S OBE STRANE DRINE

SAMONIKLO SEME POSLE ZLA

Sledeći tekst pisan je za Nedeljnu Borbu, a na poziv zamenika glavnog i odgovornog urednika. Sa zadovoljstvom sam prihvatila da te sedmice vodim dnevnik jer sam već izvesno vreme osećala jaku potrebu da javno izrazim svoje mišljenje o nekim pitanjima o kojima u svojoj emisiji ne mogu da govorim zbog uređivačke politike kuće. Osim toga, posle četvrtog avgusta, kada je podignut "Drinski zid", u Borbi je vidljiv trud redakcije da se da što više informacija o događajima s one strane Drine. Ne vidim bilo kakve druge relevantne razloge za to osim profesionalnih i poštujem to. Inače, bez obzira na različite faze uređivačke politike Borbe, moje iskustvo u saradnji sa tim listom je dobro. I ranije su ponekad objavljivali i ono što drugi nisu smeli.

Zbog dužine tekst dnevnika sam, na molbu urednika rubrike, lično skratila u redakciji. Ovde, međutim, nema razloga da izostavim tih tridesetak redova: o Paviću, o natalitetu, o Mladiću i o jednoj promociji vina. Naslov i antrfile su redakcijski.

Borba subota-nedelja,
15-16. oktobar 1994.

SAMONIKLO SEME POSLE ZLA

Kod nas postoje dve klase – PP i PP, pištolj-pejdžer i puko preživljavanje. Prvi su agresivni i beskrupulozni, drugi – iako brojniji – nesigurni su i ukroćeni strahom od goreg.

Piše: DUŠKA VRHOVAC PANTOVIĆ

PETAK

Tek što se dogodi nešto što želim da pamtim, da zapišem, uporedo ili odmah potom zbiva se više onoga što bih radije da zaboravim, da se nije dogodilo. Zato vežbam zaustavljanje misli na lepšem, radosnijem. Te prijatnije, lepše, punije misli uglavnom su vezane za decu, porodicu, prijatelje, poneki uspešno obavljen zadatak koji sam sama sebi postavila. Ponekad mi se čini da su srećniji oni kojima je njihov svet, mali, lični – čitav svet. Njima tada blagonaklono zavidim.

Veče je vreme vesti, iz zemlje, iz bližeg i daljeg inostranstva. Više iz daljeg.

"Granica na Drini je zatvorena, nebo nad Beogradom je otvoreno", javlja Vjeko Radović iz Njujorka. Ono što se sluti između redova kod njega nalazim u podvučenoj interpunkciji.

Prvi poslesankcijski avion je poleteo – pravac Moskva. U njemu: direktori, ministri, biznismeni, novinari i dva akademika-književnika. Milorad Pavić mogao je tamo, u Moskvi, pored razmene knjiga sa ruskim akademicima, da obavi najmanje dva posla: da potpiše ugovor o prevođenju svoje nove knjige koju upravo smišlja i da ugovori promociju prevoda knjige za koju potpiše ugovor. To može samo pisac koji je otkrio tajnu književnog uspeha u novom svetskom poretku. Eksperiment, geg, čitanje odovud, čitanje odonud, karte za gatanje i još neke sitnice koje odvode od teških misli i primisli. Kada se sve to poveže sa egzotičnim mestima i imenima i ukletim nacionima stvar je kompletna.

Svako vreme i svaki postupak nađu svog pisca. Posle vremena carstva, turskog zemana, vremena uzleta u nebo (bez vezivanja), pa vremena smrti i vremena zla koje su nam prodali kao svetlu budućnost, sada živimo vreme kako nam ga drugi skroji. Ono još čeka svoga pisca. Iako burna, naša istorija bi se mogla smatrati sasvim jednosmernom.

Drugi književnik u istom avionu je Antonije Isaković. Možda je on prvi, a Pavić drugi, to je ovde svejedno. Izgleda kao jedini srpski akademik koji u ovom trenutku ima jasan stav po svim pitanjima i zna šta mu je činiti. Izveštaj Dnevnika RTS o ovom putovanju je iscrpan i predugačak. Primećujem da je tonsku izjavu, ipak, dao Pavić. To već nije svejedno.
Daleko inostranstvo javlja i šta se događa u blužem inostranstvu. SVI javljaju o masakru na Igmanu. Preko teritorije koju je srpska vojska prošle godine predala pod nadzor plavim šlemovima prešlo je 500 vojnika, utvrđeni su bunkeri i rovovi da bi bili masakrirani vojnici i bolničarke. Onim što se dogodilo užasnuti su i Jasuši Akaši i Butros Gali, ali ni jedan od njih ne govori o tome kako je to bilo moguće i ko je za to odgovoran. Gali, inače, ovih dana sa NATO-om treba da precizira da li će Srbe u Republici Srpskoj ubuduće bombardovati bez prethodnog upozorenja i, eventualno, na više mesta istovremeno.

Poprilično toga o medijima, informisanju i novinarstvu, pa i o odnosu novinarstva i politike, državnih medija i vlasti, poznato mi je. Neke stvari se podrazumevaju. Neke nikada nisam prihvatila, ali ih razumem. Razumem i one koji su ih prihvatili. Međutim, shvatajući da je Radio Televizija Srbije, prestonična televizija SRJ, prećutala masakr na Igmanu – ostajem u neverici. To je, s koje god strane pogledaš, besmisleno. To je nemoralno čak i ako se ima u vidu da je svaka politika – politika i da su u svim zemljama državni mediji, uglavnom, u službi vladajuće politike.

U martu je u Beogradu festival dokumentarnog i kratkometražnog filma. Želela sam da snimim dokumentarac na Ozrenu: preko 1200 udovica, preko 2000 siročadi, učitelji-pešaci. Radni naslov: Žene u crnom i anđeli koji nemaju gde da spavaju. Tek na kraju filma gledaoci bi saznali gde se to mesto nalazi i o kojem je narodu reč. Čovek je čovek ma kom narodu pripadao, zar ne? To bi bio film protiv rata, prirodno. U septembru, pre zime, to se još moglo snimati. Sada... Ne zna se kada će i da li će. Jesu li i junaci mog nesuđenog dokumentarca "loša braća"? Hoće li uspeti da se za deset generacija oduže i kome? Ne, ni za pedeset generacija neće moći da se oduže za ono što im je učinjeno.

Kako i priliči, svi mediji su objavili vest iz Kraljeva. Međutim, ako se nagrada za odanost-privrženost ceni po veličini žrtve koja se daje-prinosi, onda je "Povelja protiv nasilja i rata – za mir u svetu" premalo za predsednika Srbije. Ono što je on priložio kao žrtvu toliko je veliko da ni Nobelova nagrada ne bi dostajala.

SUBOTA

U prispeloj pošti je i poziv za XX beogradske prevodilačke susrete. Uz poziv je i Bilten Udruženja književnih prevodilaca Srbije, a u Biltenu i ovo: Nagrada "Sergej Slastikov" ove godine nije dodeljena! Razlog je prozaičan – nema novca! Desankini naslednici, nakon što je prošlogodišnja inflacija sasvim obezvredila Fond za nagradu, nisu imali kud, te su rešili da nagrada miruje dok se ne reši finansijsko pitanje. Uzaman smo se obraćali Zadužbini Desanke Maksimović na čelu sa Slobodanom Ž. Markovićem: njihov odgovor na molbu Udruženja da nagradu "Sergej Slastikov" (jedinu prevodilačku nagradu za dečju literaturu) pomognu sa 200 dinara glasio je: - nismo nadležni, obratite se naslednicima. Uvereni smo da ovakav odnos ne priliči jednoj zadužbini, ali ostajemo u nadi da se ova važna nagrada neće ugasiti.

Pitam se da li za ovo zna ministarka za kulturu. Inače, Sergej Slastikov je bio Desankin muž, njena ljubav. Prevodio je sa ruskog, posebno za decu. Dece nisu imali.

Kad sam već kod dece, pored svih muka nas Srbe muče i nerođena deca. Neće da se rađaju ni koliko za produženje roda. Nažalost, ovo više uopšte nije smešno. Stvar je do te mere ozbiljna da je letos i Vlada Srbije ustanovila svoj Savet za stanovništvo, porodicu u decu. Nadajmo se da to znači barem toliko da nikoga više neće biti potrebno podsećati da su još grčki filosofi Platon i Aristotel znali koliko je svest o stanovništvu strateško pitanje i da je spoznaja o broju stanovnika, a posebno metoda kojima se može uticati na njegovo kretanje, isto tako važna kao i spoznaja o upravljanju državom ili, pak, spoznaja o Zemlji, planetama, zvezdama.

I još nešto: Vinston Čerčil je još 1943. godine, govoreći u jednoj radio emisiji o četvorogodišnjem planu, sasvim ozbiljno upozoravao Engleze da "ni za jednu zajednicu ne postoji bolje ulaganje od davanja mleka deci".

NEDELJA

Svi moji su spavalice: Ivana, Miljana, Ljuba, Gaša, Keti, Mićka. Nedeljom spavaju najduže. Ja se, međutim, budim u vreme kada deca idu u školu.

Pregledam novine. Kod svih je velika rubrika "Drugi pišu". Vidljiva je oskudica svake vrste, od kvaliteta papira, broja strana, do nedostatka stila i prepoznatljivih autora. Čast izuzecima koji su, nažalost, postali slični, pa im rubrike "mirišu" jedna na drugu. Oseća se nedostatak vazduha i svežine bilo koje vrste.

Patrijarh Pavle iz Moskve poziva sunarodnike na izmirenje i slogu. Ali zavada (svaka pa i krvna) među braćom Srbima sasvim je poseban slučaj. Da li je i ona nametnuta ili je možda u krvi, u genima? Ili je u pitanju nešto treće? Živi srpski pisac je poručio da kada bi ponovo krenuo, prevalio bi isti put i odabrao istu stranu. Sigurna sam da bi i mrtvi srpski pisac, čija dela nisu mogla da budu štampana poslednjih pedesetak godina, da mu usta nisu puna zemlje, poručio to isto. Zato predlažem da preostala braća probaju ono jedino što još nisu probali: da jedni prema drugima, konačno, postupe ljudski – kao da nisu braća. Da u bratu neko vreme (dok se ne naviknu na ravnopravan tretman braće i drugih ljudi) svako od njih gleda stranca, poznanika druge vere i nacije, bilo koga drugog osim brata. Na taj način će, verujem, i u ovom slučaju biti tolerantni, trpeljivi, puni razumevanja, i boriće se za njegovo pravo na drugačije mišljenje. A kada se naviknu na to da je i brat čovek, politički subjekt, pojedinac i građanin sa svim pravima koja su data drugima, mogu se ponovo setiti da su braća i da to, možda, može da znači i nešto više.

General Ratko Mladić je čovek o kome je mnogo (na)pisano ali malo rečeno. Hrpa intervjua i napisa u stranoj i domaćoj štampi mogla bi sadržajno da stane u jedan feljton. O Generalu, u stvari, nema ko da piše. Jednima je zadatak bio i ostao da ga ocrne, a drugima, od proletos, da ga prećute. Sadašnja nagađanja gde je Mladić i kojem će se carstvu privoleti samo su veoma ilustrativan primer o stanju u SRJ novinarstvu. Ko je zadužen da sluša 100 posto – on sluša 120 posto. Oni, pak, koji ne bi morali mnogo da odstupaju od profesionalnih uzusa masovno slede one koji moraju – za svaki slučaj.Toga nikada ranije nije bilo. Barem ne u tolikoj meri.

Ponovo se vraćam tekstu u Monitoru, koji je, uz malo skraćenje, prenela i Borba. Ne shvatam do kraja toliku zluradost.

Ne razumem se u vojne stvari, ali o pitanjima morala znam ponešto i dugo se bavim ljudima. Sasvim suprotno insinuiranju pomenutog teksta, po razvojnom putu Generalovom i uočljivoj karakterološkoj konstituciji, zaključujem: Ratko Mladić bi mogao da sa čela Vojske Republike Srpske (koju je i sam stvarao) dođe na čelo Vojske Jugoslavije samo u jednom slučaju: da te dve vojske postanu jedna. To je, međutim, mogućno samo ako se dve zemlje prethodno ujedine, a to već nije vojno pitanje.

Drugi dokaz pomenutok stanja u našem novinarstvu jeste odnos prema tekstovima Mirjane Marković, koje ona objavljuje u formi dnevnika. Pretpostavljam da je i njoj samoj već muka od tolike revnosti u prenošenju tih tekstova u gotovo svim srpskim novinama, pa verujem da će neke uskoro zamoliti da joj to više ne čine. Efekat već postaje kontraproduktivan za autora.

PONEDELJAK

U redakciji ostajem samo na dogovorenom sastanku. Potom odlazim na dodelu nagrade "Ivo Andrić". Akademik Pantić poziva: Spasite srpske zadužbine. Nije reč samo o nagradama već o istraživačkom radu, o objavljivanju knjiga i Svezaka. Posle dve godine Sveske su objavljene kao dvobroj. Koliko mi je poznato, sa zadužbinom Miloša Crnjanskog, ako nije gore, bolje nije. Nadam se da je projekat predstavljanja naše kulture u inostranstvu, koji je čekao samo skidanje sankcija, mudro smišljen od bolje proklamovane nego stvarno sprovedene brige i kulturi.

U Međunarodnom pres centru, gde se uvek nešto događa, u toku je prezentacija kraljevske kapljice. Princa Tomislava Karađorđevića sigurno je zabolela ruka od potpisivanja. Ljudi stoje u redu čekajući svoj redak suvenir – flašu vina ili katalog sa potpisom Princa. Interesantan prizor.

Kod "Dušanovog grada" susrećem kolegu. Dobar prozni pisac moje generacije. Došao je da vidi ženu i decu. Malo razgovaramo. Ja sam tužnija. Koliko ga razumem, narodu u Republici Srpskoj podrška naših intelektualaca, akademika i pisaca, u stvari, nije ni potrebna. Intelektualci služe da ubede i onaj deo naroda koji nije dovoljno ubeđen, a sudbina naroda i većine poznatih i priznatih odavno nije ista.

Od prvog dana protestujem, a, evo, sada i javno MOLIM za normalizaciju telefonskih veza sa Republikom Srpskom. Možda oni koji o tome odlučuju i ne slute koliko teškoća, nepotrebnog bola i ožiljaka to nanosi običnim građanima s obe strane Drine. Ili, možda, slute? Nije zanemarljiva ni činjenica da je onaj referendum u kojem su građani poreklom iz bivše republike BiH izjašnjavali o ostajanju u Jugoslaviji pokazao da ima preko 500 hiljada. Većina ima decu, unuke. To znači da je preko dva miliona stanovnika SRJ, u stvari, poreklom s one strane Drine sa koje su Tesla, Andrić, Šantić, Dučić, Kočić. Većina njih ne pripada političkim strankama. Svi ovi događaji, posebno VIŠAK NEMILOSRDNE STROGOSTI, čine da se osećaju neprijatno – često i posramljeno. Narod nije samo stado pogodno za izbore. Narod se sastoji od pojedinaca koji imaju i osećanja. To može biti opasno i teško se zaboravlja.

UTORAK

Za moje rukopise pod radnim naslovima TAKO SAM IH VIDELA i PRILOZI ZA ISTORIJU SRPSKOG NOVINARSTVA sve je više materijala, a sve manje vremena. To je istovremeno i dobro i loše.

Čitam. Treba Petru da vratim knjigu. Na osnovu nekoliko izvoda koje sam ranije čitala nisam mogla da zaključim u čemu je stvar sa zabranama ove knjige. Sada, čitajući od početka do kraja, zaključujem da je ona u celini uputstvo za praktično delovanje. Iz nje je mogla da bude izvučena i konstrukcija novog svetskog poretka, kako ga zovu. Oni kojima je namenjena ne žele da ona bude dostupna onima kojima nije namenjena. Nikakvi komentari ne bi promenili stvari. Da bi, već bi bili napisani i knjiga dostupna svima. Žao mi je što ne mogu da je nabavim. Petar sutra mora da je vrati vlasniku.

SREDA

Ako politika danas upravlja životima "od zejtina do neizvesnosti podele penzija", od sahrane do rađanja, onda su svi kompetentni da o njoj govore. Barem onoliko koliko se u čiji život umešala.

Osnovna klasna podela u nas sada je podela na PP i PP. U pitanju je klasa PIŠTOLJ-PEJDŽER naspram klase PUKOG PREŽIVLJAVANJA. Manje brojni ali agresivni i beskrupulozni, brzodelujući i samodopadljivi, prvi su dominantni. Drugi su mnogo, mnogo brojniji, nesigurni, ukroćeni strahom od goreg i činjenicom da nam mnogo toga nije dobro, a bolje ne znamo gde nam je. Ove dve antagonističke klase susreću se samo na polju muzike, novokomponovane, naravno, u kojoj, međutim, uživaju na različitim mestima i na različite načine.

Emisiju S ONE STRANE DRINE emituje NTV Srudio B. Od medijske blokade Republike Srpske više štete imaju građani Srbije.

ČETVRTAK

Poezija ima važno mesto u mom životu i u sedam dana, ma čime se bavila, neko vreme provedem i u pisanju, čitanju ili razgovoru o poeziji. Prostor namenjen ovom tekstu ograničen je i ostavlja mi mogućnost tek da navedem nekoliko stihova. Ovi su iz pesme "Posle zla".

Ne verujem u nedokučivog
i nekog zemnog boga.
Ne slušam glasove
nametljive i stroge.
Klanjam se samo onoj
kosmičkoj stvari
koja sve stavlja na svoje mesto.
Verujem samo
u ono samoniklo seme
što posle svakog zla
srećom, niče.

(Autorka je pesnikinja i urednica u
Dokumentarnom programu TV Beograd)

Nazad