BLAGOSLOV
stošest pesama o ljubavi
DVA LICA
DVA LICA
I opet ista želja ti dođe
da nešto novo, veće gradiš
na put kao prvi put pođeš
kalemiš voće, mladice sadiš.
Podižeš kulu, osvetljavaš snove
na prozore namičeš zavese sjajne
pretvaraš stare priče u nove
kroz sumrak slutiš znane tajne.
Ljubavnoj strofi muziku tražiš
duši šapućeš da smrt ne postoji
veliku želju većom snažiš
slede te koraci, možda su tvoji.
Koračaš tako dugu noć sklada
drhtavica te sanjivog hvata
čelom poričeš nadolazak jada
ne vidiš starog nezvanog svata.
Ne vidiš lice svoje vrelo
koje ti u susret nasmešeno ide
ne vidiš voće davno prezrelo
ali tvoja dva lica se vide.
SVE JE TU
Sve je tu,
zemlja i trava,
kuća i ljudi,
raspevane ptice
i miris nedozrelog voća.
I sve je tvoje
dok se ne probudiš.
Moja je samo strepnja,
neuhvatljivi sjaj majskog dana,
moja je prećutana reč
i neizgovorena molitva:
učini, Gospode,
da moj dah ne sprži
ni jednu vlat,
a kamo li njegovu misao
što ponad krovova jezdi,
sama sebi dovoljna,
i setnom pesmom zanesena
o nekoj detinjoj radosti sanja.
SENKE
Ni u bajkama ptice
ne pevaju glasnije od ljudi,
razmetno, nametljivo,
da poludi cvrčak
što se nespretno glasa.
Ni u starim knjigama
seno ne miriše jače od duše
i suzdržane ljubavi.
A ovde žubori voda
u budućem bunaru,
smenjuju se pitome slike
dok ti gledaš mimo sebe,
u svoje uspomene,
ponore i daljine
i senke ti se množe na licu.
Ja zamišljam da sam
na trenutak ostala sama
i pamtim svoju buduću pesmu.
ODMOR U LJUBLJANI
Veče je sasvim ušlo u sobu
i zatvorilo vrata.
Niz prozor glasno silazi kiša
i miriše na severno hladno.
Hotel Turist, soba 525.
Na jednom jastuku mi pospane oči
i melanholične misli
na drugom Burič i ti.
Polako slažem životne maske
i slike susreta sa tobom
po belom olovnom jastuku.
Odmor u Ljubljani
predah od života
strah od povratka.
Veče je sasvim ušlo u sobu
i zatvorilo vrata.
Niz prozor glasno silazi kiša
i miriše na severno hladno.
Ništa ne slutim.
Noć je razređena
a jutro odloženo.
Polako slažem životne maske
i slike susreta sa tobom
po belom olovnom jastuku.
SEĆANJE NA LJUBAV
Ovo je ljubav
rekao si
dok sam
kao tek iznedreno ptiče
udisala ozon
između tvog daha
i tvojih sklopljenih ruku.
Od svega što se dogodilo
sada se sećam samo tvojih reči
i tvog zaustavljenog pogleda.
PRAZNINA
Danas bih da se nešto desi
da se dogodi ljubav, bol
bilo šta što će umanjiti
ovu ogromnu prazninu
u nama i između nas.
Makar između nas.
Zato govorim više
nego što je potrebno
smejem se i pretvaram
da bih prikrila teskobu
poverovala da je imati želje
već nešto i da će ih neki bog
sigurno uslišiti.
ČUDO
Dogodilo se opet čudo
otkinula se topla gruda
bljesnula zapretana vatra
raširile se žedne ruke
iznad vrtoglave jave
cela se pokrenula kugla
ispod omađijanog svoda.
Ćilim izatkan začaranom pređom
odnekud izbeglu rajsku pticu
strmom padinom nanese
ispod uzglavlja tajnu misao položi
ćivot pod grlom sakri
i u nepovratno izgnanstvo odnese.
SETNA
Znam da me voliš
i tvoja ljubav čini me
srećnom I blagom.
U tvojim očima vidim
blagorodno polje i toplu kišu
postelju na koju te prizivam.
Sve se u meni polako i svečano pokreće.
Dišem duboko i suzdržano
kao da berem poljsko cveće.
Pa, ipak, setna pesma mi na um pada.
Nešto između tebe I mene
blisko i tuđe, daleko i znano,
umreti mi, a ni roditi se ne da.
SA MESEČINOM
Ti iz onog kraja
odakle dunje mirišu
iz kovčega
sa devojačkom spremom
i sa starog ormana.
Ja otud gde jabuke
po putu padaju
crvene i žute,
a kad projašu momci
sve zašumori
i zamiriše jako
dok veče pada
ponad voda i njiva.
I u tvom i u mom kraju
ljubav se krije.
Samo se katkad
sa pesmom
u sumrak
niz grla prospe
u noć
da bi svaki zov
sa mesečinom
na pravi prag pao.
TRAG
Iz čarobne kutije
vidljive izlaze
samo moje oči
i tvoje reči.
Negde daleko
u priviđenju
beremo narandže.
Ima li slađeg soka
i veće obmane od ove?
U kuću
s tobom
stigle su zmije pritvornice.
Ispod kože
lepljiv trag ostavljaju.
Sve si puteve prešao
na svaki korak mi stao
dok se nisam izgubila.
Sada noću
nad mojom kućom
svetle zvezde iznad borove šume.
Nad tvojom
magličasti pramenovi praznine
dok prebacujem narandže preko krova
i sričem nemuštu molitvu.
Ako ti je kažem
hoćeš li se probuditi
ili ćeš sanjati da moje oči
i svoja usta po okeanu svodiš?
Da te odvodi varljiva melodija
stare kutije
dok spoznaješ da me nema
da bez mene ni tebe nema.
Ostaje samo ljuštura
iz koje se prosula tajnovita niska
prolila magija
i ostaje teški miris stvarne smrti
smrti tvoje i moje duše.
(Stubalj, 3. avgust 1984.)
LJUBAV
Ni sa čim ne mogu da te uporedim
pa su sve moje pesme
ma o čemu govorile
pesme o tebi
ljubavi.
