Jesu li tvoje ljubavi mrtve ili pritajene,
grehovi sitni ili neprebolni?
SAMO
Samo oči
samo ruke
samo usne
samo lice
samo kosu
samo nedra
samo korak
samo čelo…
samo ime da joj čuje
samo glas izdaleka.
MOGAO SI
Mogao si mi biti
pribežište sjajnim mislima
bol u koji se svetlost sliva
i blažen put u san.
Mogao si – ali nisi!
