S OBE STRANE DRINE

DA MI MISAO NI DUŠA NE POTAMNI

Tekstovi koji slede organski su deo prethodnih pesama po vremenu nastanka i intenzitetu doživljavanja. Zajedno oni podupiru moju nedvojbenost u odgovoru na pitanje KO SAM. Moje nasleđe je u meni. Nikada se nisam osećala bez korena, a svesnost mi kaže da je moje iskustvo samo delić iskustva mog naroda.

ŠTA PEVAJU KRAJIŠNICI

Medijska blokada Republike Srpske počela je pre četvrtog avgusta. Maj ju je najavio, a već u junu sam i sama bila onemogućena da uradim neke teme o kojima ovde nema posebnog razloga da govorim. Pogotovo što mene kada spreče da govorim jednim jezikom, ja nađem načina da progovorim drugim (medijskim jezikom).

Tako je bilo i ovog puta. Tekst o temi Šta pevaju Krajišnici krajem jula ponudila sam za novi list Telegraf. Zamolila sam da ga glavni čovek pročita odmah, dok sam ja prisutna u redakciji, i da mi kaže da li ide u prvom narednom broju. Sedeli smo u prometnoj redakcijskoj sobi za istim stolom. Kada je završio čitanje sa izvesnom nelagodom mi je rekao: "Nemoj da se ljutiš, tekst je dobar, ali ovo ovako ipak nije za nas."

Nisam se ljutila. Sve je bilo po dogovoru i sa obostranim uvažavanjem. Na ovu temu ja neću senzacionalizam, dakle, nema skraćivanja ni prerade teksta, a njemu ovakav ne odgovara. Znala sam da je u pitanju, takođe, i izričita afirmativnost mog pristupa, što u Beogradu više nije prolazilo.

Duga je bila jedina beogradska novina koja je još mogla da objavi ovakav tekst. Zato sam telefonom pozvala zamenika glavnog i odgovornog urednika i tražila od njega isto što i od prethodnog: da predamnom pročita tekst i odmah mi odgovori da li može da ide ili ne. Istog dana otišla sam u redakciju Duge. Krepila sam se sokom dok je on čitao. Kada je završio sa čitanjem rekao je kratko: "Odlično. Ide u ovom broju."

Bez ikakve intervencije tekst je objavljen petog avgusta. Samo su nadnaslovi i antrfile redakcijski.

PO ŠUMAMA I GORAMA

NARODNA JUNAČKA POEZIJA NOVIH VREMENA

                       ŠTA PEVAJU KRAJIŠNICI

"Trobojka će srpska svud se viti
Srbija će jedna kuća biti"

Piše: DUŠKA VRHOVAC PANTOVIĆ

Narodna književnost sastoji se od priča i pesama koje su stvorili nepoznati obdareni pojedinci, a prenose se uglavnom usmeno. Vremenom, posebno u doba nastajanja, ovim narodnim umotvorinama menja se i forma i sadržina, jer svaki prenosilac ima pravo da doda (ili oduzme) nešto po svojoj inspiraciji ili nahođenju. Nekada te promene uslovi i dalji razvoj događaja. Tako nekako mogla bi da glasi najkraća definicija umetničkog delovanja kojem je naš narod veoma sklon.

Narodna poezija u srpskom narodu nastajala je u svim vremenima i peva zaista o svemu: o ljubavi i mržnji, svađi, slozi i neslozi, siromaštvu i bogatstvu, kukavičluku i herojstvu, da ne nabrajam više. Po prirodi stvari, narodni duh posebno je aktivan i nadahnut u teškim i prelaznim vremenima, kada se narod kao celina oseća ugroženim. Između ostalog, moglo bi se reći da su partizani Drugi svetski rat dobili i pesmama. Poletnost, mobilizatorski duh i emotivni naboj nekih od tih pesama mogu se smatrati izuzetno uspelim primerima (Po šumama i gorama, Na Kordunu, Kompartiji, Ide Tito).

Budući da se srpski narod danas ponovo nalazi u teškom vremenu neizvesnosti sudbine i opstanka, prirodno je da je i narodna pesma opet u usponu. Neki bi rekli zaživela. U najugroženijem delu i najveća je aktivnost narodnih stvaralaca i prenosilaca umotvorina, sa svim zakonitostima stvaranja i širenja ove vrste stvaralaštva. Tako su događaji, od raspada SFRJ do sankcija, počeli da se uobličavaju u narodne pesme koje se pevaju. Sa početkom rata počele su i nove pesme nove vojske.

Svi narodi na teritoriji bivše republike Bosne i Hercegovine iskazivali su sklonost i dar za kolektivno pevanje. Neko vreme i ono je bilo zajedničko.Moje beleženje tih novih narodnih pesama započelo je pre nekoliko godina, kada sam od prijatelja Trebinjca, koji mi je stalno pričao kako se u Hercegovini teško živi, na pitanje: pa dobro, šta pevaju, da li uopšte pevaju, dobila odgovor: “Nećeš verovati, ali pevaju:

Druže Tito, samo nam se vrati,
tebe vole Srbi i Hrvati.
Ti si krao, al i nama dao,
ovi kradu, a nama ne dadu.“

Bilo je to vreme kada je u Srbiji aktuelan bio žestoki komunizam-antikomunizam, a od neutralaca i velikog broja intelektualaca izjašnjavanje o tom problemu najčešće je glasilo da su od žestokih komunista gori samo žestoki antikomunisti.

Krajišnici, oni iz Banjalučke regije, ranije zvana Bosanska Krajina, još uvek su epski tipovi. Oni i danas sa pesmom žive i umiru. I kada se ne čuje, oni pevaju. To je posvedočio još David Štrbac, pored ostalog i kao nosilac nekih odlika mentaliteta. Zato su Krajišnici, sa početkom novog, poslednjeg rata, valjda prvi počeli da u pesme stavljaju nove događaje i junake, novu stvarnost. Stihovi Sa Manjače krenuli su vuci/ pa odoše prema Banja Luci... i Ustalo je malo i veliko,/ stvaramo te Srpska Republiko!... među prvima brzo i lako su našli svoje melodije i prenosioce.

Zapisi pesama koje ovde navodim datiraju od nedavno, iz dana pred zasedanje Skupštine RS na Palama, kada je trebalo da se odluči za "istorijsko DA" ili za "istorijsko NE" mapama, kada sam se našla u prilici da razgovaram sa nekim bivšim, sadašnjim, povremenim, i ako bude trebalo (kako samo naglasiše) i budućim borcima Vojske Republike Srpske. Moje raspitivanje o kolektivnom nadahnuću i stvaralaštvu čiji su i oni veoma aktivni, možda najaktivniji, tvorci i prenosioci, shvatili su više uzgredno i kao šalu, pa se razgovaralo uz dosta smeha i dobronamernih i slikovitih insinuacija. Rekoše da to šta pevaju često zavisi od okolnosti u kojima se nalaze, ali i od toga da li u blizini imaju radio ili tranzistor. Uz tranzistor najčešće se pridružuju novokompono- vanim pesmama koje se još zovu folk ili turbo-folk, koje se vrte na svim stanicama i stižu iz Srbije, a pevaju ih Ceca, Dragana, Mira Škorić, Rođa... u drugim situacijama, gde nema radija, eh...

Od tih "eh..." pesama zabeležila sam nekoliko, od kojih mi tri deluju kao stvaralačka celina i interesantna narodno-umetnička projekcija istorijskog trenutka, brzi odgovor narodnog duha na nedoumice i strepnje, nedvosmislene poruke kao svedočanstvo kolektivnog stanja duha i svesti. Zaista bi bilo šteta ne navesti ih u celini.

KO TO GRMI, KO TO SEVA

Ko to grmi, ko tio seva
ponad grada Sarajeva?
To su srpski osvetnici,
Ratko Mladić i četnici.

Oj, Mladiću, đenerale,
zovi NATO ti na Pale,
i tamo im svima reci
ko su tvoji slavni preci.

Neka čuju, neka znaju,
da se Srbi ne predaju.
Svoju zemlju, svoje ime,
samo Bogu dati mogu.

I sve zovi u vojnike,
partizane i četnike,
jer kada se braća slože
ništa NATO im ne može.


KRAJIŠNICI ZOVU ĐENERALA

Krajišnici zovu Đenerala,
Ne daj da nam zemlja bude mala!
Ko lijevu i ko desnu ruku
ne daj Ozren, ne daj ni Jabuku.

Oj, Mladiću, reci Slobodanu,
da ne traži Krajišniku manu.
Krajišnici plemenitog soja,
ne boje se ni pjesme ni boja.

Neće dati izdajniku kletom
da se igra našom zemljom svetom.
S Božjom vjerom i sa krstom časnim
brat do brata sa imenom krasnim:

Miloš. Lazar, Stevan i Nemanja,
veće blago od svakog imanja,
svi junačke krvi, a i lika,
to je vojska srpskih osvetnika.

Sve od Knina pa do Banja Luke,
do Valjeva i Cetinjske ruke,
trobojka će svud se srpska viti,
Srbima će jedna kuća biti.


KLIČE VILA S TREBEVIĆA

Kliče vila s Trebevića,
zove djecu Nemanjića.
Oj, svijetli srpski rode,
ko te vodi do slobode?

Odgovor se čuje s Pala,
Mi imamo Đenerala.
Mi imamo do dva tića,
Karadžića i Mladića.

Karadžić je mudra glava,
u Mladiću zmaj još spava.
Kad se oni, sele, slože
ništa niko nam ne može.

Ove tri pesme karakteristične su, pre svega, po tome što za junake imaju tri ključne ličnosti iz stvarnosti kao nosioce ispunjenja težnji i ideala kolektivnog stvaraoca: stvaranje Republike Srpske kao srpske države na tom prostoru, i ujedinjenja sa maticom. Izvan pesme ta tri junaka imaju i zajedničko ime: sveta Trojica. Redosled: Mladić, Karadžić, Milošević nije slučajan. Pre izvesnog vremena bio je obrnut: Milošević, Karadžić, Mladić. Te tri ličnosti, u pesmi tri lika, momci su šeretski prikazali i kao tri prsta kojima se obično krsti, ali pojedinačno: Mladić – podignut palac, kao znak prve lige i uspeha; Milošević – sveti kažiprst koji određuje stvarima mesto i ustrojstvo među njima, i Karadžić – veliki prst, koji će već nekako (ali u svakom slučaju veoma srpski) doskočiti svim belosvetskim glavama. U većini ostalih pesama (koje ne navodim zbog nedostatka novinskog prostora, a i da ne bismo širili temu) junaci su uglavnom izginuli heroji ovog rata, major Tepić, Veljko Milanković i drugi.

Pažljivijem čitaocu ove pesme govore o onoj strani kojom se novinski izveštaji malo bave. Pođimo redom:

- Krajišnici su, barem u pesmi, izmirili četnike i partizane. Izmirila ih je prva linija fronta, objašnjavaju mi. Tamo ustaški ni balijski metak nije izbirljiv. Važno mu je jedino da pogodi Srbina. Živo otelotvorenje tog postignuća u proznom govoru povereno je liku generala Mladića, a prisutan je i izvestan strah da tu opet nešto ne pokvare SPS za RS i za Miloševića i SDS RS za Karadžića u međusobnom odnosu.
- Neizmerna je vera Krajišnika u moć i snagu srpske sloge, tačnije, sloge svih Srba.
- Vojska je glavna snaga i uzdanica tog naroda. Ona je u stanju, veruje se, da sve pobedi i očuva.
- Karadžićevo mesto nije direktno zavisno od njegovog odnosa sa Miloševićem i od Miloševića.
- Vidljivo iz pesama, ali još više iz razgovora: Srbi u Republici Srpskoj, barem onaj deo koji se naziva narodom i vojskom, jednostavno nisu u stanju ni da zamisle, a kamo li da prihvate kao realnu, mogućnost bilo kakve drugačije države osim svoje, srpske, suverene, nezavisne, za koju su već dali toliko krvi i života, i koja treba da se ujedini sa ostalim srpskim zemljama.
- U pesmama je izvesno i to ujedinjenje. Na moje pitanje, šta ako se ono odloži na neodređeno, ne zna se koliko dugo vreme, moji sagovornici imali su jednostavan odgovor: oni će sačekati, a onda će se te druge srpske zemlje priključiti, prisajediniti njima.
- "Oj, Mladiću, reci Slobodanu" (Miloševiću)... Pesma jasno zbori da ni moralni kredit Slobodana Miloševića kod Krajišnika nije više neograničen.

Impresionirana svežinom duha ovog naroda i sposobnošću da se i tragika neljudskog vremena svede na ljudsku meru, zaključujem da njima potpuno vladaju stari ideali i tradicionalne vrednosti (otadžbina, jedinstvo, sloga, hrabrost, budućnost, vera, deca, rod i porodica) i da su to verovatno jedini ljudi na ovim prostorima spremni da i dalje nose devizu "Budimo realni, zahtevajmo nemoguće". Istovremeno shvatam otkud u Beogradu toliko netrpeljivosti za njih. Beograd najgori deo ovog naroda, pobegulje i profitere (kako ih oni sami zovu), kojima je svojevoljno dao utočište i još štošta, zamenjuje, ili, još gore, poistovećuje sa ovim ljudima koji se stvarno bore za svoja ognjišta i živote i nemaju drugog izbora. Nedostatak mogućnosti izbora rešava kod njih mnoge stvari.

Brzinu pretakanja stvarnosti u pesme objašnjavaju svojom željom da se zna i strahom da se ne zaboravi.

Poslednji primer krajiškog dara za poetsko izražavanje u osmercu i desetercu (koji se lako peva na već postojeće melodije) čak i političkih stavova odigrao se, međutim, na poslednjoj sednici Skupštine na Palama (18. jula). Očevidac i učesnik mi tvrdi da je jedan narodni poslanik sa Ozrena, izlazeći za govornicu, tiho, ali ipak da čuju najbliži i onaj kome je pesma upućena, a kaobajagi samo za sebe, pevušio: "Karadžiću, j..... ti nanu, ako dadneš Ozren muslimanu".

Uzimajući sebi slobodu tumačenja uzajamnog prožimanja stvarnosti i poezije u žibotu naših ljudi, zaključujem: već čuvena koverta zaista je bila jedino rešenje sa kojim se Karadžić SMEO vratiti iz Ženeve na Pale, a narodni poslanici RS sa Pala među one koje predstavljaju. I još nešto. Prema napred navedenoj definiciji narodnog stvaralaštva, što se pesama tiče, veoma je verovatno da ovo nije njihov konačni oblik ni sadržina.

(Duga, 6. avgusta 1994.)

Nazad