|
Umesto uvoda Među piscima, kritičarima i ostalima iz sveta
književnosti, umetnosti i kulture, Desanka Maksimović
već decenijama slovi kao najpoznatija, najomiljenija,
najveća ili najvoljenija srpska (ranije i jugoslovenska)
pesnikinja, a njena poezija odavno se ne meri
uobičajenim aršinima smeštanja u vremenske, žanrovske
ili generacijske okvire, u granice raznih pokreta ili
pripadnosti određenoj grupi. I veoma retko se poredi sa
nekim drugim. Oni koji su joj ponešto i osporavali
činili su to sa dužnim poštovanjem prema njenoj ličnosti
i celini njenog dela. Rečju, Desanka je postala pojam,
samosvojan, čist, jedinstven i neponovljiv, opšte dobro
svog jezika i zemlje, narodni pesnik.
Verujem da u Srbiji ima veoma malo ljudi, obrazovanih
ili nepismenih, starih i mladih, ili dece u školskom
uzrastu, koji ne znaju za pesnikinju Desanku Maksimović.
Po selima, ako je pomenete, najčešće je odgovor veoma
jednostavan: to je ona pesnikinja. Reč ona izgovara se
na način koji znači da se varate ako očekujete da
seljaci ne znaju za Desanku.
Ove godine navršilo se stotinudeset godina od Desankinog
rođenja i petnaest godina od njenog odlaska iz naših
atara. Rodila se upravo na današnji dan godine 1898.
Nedavno sam, istražujući na internetu, ustanovila da joj
pripada i veoma lep i dragocen laskajući rekord: nisam
uspela da među značajnim piscima svetske književnosti
nađem nekoga kome je posvećen veći broj pesama i stihova
drugih pesnika.
Takođe, malo je pisaca u svetskoj književnosti kojima je
za raspoznavanje dovoljno samo prezime, još je manje
onih kojima je dovoljno samo lično ime, a posebno je to
retko kada su žene pisci-pesnici u pitanju. U našoj,
srpskoj, književnosti samo prezime za raspoznavanje
dovoljno je Crnjanskom (Milošu), Andriću (Ivi), Ćosiću
(Dobrici), Nušiću (Branislavu), nadimak Zmaju i Disu, a
ime, ako se ne varam, samo Meši (Selimoviću). Među
ženama samo njih tri stigle su do tog trona: Jefimija
(despotica Jelena), Isidora (Sekulić) i Desanka
(Maksimović).
Sa Desankinom poezijom odrastale su brojne generacije,
koje su sa njom ulazile u prve ljubavne uzlete i padove,
učile se ljubavi prema prirodi i zavičaju, nadanju i
veri u dobrotu i lepotu svega što stvori Bog,
razumevanju drugih, čovekoljublju, praštanju,
patriotizmu...
Desanka nije pesnik moje rane mladosti. Ona je pesnik
moje zrelosti. Kada sam, posle njenog pesničkog dela
upoznala i njen ljudski lik, plemenit i nesebičan,
svetao i veliki, upoznala ga na način gde odanost više
ne zavisi od broja fizičkih susreta ni zajedno
provedenih dana i sati, niti od godina, usvojila sam je
– bez traženja dozvole, sasvim i trajno. Zato vam se u
ovoj knjizi ponekad može učiniti da govoreći o Desanki,
govorim o sebi, ali i obrnuto, kada govorim o sebi, da u
stvari pričam o njoj. To je moja Desanka, ona koja je
verovala Solu Belou i njegovom skoro vapaju: "Pišite,
samo pišite, ne mislite na žanr!"
Jednog dana, kada sam, sticajem dobrih okolnosti, na
Desankinom putu poezije i uzajamnog poštovanja i
ljubavi, srela veliku glumicu Kseniju Jovanović,
poverila mi je svoju već javnu tajnu: i ona je usvojila
Desanku, na sličan način, bez traženja dozvole, sasvim i
trajno. I ona ima svoju Desanku, a to je ona ista moja
Desanka, mada pomalo i različita.
Ova knjiga zapisa i pesama, izbor Desankinih pesama koji
sam sačinila i zapis tona i slike na kojem su trajno
zabeleženi stihovi velike pesnikinje u interpretaciji
jedne od najvećih glumica srpskog teatra jeste Ksenijin
i moj omaž Desanki. Hvala svima Vama koji ste danas, u
slavu Desankinog rođenja, u znak vere u trajne vrednosti
i u smisao poezije i umetnosti, dobrote i lepote, kojima
je posvećena sva njena poezija, došli u Narodno
pozorište da se tom omažu pridružite. Desanki slava, a
srpskoj poeziji i svima nama srećan njen stodeseti
rođendan.
Duška Vrhovac
U Beogradu, 16. maja 2008. godine
Nazad
|
