BLAGOSLOV
stošest pesama o ljubavi
IZMEĐU NAS
POSTOJANJE
Kada veče niotkuda
počne da širi svoju koprenu
prozirnu i neuhvatljivo tamnu
kao glasovi u sećanju
kada se svetlost-tama
polako počne lepljivo razvlačiti
nad prostorom i tik nad glavom
moja čula neočekivano ožive:
sve se probudi, uspravi, načulji
i otvore se duboke oči
postojanje se sobom samim oglasi:
ne čežnja i ne seta
ne očekivanje i traženje-htenje
samo postojanje puti i daha
radost uhvatljiva sebi samoj.
TAKO
Prizivam te jutrom
dok mi tajna tvog imena
još nepcem lepljivo odzvanja
i sedeći u krevetu
pokušavam da razlučim
gde sam te srela
i koju si mi reč prećutao.
U podne gledam visoki nebeski stup
kako zaslepljen
uspravno uzleće
i pominjem se
lekovitog mirisa
drenjine i lipe
u odeći i koži
dok izgovaraš nestašne šale.
S večeri, međutim
sve se uskomeša
nove želje i pitanja se stope
pa moje dozivanje počne da peče
i moje grlo i tvoje ime.
IZMEĐU NAS
Noću me vodiš stazom ljubavnika
nepostojeći cvet mi pružaš
nepostojećeg mirisa i boje
zavodiš me tajanstvenim očima
i prelazimo najopasnije litice.
Danju me ukroćenu
pod košulju stavljaš
da toplinu sačuvaš
i rosom napojiš srne
što između nas ćute.
POZDRAV
Kroz ove predele ne znam koji si putnik
ali ti vidim korak u pesku,
dah u vetru i trag na mom licu.
Između mojih stopala kao seme bora
pale su tvoje reči izgovorene usput nesvesno,
upućene same sebi kao opomena.
Ne znam čiji si brat, kakav srodnik,
dok u noći vrhom planine sprovodiš moje zveri,
upaljenom šibicom osvetljavaš suvo grlo
i drugu svetlost navlačiš preko košulje,
dok te slede glasovi ptica padajući
na tvoja ramena kao miris majčinog skuta.
Zakasneli jutarnji zrak zateže ti kožu,
uzdignuto lice na bekstvo sliči;
kuda kada nisam tamo gde me vidiš
i dok izgovaram prve reči mislim na poslednje,
dok ti pružam ruku namičem rezu
i usta su mi otvorena – kao slutnja.
SAMA
Stanem na prozor
i gledam tako u mrak
vani, u gustu tamu
misli mi jezde
u nizu beže
gledam sebe samu.
Gledam to oko
što vešto beži
i uporno traži
obrise tvog lica
senku mu u cvetu
i ništa za nas više ne važi.
Osmehne mi se iskra
što mine pored tvog uha
šapnem polako
zažmurim
do bola, do nedosluha.
Izgovorim li slučajno
reč grubu
razgrnem mrak
mahnem rukom
kroz tugu i
pretvorim te u sunčev zrak.
PITANJE
Kada kročim u ništa
kada pesma stane
i razlije se moj lik
hoće li tvoja misao zadrhtati
ne znajući otkud severac
u letnjoj noći,
hoću li ja još
sećati se sebe bivše?
Hoćemo li tu konačnu smrt
podneti lakše od ove?
