TEŠKA ME SLUTNJA ONESPOKOJAVA
Predugo ćutiš, oče.
Je li san nadošao, misao oživela?
Osećaš li ponovo stopala
u zdravoj truleži
što se u humus pretvara?
Opsedaju me tvoje priče.
Zbog Turaka i Kosova
Srbije i Karađorđa
zbog Principa i Mladena
krv se bistri
razgrću zgrušana mesta
i pluća polako postaju
krilata ptica beli orao.
Opsedaju me tvoje priče.
Dođe mi da zagnjurim glavu
ispod visokog lišća
i udahnem dublje reski miris
zbog kojeg se sve što voliš
zove naša zemlja.
Koji je to vetar, Krajino?
Krsna slava i pričešće zaboravljeno?
Teška me slutnja onespokojava.
Osećam miris soli u zemlju zakopane.
Ne daj, Bože, da se primisao ostvari!
(Banja Luka, 1988.)
