O MERI
O MERI
Nama nešto veliko treba
nešto poput silaska s uma
pomračenja ili raspuklog neba.
Po meri našeg daha i krvi
treba nam nešto dublje i sjajnije
zapisano u korak prvi;
nešto od Boga koji se budi
ruka što ponovo svetiljku pali
i neki drugi, praviji ljudi;
brat verniji, istom vičan –
veća mera nama treba
svet smerniji, nama sličan;
izvan onog što nas plaši
izvan ovog što umire –
trebaju nam snovi naši;
I u njima nova lira –
stara pesma, a glas novi –
kralj srećniji od pastira…
To ne biva. To ne može.
Znano vam je, je li tako?
Samo nam se oči množe
Samo nam se odrod jada
što smo prošli i budući
a oni bi da smo sada.
(marta 1992.)
SRBIJA
Ni mala ni velika
ni nebeska ni zemaljska
između neba i zemlje
razapeta i rastočena
strepiš, Srbijo!
Teškim bolestima skoljena
nagrižena i raspolućena
mati Kainu i Avelju
ni prošlim ni budućima
ne daj što se ne daje!
Odagnaj senke sa očiju
plač i dvojstvo iz srca
pokreni otežali koren
list ozeleni i uspravi
saberi se, ustroji iznova!
Ni mala ni velika
ni nebeska ni zemaljska
između neba i zemlje
razapeta i rastočena –
ne daj se, Srbijo!
SRPSKA MAJKA 1993.
I meni nova crna marama sledi.
Moj muž, k’o i otac mu, ubijen,
a sinovi… krv mi se ledi.
Jednoga snađe ga tu, na pragu,
prvoga dana kad poče rat.
Ubi ga komšija, a bio mu k’o brat.
Drugi nestao, kažu, u odbrani sela.
Najmlađi, poslednja mamina radost,
hoću li ga dočekati živa, nevesela?
I kćer ode. Odnese je nesrećna lađa
u daleki ledeni svet.
Tamo će tuđu decu da rađa.
I moji unuci – siročad, k’o mojoj majci.
Oni će otadžbinu umesto oca voleti
čisto i snažno. Kao u narodnoj bajci.
Evo i meni, kao vekovima srpskoj ženi,
teško breme podizanja iz pepela.
Sav život zgažen, samo snovi neporaženi.
Još jedno nam koleno u pepelu osta.
Pomozi, Bože, da više nikada ne bude rata!
Daj, Bože, i nama mira i hleba dosta.
Da mi unuci srećnu i brojnu decu rode,
da ih majka pesmom uspavljuje,
da im očevi budu poslednji zalog slobode.
MOLITVA ZA SRPSKOG VOJNIKA
Gospode, molim Ti se
čistom i svetlom dušom:
daj mu svoje duboke oči,
poruku predaka
i snoviđenje
što na tvoj put vodi.
Učini da ga svako
zloslutno zrno
mimoiđe,
da u njegovoj duši
vlada sklad,
u srcu mir,
u glavi Tvoja misao,
u snazi snaga roda.
Gospode, molim Ti se,
sa pravom majke, sestre,
žene i kćeri,
čistom i svetlom dušom:
zakloni ga na svakom mestu
i u svakom času
svojom svemoćnom
svevišnjom rukom.
DECI PALIH STE DUŽNI
Gospodine, nema nazad!
Vi znate svoj dug.
Evo Vas hiljade svetlih i dubokih
dečjih očiju sledi.
Ne srećnih, već ljute siročadi.
Eno Vas njihovih očeva majke zovu
one što su
Ratu bez suza sinove dale.
A oni se nisu vratili.
Lepotom i životom se odazvali i
U istoriju ušli ćutke.
Recite svima koji treba da znaju,
A znajte i Vi:
Samo njih ne smete izdati!
To su Vaše jedine sudije i naredbodavci.
Kao putokaz u budućnost svoj zavet
Uzmite i njihove oči i ruke.
Možete oprostiti nevernima.
Lako će oni okajati grehe.
Ali Vi, gospodine, znajte svoj dug:
Deci palih ste dužni
I samo oni će meriti i suditi da l'
Ćivot ćete biti ili ćutnja i žal.
U njihovom snu o životu Vaš je budući lik.
NAD GORAŽDEM
Ne treba mi vaša smrt
kletva ni krv
samo velika svetlost
vašu laž da obasja.
Neću osvetu ni pokor
samo da vam pokažem
gde se pale zvezde
i voda vraća uzbrdo.
Mogu da budem i prek i blag
ali ni jedan busen ove temlje
ne mogu da dam pa da mi se
cela Amerika ispod kolena slegne.
TRNOVO
Iznad srušenih kuća
i novih grobova
iznad svakog uma i zaumlja
lebde senke onih koji su se
ovde zauvek zaustavili.
Iznad puteva
i letnje visoke trave
lebde zamišljene glave
mrtvih junaka.
Kako to mrtvi junaci
pitaju deca?
Kako to heroji
kao sveci
ni u pesmi ih nema?
Biće, biće, vazduh odgovara
i trag svog glasa odmah zapretava.
DA SE NE ZABORAVI
Vladika Atanasije noću ne spava
već broji porušene crkve
da se neka ne zaboravi.
STANI RODE
Evo, i to se zbilo
najdublju ranu zadaje svoj, brat.
I kao da nas nije ni bilo
kao da nas je porazio još prošli rat.
Evo, i to se zgodi
put do sreće brata preko mog leša vodi.
I samo preko moje mrtve glave
moga će brata moći da slave.
Stani najbliži, stani rode
nije meni do glave ni slobode.
Mene samo zaumnog brine
kuda te to pokornog vode.
Gde li ćeš stići s takvoga hoda?
Na onu stranu svoga broda.
Šta će ti duša, misao ti crna
kada je preplavi voda Drina?
Čudna je reka ta Drina voda
bezbrojna lica i ćudi ima, brate!
U njoj se sve izokrene
i utopljeni se ponekad vrate.
A kad se vrate izgube sat
pa nikako da sebe stignu.
Ko se na Drini saplete, brate
njega na nebo nikad ne dignu.
LAZARU HREBELJANOVIĆU
Siđi, Lazare, spusti se malo.
Raspeto između tvog visokog krila
i zemlje od koje se stopalo odvojilo
stoji naše nepomično telo,
dobra meta svakoj zveri, ptici,
dobra nota svakoj rugalici.
Siđi, Lazare, spusti se malo.
Otežala glava pada na rame,
s ramena beži prastara pesma,
još niže pada, uvire, Lab
i Sitnica nesta. Siđi, Lazare,
otvrdlo oranje zadavi seme.
Još ne zna Tvoje stado
da je svoj bliži od tuđina,
da se brat može ubiti
ali ne sme izdati
da su božja deca
i nagrada i kazna svakoj veri.
