Apsolut i tišine,
ljubav i molitve
u poeziji Duške Vrhovac

Zlo je mučno sadašnje podneti,
Zlo nas bivše peče u pameti,
Buduće već jede nas,
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
A sni noćni rastuđe nas oudne.
Jesmo l' bez zla koji čas?
(Savo Mrkalj: More zala ov' je svet)

Poezija je posebna vrsta realnosti koja odgovara iskustvima života. Ona se rađa iz unutrašnje potrebe tvorca i izvesne stvarnosti nekog beskrajnog sada. Ona sublimira tvoračko traženje smisla i stalno kretanje jezika, onu prirodnu težnju ka realnosti. Pesma je, dakle, neprekidno događanje u jeziku, u promisli, na relaciji stvarnog i nestvarnog. U jednom trenutku na tom putu stvaralačkog događanja poezija i život se višestruko dodiruju, međusobno ukrštaju i to onda, kako kaže Oktavio Paz, kada pesnik rečima poništava ili potvrđuje život, kada ga kodirajući, prevodi u pesmu, kada ga idealizuje, kada se iskreno i s ljubavlju njime bavi. U knjizi Mišela Manola, Ukleti pesnik, Šarl Bodler kao da potvrđuje Pazovu opasku izjavom: ...Volim pesnika koji je u stalnom dodiru s ljudima svoga vremena i koji s njima izmenjuje misli i osećanja tumačena dovoljno konkretnim jezikom. Svaki pravi pesnik svojim melodičnim vibracijama tvori sugestivnu pesničku sliku koja u isti mah sadrži i predmet i čoveka, svet izvan umetnika i svet u samom umetniku. Pesma, dakle, natprirodno oživljava prirodna stanja jednog stvaralačkog duha. Ali ona tom prilikom i apsolutno izjednačava biće i želju pesnika-tvorca. U tom otkrivanju stanja i smisla pesnik ne potvrđuje apsolut, on tumači ljudsku egzistenciju. Pesma je, zacelo, otkrivanje suštine koja, otkrivajući ovaj, stvara drugi svet. Njen govor, po Martinu Hajdegeru, počiva na metafizičkom otkrivanju čulnog i nečulnog, na smislu i značaju jezika, na urođenoj osamljenosti i asocijativnoj moći govora, na sposobnosti zapažanja i imaginaciji kao sadržaju ljudske egzistencije. Moć smisaonog dokaza jedne pesme ne leži u njenoj očevidnosti, već u istini tona, samog ritma i strukturi stiha, u kreativnoj snazi jezika kojim se gradi jedna pesma i koji tu stvarnost produkuje unutrašnjom racionalnošću tog istog (pesničkog) jezika. Stalno oscilirajući između dobra i zla, kako bi rekao Bodler, pesnik posvećuje sebe strasnom traganju za istinom i lepotom.

Gete je jednom prilikom zapisao da sve pesme moraju biti prigodne, tojest, zbilja im mora dati oslonac i građu. Inače, bez toga, po Geteu, ne bi bilo pesme. U tom smislu pojedinačan slučaj postaje odjednom poetičan i univerzalan. I vrednost poetike Duške Vrhovac leži upravo u snazi i moći univerzalne vizije koja, može se reći, proizilazi iz njenog najprivatnijeg događaja ili doživljaja. Uz to, poeziju Duške Vrhovac interesantno je čitati i zbog toga što ona unosi u pesničko delo mnogo ličnoga, onoga što je intimno i blisko ženskoj duši. A to znači da njenoj poeziji ne manjka kontemplativnost, spontanost, neposrednost, nežnost i osećajnost. Poezija Duške Vrhovac, bez sumnje, poseduje stvarnost, sopstvenu istinu i postojanje koje se, ovom prilikom, emituje i važi samo unutar poetskog sveta. Ta stvarnost pesme, poezije uopšte, doživljava se, pre svega, intuicijom. Poezija se, s toga, kako piše Paz, oseća, ali i otkriva, ona pretstavlja iskustvo, sliku celine koja je, kada je u pitanju poetika Duške Vrhovac, katkad stvarana od delova života. Dikcija stiha u njoj je smireno jednostavna. Reči od kojih je sastavljen stih (pesma), u konkretnom slučaju, nikad ne gube vezu sa stvarnošću i činjenicama realnog života. Možda se baš i s toga, na osnovu površnog čitaočevog uvida, za poetiku Duške Vrhovac može deklarativno reći da je jednostavna i mirna, neuhvatljiva u mnogim elementima po ponuđenim životnim zagonetkama. U svojim pesmama ona, na primer, često koristi motiv osame i obraćanje drugima. U direktnom korenspondiranju sa Isidorom (Sekulić), Desankom (Maksimović), Ahmatovom (Anom) i direktnom obraćanju Darinki (Jevrić), Aci Rakočeviću, Aleku (Vukadinoviću), Bošku Al. Protiću, pa i u molitvenom obraćanju Bogu, ocu, Lazaru Hrebeljanoviću, Vrhovčeva kao da nudi znak tragične pukotine koja se oseća u biću tvorca, znak egzistencijalne samoće, izraz nekog tihog očaja koji, razume se, osnažuje egzistencijalnu osamu i potrebu obraćanja drugima, pojačava dramatiku laganog ritma, jednostavnost pesničkog iskaza, osećaj unutrašnje tenzije stiha. U neprekidnom preobražavanju pesnička reč ovde postaje i argument branioca Istine i geslo vernika Lepote.

Duška Vrhovac u svojoj poeziji - San po san (1986), S dušom u telu (1987), Godine bez leta (1988), Glas na pragu (1990), I Wear My Shadov Inside Me (1991), S obe strane Drine (1995), Žeđ na vodi (1996), Blagoslov (1996) – prati najpre i ponajviše čistotu duhovnog uzleta i izvornost pesničkog čina pa se čini da ona svojim pesmama više opisuje no što problematizuje život i čovekovu stvarnost. Uz to, pesnikinja je pribegla i priklonila se primernijim pesničkim sredstvima, takozvanom krupnom i sitnom planu, koristeći istovremeno velike i naizgled beznačajne detalje, u posmatranju sveta oko sebe sa željom da ponudi jedrinu i punoću života. Možda je to i s toga što je u njenoj poeziji pesnički govor na temu ljubav i rodoljublje smiren i sažet (Žeđ na vodi, Godine bez leta, Blagoslov, S obe strane Drine), sveden na nužno nervno tkivo, na suštastvenu poentu pevanja koja, u konkretnom slučaju, traži proširenu metaforu i refleksiju, a ove, pak, gradeći efektnu pesničku sliku, prepliću životno i fiktivno, promišljaju stvarnost, ljude i događaje rečima, koje pripadaju vremenu i tišinom njihovom koja pripada večnosti. I kao što se zna, reči prate misli, tajnu saznanja koja u pesmama pomenutih knjiga proishodi iz emotivnog sadržaja, iz onoga što se svima čini poznato, a motivi za pisanje pesama dolaze i nameću se iz duboke tvoračke koncentracije, iz analize osećanja koja su izazvana konkretnim pojavama i događajima.

Ali Vrhovčeva, stvarajući, insistira na imaginarnom svetu, na prizivu sna, na tišini. I san i svet imaginacije u stalnom su dosluhu sa stvarnošću (San, Zov), sa prostorom koji pulsira talase ovovremene ljudske drame (Trnovo, Slavujevac) i bola na relaciji On i Ona (Ljubav, Ljubav s tobom). Iako prevashodno naši (realni) signali koji dopiru iz stvarnosti i ljubavi između Njega i Nje (muškog i ženskog), oni asociraju i priliče onoj prvotnoj atmosferi između Njega i Nje (Adama i Eve). Vrhovčeva baštini stvaralačko iskustvo koje je u kontinuitetu i koje, kao takvo, biva u funkciji uspostavljanja određenih duhovnih i civilizacijskih vertikala, a ove se, pak, ukrštaju u tvoračkoj pesničkoj orbiti. Sve to govori da ona stvara svoj prepoznatljivi literarni svet sa primetnim odlikama, koje se manifestuju u neprekidnom smislenom prelivanju i jezičkom pretakanju iz stiha u stih, iz strofe u strofu, pa i iz pesme u pesmu. O njemu pesnikinja piše najčešće ispovedno, u prvom licu singulara, u spontanom dijaloško-emotivnom govoru bez dramatičnih iznenađenja i golemih nemira. To je poezija, kako je zapisao Dragoljub Stojadinović u svom tekstu pisanom povodom knjige ljubavnih pesama Blagoslov, koja ne zna da prikriva i taji, koja ide u čoveka s poverenjem i strašću. Duška Vrhovac to čini tiho, u pola glasa, gotovo šapatom, skrovito i predano, bez ijedne zadnje namere i zarazne primisli... Svojim stihovima ona ostvaruje melodijsko bogatstvo zvukova i ritmova i nudi prozračnu, sudbinsku lakoću lirskog trepeta i emotivnu gustinu savladane životne materije. Njena poezija je komunikativna sa pesničkim jezikom koji donosi bogatstvo ritmova, harmoniju, fakturu tonaliteta i prizvuka, začaranost i pevljivost... U pitanju je,; dakle, ona dobro nam znana vizantijska dimenzija prema motivu ljubavi i onome što se njime ukršta i razmenjuje. Vrhovčeva se ne odriče nasleđa i istorije, ali se ne libi ni da se bavi savremenošću i vremenom u kome živi. Oslanjajući se, dakle, na književnu baštinu, ona u svojim pesama istražuje nepoznato, otkriva postojeći svet iz dubine duše. Saživljavajući se sa predmetnom situacijom, Duška Vrhovac je usaglašavala svoje emocije sa takozvanim umetničkim procesom, sa stvaranjem. U njemu je do punog izražaja dolazila njena izuzetna sposobnost da oseti u pravom trenutku najtananije nijanse duševnih vibracija na osnovu kojih je metaforički bogato promišljala lični doživljaj, radosti, nemire, tugu... Težnja ka opštim motivima naročito se naglašava kroz takozvanu figurativnost stila, kroz težnju za jasnoćom i razumljivošću sadržaja. Ali jasnoća i razumljivost nisu samo stilske osobine, one su, pre svega, umeće u odabiranju "materijala" i njegovom raspoređivanju u kompoziciji pesme (Pobunjena pesma, Reči, Stara pesma). No, kompozicija kao posebna osobina rađa se iz pouzdanog znanja. S toga komotno se može reći da figurativni izraz u poeziji Duške Vrhovac ima svoje duboko opravdanje: ona činjenično objašnjava jednu reč drugim rečima, iznalazi analogiju među pojavama, priziva simbole, meri jednu stvar drugom. Ona pesmom stvara jedinstvo suština, vezujući u stihu prostorom i vremenom najudaljenije stvari i pojave. Otac, česnica, srpska majka, dete (koje umire) s jedne, Bog i Lazar Hrebeljanović, srpski vojnik-stradalnik s druge strane, čine kamene međaše, Heraklitove stubove u kojima se dodiruju i sjedinjuju dva sveta - stvarni (postojeći) i onostrani (nepostojeći), materijalno i duhovno, dva vremena – ono od sada i ono od pre. Obraćajući se Bogu, Vrhovčeva zapravo u ime svog naciona, za račun svih srpskih majki čiji sinovi krvare i umiru traži Njegovu svemoć, blagotvorni dodir s kosmopolitskim duhom Lazara Hrebeljanovića, jer on je još za zemaljskog zemana obezbedio sebi i svome narodu nebesko carstvo. Na pomenutim simbolima ona gradi postojano svoju čulnost i smernost, svoju predanost u ljubavi prema svom nacionu i bližnjima svojim, svoj sopstveni uput očekivane milosti u Ljubavi.

***

Svrstavanjem Izabranih i novih pesama Duške Vrhovac u četiri ciklusa - Zavetno slovo, Istrgnuta strana istorije, Tragam za sobom, U međuvremenu – omogućen je uvid u poetsku genezu novog smisla starih i novih pesama u izmenjenom poretku. Ciklusna organizacija Izabranih i novih pesama rađena je tematski, po sistemu takozvanih koncentričnih krugova i uzročno-posledičnih veza na idejnom planu tako da zamišljeni temat ne bude ni u čemu bitno narušen. U ciklusima Zavetno slovo i Istrgnuta strana istorije inspirativnu osnovu za pevanje čine one čehovljevske potrošene iluzije koje ruski pisac u Ivanovu diže do nivoa nacionalne bolesti. Imajući u vidu tu čehovljevsku ideju priređivač je pokušao da uhvati te potrošene iluzije i nacionalnu bolest kao kakvu metaforu u poetici Duške Vrhovac. Jer, naša nacionalna i društvena stvarnost trenutno i jeste iluzija koja se tokom minulog vremena opasno istanjila. Ona je, da tako kažemo, ostala još interesantna samo zanesenjacima. Pesnici, emocionalno osetljiviji u odnosu na ostali svet, pevajući, pokušavaju da nađu lek za opšte klonulo duhovno stanje jednog (srpskog) društva. I Vrhovčeva je, razume se, kao odgovoran čovek i pesnik u svojim rodoljubivim i domoljubnim pesmama progovorila na gorak način o takozvanoj srpskoj intelektualnoj odgovornosti za isprazan, apatičan, bez emocija i porazan život. U pomenutim ciklusima ona je odgovorno i hrabro branila svoj stav o onome što se srpskom narodu dešava svih ovih godina. U njenim pesmama sa nacionalnom tematikom nenadno se nameće i prepoznaje autentična pobuna u najboljem smislu. I ona nije, da budemo iskreni, nikakva novost, ona je u srpskoj poeziji permanentno prisutna odavno (najizrazitiji primer za to je poetika Rastka Petrovića). Rodoljubive i domoljubne, intimističke i ljubavne pesme sa autobiografskim nabojem su paralelne priče, istinski doživljene i intimistički bolno preživljene. Na primer, u ciklusima Tragam za sobom i U međuvremenu priređivač se trudio da uhvati pesnički govor čula i uspostavljene nevidljive veze između Ja i Ti koje su nastale na osnovu dodira tela i dodira duha. Govorom oživljenih čula u pomenutim ciklusima Vrhovčeva se neosporno oslanja na iskonsku ljudsku želju za bliskošću među polovima (ljudima). Međutim, ta prekopotrebna bliskost joj negde životno izmiče i ona se polako i sigurno stvaralački sve višs priklanja motivu usamljenosti i ideji o prolaznosti (U međuvremenu). Usamljenost i prolaznost, da tako kažemo, nisu apsolutne kategorije. Pregršt novih pesama, koje čine sastavni deo ovog Izbora, nude mogućnost nadanja, želju za fizičkim dodirom tela sa telom, želju za bliskošću, želju za telesnim drhtajem, ono čudesno pretapanje nizova o ljubavi, onaj emotavni, psihološki i intelektualni stvaralački naboj koji suštinski, kako racionalno tako i iracionalno, obeležava stanje pesničkog duha, dinamiku životnih principa koje pesnikinja želi da doživi u zanosnoj ljubavnoj igri, ali i da ih moralno ne izneveri. Jer, bar kako ona misli, sasvim je moguće da se oglasi božja kazna i ljut lavež ljudski ispod kože. Sve je tu u četiri ciklusa – i čulna omama i čulna strast. Između Isidorine intelektualne odlučnosti i Desankine lirske lepote Duška Vrhovac je na krajnje miran način, sasvim autentično ulazila u trag gorkim plodovima ljubavnih čežnji, žeđi zanosa i želji za životom uopšte. U bukvalnim značenjima tih pesama kriju se dakle složene konotacije i asocijacije. Kao i svaka dobra lirika i poezija Duške Vrhovac ne odriče se forme neposrednog izraza koja putem subjektivnosti sublimira prerastanje ličnog u opšte. Formalno gledano ovde se pesnički subjekat obznanjuje uvek u prvom licu, ali suštinski on je u stvari anonimni duh koji sublimira pessničku personalnost (Tragam za sobom, U međuvremenu) i antropološku impresivnost i imperativnost (Zavetno slovo, Istrgnuta strana istorije).

Ovakvi izbori su uvek dobrodošli i za mnogo bogatije i razvijenije literature no što je naša. Knjiga ovog profila i karaktera, pored toga što deluje podsticajno, po pravilu pruža dobru priliku svima onima koji imaju šta da kažu o pesničkom stvaralaštvu ove po mnogo čemu osobene pesnikinje. I najzad, za potpisnika ovih redova Izbor je ujedno i dobra prilika za kritičko preispitivanje i valorizaciju poezije Duške Vrhovac, pa izvesno i adekvatno priznanje autorki za plodan, osebujan, dugogodišnji stvaralački rad. Da je sreće i mirnije vreme, Vrhovčeva je odavno "imala pravo" na čestit izbor pesama iz svog pesničkog opusa. Treba reći i to da se dosadašnja kritika oglušila o delo ove izvanredne pesnikinje.

Iako su neki uvaženi književni kritičari i pesnici pisali o značaju i osobenostima poetskog glasa Duške Vrhovac (Nikola Milošević, Miroslav Egerić, Đorđe J. Janić, Dragoljub Stojadinović, Ljiljana Šop, Ranko Risojević, Alek Vukadinović, Ljubica Miletić, Slobodan Rakitić) i o njenoj poeziji govorili izričito afirmativno, ističući njenu stvaralačku zrelost, samosvojnost, osobenost stila, svedenost i čistotu jezika, kao i posebno i značajno mesto koje joj te odlike daju u savremenoj srpskoj poeziji, ona je skoro redovno izostavljana kada su mlađi kritičari pravili svoje preglede po takozvanoj generacijskoj pripadnosti (M. Pantić, V. Pavković, N. Šaponja, D. Jokanović), kao i neki generacijski bliži njoj (R. Perišić, S. Ignjatović, R. Mikić, P. Marković). Verovatno da je tome doprinela i sama pesnikinja jer je, poput Slobodana Džunića, pisala i objavljivala svoje knjige, a potom ih prepuštala na milost i nemilost vremenu i čitaocima, ostajući tako izvan savremenih književnih klanova i magistralnih tokova, ali i bez odgovarajućih i zasluženih priznanja. Po liku i modelu može se reći da Duška Vrhovac pripada porodici takozvanih tihih pesnika (Aleksandar Ristović, Petar Cvetković, Miroslav Maksimović, Miodrag Stanisavljević) i ima svoje trajno mesto u srpskoj poeziji bez obzira što njena poetika nije razmatrana prilikom tih "krupnih" sintetičkih i periodičnih pregleda kada se problemski i odjednom sagledava čitava plejada srodnih ili generacijski ujednačenih pesnika. Ona se sama izdvojila, kako to naglašava Miroslav Egerić u svom pogovoru knjige Godine bez leta Duške Vrhovac, i tako se našla u takozvanim subjektivnim izborima i antologijama i u nekoliko važnih izbora jugoslovenske i srpske poezije u inostranstvu. Ovde svakako treba napomenuti i to da je Duška Vrhovac danas jedan od uglednih TV novinara, a poznato je da su mnogi pisci i pesnici bili i novinari (Ernest Hemingvej, Gabrijel Markes, Slobodan Selenić, Matija Bećković, Božidar Timotijević, Branko V. Radičević, Slobodan Džunić, Dušan Kostić, Mihailo Lalić) i da su punu pažnju književne javnosti dobijali tek kada su napustili novinarstvo.

Za snagu i prodornost pesničke vizije priređivaču se učinila izuzetno važna kompoziciona komponenta rukopisa koja je mogla da po(d)nese saobražen način prilaza temi i motivima. Celinu Izbora uokviruju dve pesme - uvodna, Isidora i završna, Poseta Desanki koje, čini se, međusobno višestruko korespondiraju na idejnom, tematskom, motivskom i misaonom planu i koje spajaju i završavaju višeslojno motivske krugove - Zavetnog slova, Istrgnute strane istorije, Tragam za sobom, U međuvremenu - u harmoničnu celinu. Priređivačeva želja bila je da se uvodnom pesmom Isidora naglasi misaona struktura i suštastvo osobenosti u svim oblastima pesničkog dela Duške Vrhovac. Linija njenog duhovnog prostiranja kao da se sa distance vrhuni sa stepenom misaone dinamike koju je srpskoj duhovnosti ponudila Isidora Sekulić. Posmatrano u celini, pesničko delo Duške Vrhovac kao da u nekim elementima korespondira sa misaonošću dela Isidore Sekulić. Na primer, takozvano predmetno mišljenje u poeziji Duške Vrhovac kao da opstojava na Isidorinom pojmovniku o moralu i sudbini malog naroda, na postulatima ljudske sudbine uopšte, na trajnosti i odnosu Lepote i Istine, smislu i suštini stvaranja, na energiji neimirstva i kolektivnoj svesti, na egzistencijalnoj razumljivosti i komunikaciji s Drugim, na dubinskom sloju srpske tradicije i onoj Isidorinoj visprenosti da u lokalnom vidi univerzalno i u univerzalnom otkrije i prepozna korene lokalnoga. Ušavši, dakle, u suštinu i srž Isidorinog stvaralačkog puta, Vrhovčeva je na originalan način otkrivala svoje prostore trajne duhovnosti, ali i pitanje očišćenja i samosvesti tvorbe, snagu samog čina razumevanja medju ljudima (Čitajući Danilova). U traganju za duhovnim putevima odgonetanja sveta ona je na najbolji način iskoristila Isidorino fundamentalno mišljenje izvan nedokučivog, njen stvarni i delatni odnos duha u jeziku, ali i aktivnost samog jezika, Logosa. Ona je, poput Isidore, tragala za suštinom poezije, za zakonom ustanovljenja Bića i čoveka u kući bivstva, za suštastvom tog istog Bića i Istine.

Ali ishodište stvaralačke pobude i lirska delatnost Duške Vrhovac, takođe, kao da se usaglašavala sa lirskom čistotom i bistrinom melodije Desanke Maksimović. Završnom pesmom Poseta Desanki Vrhovčeva daje do znanja svojim čitaocima da i u novim pesmama ostaje uvek u matici života, ističući se svojim stvaralačkim damarima i raznovrsnim interesnim stremljenjima. Ona je, kao i Desanka, u formalnom smislu gledano, pesnik-minimalista i to onaj višezahtevni. Ona se više no Desanka posvetila potrebi da u pesmi reći manje, znači reći više. A to podrazumeva da se smisleno i misleno, kada je u pitanju poetika Duške Vrhovac, može (po)tražiti i u onom neiskazanom, ne u govoru, već u ćutnji, ne u tekstu pesme, već u njenoj belini. Ona je, poput Desanke, prihvatila govor istine:

I dok Danilov lovi mutni Izabelin osmeh rasut po polju četvoroliste deteline, a predveče je i noćni prividi već isprobavaju svoje senke, ja jedva mašem rukom, odsutno, u pravcu poslednje srne na rubu proplanka zalivenog mesečinom

(Čitajući Danilova)

Pisati, dakle, srpski znači govoriti iskreno, otvoreno. To ponuđeni Izbor i potvrđuje. U svoju lirsku spiralu Vrhovčeva je, počev od knjige pesama San po san do Blagoslova, ucrtavala oznake prožetosti života i umetnosti. One su duboko lične, ali i duboko univerzalne sa pravim rečima i iskrenim mislima u kretanju doživljaja sa motivima na temu ljudskih sudbina. Izabrane i nove pesme tako u svemu promovišu njenu dejstvenu, delatnu i plodotvornu umetničku zrelost i dubinsku mudrost. Svojim osebujnim senzibilitetom poetika Duške Vrhovac srpskoj poeziji, bez sumnje, nudi nove mogućnosti i nove izražajne vrednosti u traženju gipkog svežeg, precizno obuhvatnog i dinamičkog oblika kazivanja. (Bilo bi možda interesantno sučeliti njenu poetiku sa pesničkim stvaralaštvom Danilova. I tek tada bi se materijalno videlo koliko on umetnički duguje Vrhovčevoj).

Svaki izbor pesama iz stvaralaštva jednog pesnika odslikava njegov razvojni put, vrednosti i mane (s)tvorenog, uspone i padove, klonuća i pregnuća... U konkretnom slučaju, ne mogu a da se ne prisetim napomene Ljubomira Simovića uz njegovu knjigu izabranih pesama Hleb i so (1985): Pesnik smatra da su sve njegove dosadašnje knjige samo delovi, koji se sada, pročišćeni i sažeti, prirodno sklapaju u jednu jedinstvenu celinu. Može se reći, da priređivačeva ambicija u tom smislu gledano nije bila da donese konvencionalan, hronološki zasnovan izbor koji bi po svemu nudio, pre svega, pregled pesničkog puta i razvoja, mada rukopis Izabrane i nove pesme u dovoljnoj meri i to omogućuje. Poštujući evolutivnu liniju, visoku estetsku ostvarenost, vrednosne elemente, sintetičku potrebu za objedinjenjem pesničkog dela Duške Vrhovac, želja autora bila je da Izborom ponudi određenu celovitost po svom dubokom čitalačkom viđenju, razume se, uz sve uvažavanje relavantnih sadržinskih potencijala njenih već publikovanih knjiga. Na osnovu već postojećeg lirskog gradiva stekli su se bili svi uslovi da se uradi jedan koristan književni posao. Duška Vrhovac je plodan, autentičan stvaralac koji ima izgrađen i prepoznatljiv stil i jezik. Sve to govori da je dosadašnjim stvaralačkim radom u potpunosti i bez pogovora zaslužila tu pažnju. Knjiga Izabrane i nove pesme Duške Vrhovac jeste knjiga koja treba da dokaže i učvrsti njeno visoko mesto u srpskoj književnosti našeg vremena. Ovaj izbor, ma koliko bio rezime jednog pesničkog dela u momentu kada je određeno svođenje računa poželjno, toliko je i sadržinski i kompoziciono sklopljena knjiga jedne punovredne poezije. Jer, podloga na kojoj se ona stvara i nastaje, podrazumeva i respektivan raspon znanja.

Svaki izbor, pa i izbor pesama ove pesnikinje je relevantan i u mnogome zavisi od subjektivnih sklonosti priređivača. Zato priređivač i preuzima na sebe svu odgovornost za ovakav izbor pesama iz obimnog stvaralaštva srpske pesnikinje Duške Vrhovac.

***

Poput Milana Rakića i Vrhovčeva vrši analizu osećanja i svoje životno iskustvo prirodno oslobađa svih onih strasno-ličnih bura (Godine bez leta). Iz nove perspektive i distance, dakle, ona u jednom trenutku "slutnjom i onespokojavanjem ispisuje" Balade o dolovima i stranama, telegrafski tačno saopštava mnogo pre ono što se danas dešava na Kosovu i u južnoj Srbiji (Slavujevac, Preševo). U birani i gotovo prigušeni pesnički jezik Preševa, Slavujevca I i Slavujevca II ugrađena je osobena leksika i interpunkcija sa željom da se anticipira ono što će se tek posle (ovih godina) desiti. Duška Vrhovac nije prorok, ali kao uvaženi pesnik bila je itekako upućena na predviđanje. Unutrašnji svet pomenutih pesama pripada onom geteovskom shvatanju da poeziji kao delu neminovnog nasleđa pripada i saznanje stvarnosti kojim se, kako bi rekao Paul Kle, nevidljivo čini vidljivim. Bolnost i stradalništvo Preševa i Slavujevca nisu predstavljeni tradicionalnim slikama naše slavne istorije, već kontemplativnom vizijom sa unutrašnjom dramatikom koja gradi samu sebe jezikom koji u nedrima pišti i koji je sav sazdan od pogubljenih reči i neverice. A opet, s druge strane, molitvenim tonom se priziva druga i drugačija stvarnost. U obraćanju Bogu pesnikinja se, zapravo, posvećuje svojim bližnjima i samoj sebi. Kao kakva srednjevekovna srpska monahinja Vrhovčeva se moli za spas i dobrobit svog naroda, za dobrobit i prosperitet svog roda, okupljajući njoj sve mile i drage oko svetosavskog znaka-znamena - Česnice. Ona je tim svečanim činom, u stilu naše najbolje tradicije, prizivala i oduhovljavala čistotu stvaralačkog uzleta i izvornost pesničkog čina. Naravno, pritom je svoj lični doživljaj svrsishodno prelamala kroz sočivo prostora i vremena u proticanju. Ezoterična strast i univerzalnost pesničkog postupka Česnice u dosluhu je sa paganskim nasleđem i hrišćanskim osećanjem. Ostajući verna obrednom pesničkom govoru, Vrhovčeva dosledno i neumorno traga za ovaploćenjem božanskog logosa u dubokim slojevima duhovnog nasleđa. Činom obreda oko Česnice obnavlja se ljudska priroda, jer čovek tim činom dobija božanski oblik postojanja. Kroz preobražavanje on tom prilikom dobija svoje mističko bogopoznanje i iskustvo o svojoj hristopodobnosti. Verovatno je Miroslav Egerić imao to u vidu kada je zapisao u svom tekstu pisanom povodom knjige pesama Žeđ na vodi da "iz njenih reči sjaji zavetno slovo": tamo negde u daljini postoje žarišni orijentiri - otac, mati, česnica, postoji jedan svet koji je znao šta je slava i čast, visinski moral i visinska odgovornost postojanja". Ocenjujući i humanizujući, poput Rakića, svoja slučajna ili prolazna osećanja, ona je, u stvari, tvorački prepoznavala i presazdavala svoju bolnu i tragičnu subjektivnost:

I meni nova crna marama sledi. Moj muž k'o i otac mu, ubijen, a sinovi... Krv mi se ledi.

(Srpska majka 1993.)

U pojmu "nova crna marama" Vrhovčeva pesnički spaja nešto sasvim lično sa nečim opštim (crnina u opštem smislu znak je duboke žalosti za nekim ko je bio posebno drag). Srpsku majku 1993. tematski su nametnuli, kako bi rekao Boško Novaković, opšti događaji, nemiri i novove-kovne mene istorije koje su na Balkanu, nažalost, česta pojava.

Duška Vrhovac je, pre pojave svoje prve knjige pesama San po san, objavljivala poeziju godinama po časopisima, novinama i listovima. I već tako ona je stekla ime dostojno poštovanja u svetu literature. Ona, dakle, nije žurila da svoje već ispisane pesme pošto-poto objavi u posebnoj knjizi, možda, i zbog svoje po prirodi utemeljene povučenosti i udaljenosti od, kako bi rekao Ranko Risojević, poetske svakidašnjice. Ne treba zaboraviti da se prva knjiga pesama San po san autorski obznanjuje u godinama i u "vrijeme kada su se već počeli da svode pesnički bilansi drugih pesnika, njenih vršnjaka - Slobodan Stojadinović, Ljubica Miletić, Draginja Urošević, Ratko Marković Riđanin, Predrag Bogdanović Ci, Darinka Jevrić, Radmila Lazić i drugi". Međutim, sasvim samosvojno, izvan svih književnih krugova, kružoka i klanova, Vrhovčeva je ubrzo nadomestila propušteno i dostigla najviši nivo umetničkih dometa na polju biranih tema i motiva. Zainteresovana za nove ideje u poeziji ona je već svojom prvom knjigom pesama ponudila punu pesničku zrelost. Njena jezička strategija, ritmika, slika i metafore i u narednoj knjizi pesama S dušom u telu nudi stabilizovanu poetiku sa visoko realizovanim estetskim rezultatima. I već tu je Vrhovčeva učinila presudan izbor obraćajući se u svojim pesmama običnom čoveku, čitaocu, uzimajući za predmet svog pevanja život i jezik. U njenoj poeziji je tako dobio "počasno mesto" konkretan život i konkretni lirski subjekti - Jedan (On) i Drugi (Ona), žena-majka, Bog, drugi pesnici (Desanka, Isidora, Cvetajeva), obični ljudi, otac, Lazar Hrebeljanović, dete, pripadnici društvene zajednice i narodnih masa. Pesnikinjin sagovornik (lirski subjekt) kao da je u jednom trenutku pomogao tvorcu da se oslobodi "neizvesnih činjenica" i "spolja propisanih okvira i zadataka", da prihvati bez zazora takozvanu "novoestetičku stvaralačku slobodu" koja se u pesničkom jeziku konstituiše u "estetsku činjeničnost". Kako se menjala stvarnost u sredini oko pesnikinje, tako se menjao i njen predmet pevanja, koji je, razume se, podrazumevao i formalno nov, složeniji pesnički jezik, drugačiju uspostavu komunikativnosti na relaciji tvorac-lirski subjekt (S obe strane Drine, Žeđ na vodi). Od svog lirskog subjekta Vrhovčeva, poput Brane Petrovića, preuzima, kako bi Ljubomir Simović rekao, njegova iskustva, njegove drame i nadanja, vere i nevere, pa čak i neke njegove stavove (Lazaru Hrebeljanoviću, Teška me slutnja onespokojava). Iz sveta prepunog laži i privremenih vrednosti Vrhovčeva se strasno posvećuje pitanju identiteta ispovednosti, motivu ljubavi u svojoj dosad najobimnijoj knjizi pesama Blagoslov. Ljubav shvaćena u najširem smislu te reči, konstituiše druge vrednosti koje su, kao i sama ljubav, po svom znaku-znamenu isto tako značajne i egzistencijalno vredne. Shvatanje istorije, na primer, jedna je od temeljnih viših vrednosti koje zaokupljaju Vrhovčevu u knjigama pesama Godine bez leta i S obe strane Drine. Nju u jednom trenutku stvaralački interesuje tajna prirode (Kad umre dete), tradicija (Česnica), majka-stradalnica i gubitnik (Srpska majka 1993.), ljubav na relaciji muško (Ja) i žensko (Ona) (Ljubav s tobom), religija (Molitva) i sve ono što čini deo sveta koji je, kako se zna, u neprestanom preobražavanju. Ona, poput Rakića, odgonetajući životne zagonetke, tražeći ljubav, insistirajući na domoljublju, u svojim pesmama ponajpre i ponajviše prati čistotu svog duhovnog uzleta i izvornost samog pesničkog čina. U pojmu "blagoslov", na primer, Vrhovčeva, odgonetajući nedokučivost tajni sveta, samotnost ljudskog bića, stremi "punijim i zrelijim oblicima smisaonog i izražajnog reljefa". Bogateći tako svoju pesničku strukturu i čin stvaralačkog zamaha, spajajući, dakle, samosvojne pesničke vokacije i životne sudbine, prateći složenu i uzbudljivu čovekovu sudbinu na Balkanskom prostoru ona smelo prihvata izazov vremena (S obe strane Drine, Žeđ na vodi). To njeno opredeljenje za kontinuitet već znanih nam tema i motiva ima dalekosežan značaj. Njene pesme - Teška me slutnja onespokojava, Lazaru Hrebeljanoviću, Molitva za srpskog vojnika, Zima u Srbiji 1998/99, Istrgnuta strana istorije, Preševo, Seosko groblje, Slavujevac, Nad Goraždem, Trnovo, Odbacujem crninu – čitaocu nude trajnu svežinu lirskog nadahnuća, neodoljivu čaroliju pesničkih reči koje istovremeno sintetišu i univerzalizuju čovekova osećanja. Rečju "blagoslov" Vrhovčeva je "spojila doživljajno i izražajno", prošlost i savremenost, tradiciju i modernost, istoriju i privatnost, bune i ratove, vere i nevere, mir i primirja, misli i tišinu, večnost i konačnost, ljubav i pamćenje "s obe strane Drine".

Duška Vrhovac je, bez sumnje, i eksplicitni hroničar unutrašnjeg čovekovog sveta (Kad umre dete), njegov bespristrasni slikar (Česnica, Živa želja). Sadržaj mnogih pesama podstaknut je nekim događajem ili doživljajem od posebne važnosti (Najnovije vesti, Odmor u Ljubljani, Prolaze godine). Ali pesnikinja u daljem radu na pesmi ne sledi događaj, već svoj stvaralački instinkt. Ona, da tako kažemo, svoju inspirativnu podlogu nadopunjuje takozvanom "projekcijom želja", predosećanjima, vizijom stvarnosti (Nova stvarnost, Nova lica, Nova generacija). "Novu generaciju" i "nova lica" na putu "nove stvarnosti" prati "nova istorija", "nove deobe", "najnovije vesti", egzistencijalna teskoba i zebnja, metaforička upitanost pred neizvesnošću u kojoj se našao lirski subjekt kao deo kolektivnog, stradalničkog srpskog naroda. Pri tom, Vrhovčeva sledi svoju logiku razmišljanja i ne ispušta predmetno iz vida. Običnim rečima i neobičnim njihovim odnosima i spojevima to predmetno se zgušnjava i poprima vid čulne komponente koja je, u konkretnom slučaju, deo jezgra emocije. Tvoračke emocije prate melodijsko bogatstvo zvukova i ritmova, prozračnu, suptilnu lakoću lirskog prepleta i emotivnu gustinu savladane životne energije. Njene pesme su kao kristali - poseduju jasno definisane sastave, čvrstu strukturu i profiltriran protok vremena. Ona je za sadržaj svojih pesama, iz obilja svakodnevnih podataka i informacija iz takozvanih političkih događaja, odabirala ono pravo i ugrađivala u svoj sistem mišljenja, u svoju misaonu arhitektoniku gde svaka reč ima svoje odgovarajuće mesto, tajnu. A kada se te sve, pesmama zaodenute tajne, povežu, onda nastaje pesnička mudrost. Zato se pesme Duške Vrhovac na čudesan način vole. U njima je eksponirano sve ono što je iz egzistentne sfere čoveka - ljubav, san, patnja, domoljublje, tišina, prirodna smrt, s jedne, i s druge strane majka, otac, česnica, zavetno slovo, slava, čast, dostojanstvo, hrabrost... Kod nje pesma se jednostavno zbiva kroz proces tvoračkog traganja za svetom. Vrhovčeva se, pritom, ne služi opisivanjem, već vizijom, slutnjom, predviđanjem (Česnica, Slavujevac, Nesanica), otkrivalačkim pronicanjem (Seosko groblje, Tugovanka). U pomenutim pesmama stvaralaštvo Duška Vrhovac je zasnovano na temeljnim tokovima životnih strujanja u vremenu i na bujanjima delotvornog pregalaštva u prostoru. Povodom pouzdane zaloge izuzetnog umetničkog domašaja u poetici Duške Vrhovac Nikola Milošević je zapisao: "... pokazala je da suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja.” Kroz pesmu u kamernom maniru ona na svetlost dana iznosi one njegove 'podzemne svetove' (Teška me slutnja onespokojava). Taj svet onespokojenja u jednom trenutku postaje paralelan sa onim odmah viđenim (Najnovije vesti). U pomenutim pesmama nema postmodernističkih hirova, ni slučajnih traženja transparentnog i naturalnog, ničeg jeftinog i prizemno nategnutog. U pesmi Nova stvarnost nadrasta se neposredni život i njegova metaforička stvarnost:

To je ta stvarnost nova. A pesma žal za skladom tugu za nečim budućim seje. Stih grca i sam se grubo slaže. Slova se o glasove a glasovi o reči lome. Duboko u meni poput sjaja zore poslednja slutnja sklada tone.

(Nova stvarnost)

U navedenim stihovima oseća se uzburkanost koja je izazvana neizvesnošću "nove stvarnosti". To komešanje i strah od dolazećeg dešava se u jeziku, u njegovoj misaonoj nutrini. Nije ni čudo. Jer, pesnikinja putem reči, jezikom, dakle, vrši analizu svojih osećanja, ispisuje i osmišljava saznanjem fluidni izraz unutrašnjih misli u skladu sa nastalom "novom stvarnošću".

Pesnikinja Duška Vrhovac se po mnogočemu izdvaja iz današnjeg pesničkog monoglasja srpske poezije. Na uverljivosti, motivskoj zrelosti, čistoti jezika, lepoti izraza ona prati suvereno svoja saznajna životna iskustva. Ona stvara (peva) više instinktom i vokacijom (nagonom), nego racionalno, više eksperimentom i emocijom nego konstrukcijom. Ona je zapravo pesnikinja mekog štimunga (Tragam za sobom) koja u svojim pesmama sledi autentičnu ličnu emociju (Zima u Srbiji 1998/99), znanje, mudrost (Isidora), iskustvo, tradiciju (Poseta Desanki), stvarnost (Trnovo), imaginaciju (Zov), refleksiju (U snu). U pomenutim pesmama hvatane su najtananije vibracije, ona pesnički smislena providnost jezika i na njemu osmišljavani umetnički proces, one neophodne vanprirodne predstave, pojave i tajne koje se poetski oblikuju i izražavaju jednim savršenim osećanjem za stil i njegovu estetsku eleganciju:

Bojim se velikih zala malih generala i njihovih sledbenika. Bojim se vremena glasnog i mračnog u kojem se rđave karte slažu i neizbežne nesreće množe...

(Posle zla)

Povišenim tonom patriotskog zanosa Vrhovčeva, na primer, u pesmi Teška me slutnja onespokojava upitnim prizivom kao da izvlači slike iz sna ("Predugo ćutiš, oče. /Je li san nadošao, misao oživela?"), iz poruka predaka (Lazaru Hrebeljanoviću, Isidora) i kao da njena zagonetna naslućivanja i onespokojavanja imaju šta sa društveno-imaginativnom potkom prostora i podneblja "s obe strane Drine" se "u humus pretvara". Ovim pesmama Vrhovčeva kao da poziva katarzom na pročišćenje, na emotivno oslobođenje od napetosti i anksioznosti. Stihovi ovih pesama su neverovatno realni i slobodni - "Predugo ćutiš, oče" – a opet, s druge strane, kvalitet volumena i refleksivna suština "razgrću zgrušana mesta" po našim "dolovima i stranama" u svoj svojoj tragičnosti poput Trnova, Slavujevca, Nad Goraždem. U viziji očiglednog i neposrednog iskaza kao da postoji težnja da reči iščeznu pred onim "predugim ćutanjem". Ali ispod tog jezika pesme, ispod želje za ne-govorom (ćutanjem oca), dakle, ispod njene predmetne stvarnosti "Predugo ćutiš, oče"- i stvarnosnog prostora - "Dođe mi da zagnjurim glavu/ ispod visokog lišća/ i udahnem dublje reski miris/ zbog kojeg se sve što voliš/ zove naša zemlja" - oseća se "visoki napon" neke "lutajuće" lirsko-poetske tenzije, ali i aktivirane dubinske arhetipske slike - "Opsedaju me tvoje priče. / Zbog Turaka i Kosova/ Srbije i Karađorđa/ Zbog Principa i Mladena/ Krv se bistri/ Razgrću zgrušana mesta".

Sažetost, jezgrovitost, zapovednost i molbenost u poetici Duške Vrhovac nisu nimalo slučajne. Sve je to u dubokoj saglasnosti sa njenim motivskim opredeljenjima. Ona "glas" Boga bespogovorno poštuje. Molbenim tonom, upozoravajućim, nežnim rečima za "sebe samu" ili u "ime naroda" ona se obraća Bogu svetodržcu i moli ga da oprosti nerazumnima, da pomogne razumne, srpski nacion koji nastoji da svet u kome živi učini boljim. Za Vrhovčevu otac je kao Bog. On nosi po prirodi svog postanja visoke etičke norme i principe. Pesnikinja mu se obraća u teškim trenucima za savet i utehu. Jer on je dobar poznavalac svoje patristike, ali i vrsni osluškivač događaja u "svom" vremenu. No, i on se u jednom trenutku našao u teškom neizrečju - "Predugo ćutiš, oče". U nekim pesmama sa takozvanim molbenim motivom Vrhovčeva kao da se oslonila motivski i idejno na Deset božjih zapovesti. Pesma Teška me slutnja onespokojava pisana je kao istinska humana poslanica u kojoj je pesnikinja Duška Vrhovac, poput Desanke Maksimović (Žao mi je čoveka) vezala svoja etička i svetovna poimanja, svoju pesničku umešnost i umetnost za svete knjige i svete poruke.

U pesmi U snu san postaje, zapravo, povlašćena realnost, jer njene simboličke naznake nalaze se u opštoj i univerzalnoj ravni. I putem sna U snu Vrhovčeva traga za uporištem duhovnog identiteta i integriteta. Otkrivanje njihovog sadržaja i značenja zavisi od sagledavanja koje je, razume se, u dosluhu sa ličnim duhovnim životom, ali i arhetipskim iskustvom. Osnov snovnosti ove pesme čini ljubav kao "nerealizovana vrednost". A u pesmi Lazaru Hrebeljanoviću takozvana, pak, tradicionalno-nacionalna vrednost čini posebnu oblast duhovnog iskustva iz minulog vremena, iz arhetipa koji u dodiru sa savremenim vrednostima aktuelnog trenutka biva u neprekidnoj pulsaciji (Srbija, Molitva za srpskog vojnika). Skriveni svet vrednosti se u pomenutim pesmama doslovno ne izvodi iz arhetipa. Ali u Lazaru Hrebeljanoviću kao da se naznačuje naša granična egzistencija ("...Siđi, Lazare,/ otvrdnulo oranje zadavi seme"). Jezikom pesme kao da se iskazuje i parcijalno izražava "glas" vrednosti, sadržina i suština prošlosti - "Siđi, Lazare, spusti se malo". Skriveni svet vrednosti minulog vremena (arhetipa) u dosluhu s vrednostima aktuelnog trenutka i novog doba ("...Naše nepomično telo/ dobra meta svakoj zveri, ptici/ dobra nota svakoj rugalici") u neprekidnoj je pulsaciji i meni. Pesnikinja ozbiljno upozorava: "Između neba i zemlje/ raspeta i rastočena/ strepiš, Srbijo". Jer, taj skriveni svet vrednosti prerasta međe svoje prvobitnosti i poprima širi kontekst u vremenu i prostoru "ovde" i "sada" ("Mene je odnelo moje ime/ i teški očev uzdah/ pri svakom pominjanju Srbije"). Emocionalne vrednosti i osećanja tvorca narastaju iz trenutne "nepovoljne" okolnosti u kojoj se našao srpski nacion - "Otežala glava pada na rame/ s ramena beži prastara pesma". Početna geneza u proizvodu takozvane opšte vrednosti (arhetipa) nalazi se i u pesmi Srbija, Srpska majka 1993., Molitva za srpskog vojnika, Nad Goraždem, Trnovo... Nju proizvode određena emocionalna stanja subjekta koji kroz takozvanu arhivrednost sagledava i prelistava istorijske slojeve naše viteške prošlosti. Pesme Odbacujem crninu i Srpska majka 1993. ne mogu se valjano shvatiti ukoliko se na njihov sadržaj ne "gleda kroz prizmu kolektivnog monologa majke Jugovića". Poput narodnog pevača, napokon, poput Skendera Kulenovića i Branka Ćopića, Duška Vrhovac u naznačenim pesmama objektivizira opšte i nacionalno, determiniše prirodu ljudske egzistencije u arhetipskom maniru. Time je na najbolji način reaktiviran skriveni svet tradicionalnih vrednosti i kroz "skriveni" (pesnički) govor ponuđen kao nešto sveobuhvatno, večno i nepromenljivo. Tradicionalno-nacionalne vrednosti time su univerzalizovane i objektivno proširivane do apriorizma, slutnje, proricanja slobode i apela za njeno očuvanje jezikom koji se po nečemu prevazilazi samim jezikom. Jer, oni "koji su nosili puške/ postali mirotvorci./ Koje su oterali u rat/ postali su borci/ Koji su gradili mir/ postali rušitelji sna". Svet tradicionalnih vrednosti koji stoji kao nekakva praslika u pojedinostima je doveden do apriorizma (Balada o dolovima i stranama, Preševo, Slavujevac). On se izvodi iz transcendenta kao moralni imperativ. No, ne treba zaboraviti da se on kao zavet već nalazi u srcu i sećanju duha (subjekta):

Oko nas spavači, crna lica, tuđa istorija, ljudi na blatnjavom putu

(Slavujevac I)

Jezik pomenutih pesama izražava skrivene vrednosti koje su se kao tradicija i arhetipsko nasleđe taložile gotovo od pravremena do danas i koje delom nose evolutivno-utemeljeni moralni smisao naroda, njegovu etičku vertikalu, odnos prema slobodi:

Zavetna pesma u nedrima pišti: jezik, jezik razgrađen, rastočen pogubljene reči sleću kao rafali, akcenti kao podmukle ubice

(Slavujevac II)

Aksiologija (etika) je smisleno veoma "osetljiva" prema jeziku obzirom da se pojmovi i kategorije transcendentnog odnose na dubinu "slojeva iskustva", a ne samo na činjenice koje su date u iskustvu (Sećanje, Savršena pustoš). A pesničko iskustvo ima smisla ako se pokajanjem moli i molitvom Bogu obraća u ime Drugog, u ime svog sopstva, ako se jezički (s)misleno sažimaju prostori prošlosti i detalji sadašnjosti u efektne pesničke slike sa emotivnim nabojem i etičkom obavezom:

Gospode Bože, ja, nevernik tvoj, poslednju žal nad rekom razvijam; svojoj deci ne nudim spas, samo tmini, đavolu, jedinom gostu savršene pustoši zdravicu dižem —

(Savršena pustoš)

Iz te "poslednje žali" koju tvorac "nad rekom razvija" zato što "svojoj deci" ne može da "ponudi spas", već "samo tišinu", "savršenu pustoš", rodio se sadržaj pesme Srpska majka 1993.. Po horizontali pesme prati se prevelika bol majke za izgubljenim sinovima, a po vertikali iskazuje se strepnja, strah i briga da unuke ne zadesi ista ili slična sudbina dedova i očeva. Biće pesnika ovde nije samo u strepnji spram sveta, već i u sukobu sa sopstvenošću koja je pisanjem/stvaranjem voljno ušla u "veličanstvenu tradiciju" svog stradalničkog naroda. Stihovi ove, ali i drugih pesama sa istom tematikom su precizni, značenjski složeni, (s)misleno slojeviti. Oni imaju, da tako kažemo, pored osnovnog i prateća značenja, opomene, upozorenja i smrti koje sveobuhvatno dominiraju u postanju i postojanju srpskog nacionalnog bića, ali i prostora na kome to biće obitava ("Još jedno nam koleno u pepelu osta./ Pomozi, Bože, da više nikada ne bude rata”).

***

Pesme svrstane u ciklusima Zavetno slovo i Istrgnuta strana istorije nose etičke i estetičke poruke. One se pesnički afirmišu manirom najprirodnijeg izbora činjenica. Adekvatno odabran semantički plan za svaku pesmu ponaosob "proizvodi" i adekvatno melodijsko zvučanje, koje dolazi iz dubine ustihovljenih reči. Dakle, Vrhovčeva je u pesmama ovih ciklusa posvetila posebnu pažnju etičkoj projekciji kolektivnog pamćenja. Kao klodelovska proročica ona je na Desankinom "brdovitom Balkanu" nežno, brižno i nesebično, u apostolskom maniru, tragala za "neprekidnom svežinom sveta", ali i za ličnim i kolektivnim identitetom. Takvo pssničko opredeljenje potvrđuje se uvodnom pesmom Česnica iz ciklusa Zavetno slovo. Njen sadržaj dat je iz dubine pesničkog bića kao kakva povelja čovečnosti. Česnica s razlogom postaje neka vrsta molitvenog znaka koji upućuje čitaoca na ozbiljnost i dramatičnost pojedinačnih egzietsncija. Ali ona je i ozbiljna opomena o takođe dramatičnoj ugroženosti tokova kolektivnog života i življenja na prostorima "s obe strane Drine". Lirska priča ove pesme zasnovana je, koliko na predanju, toliko i na realnosti, na vizionnrskoj težnji tvorca koji želi makar i pesmom da okupi sve ljude dobre volje oko Česnice:

Okrećemo je ukrug, tri puta: da Bog pomogne

(Česnica)

Reči ove pesme su obične, jedinstvene, potpuno iskrene, rafinovane, a govor pesnikinje jasan, bez afekta, sa sugestivnom moći i snažnom poentom. Ona je i proizvod vlastite lirske baštine i pikturalne pravoslavne radosti:

Potom svako za sebe tiho i pobožno miris te rumene pogače sliku porodične idile i trag detinjeg ushićenja negde u nedrima duboko zapretava.

(Česnica)

Pesma Česnica je mudrost ukupnosti koju kao da izgovara Njegošev iguman Stefan. Ovde je "svet" samo "naznakovan" mišlju iskustvene, univerzalne celomudrosti iz hrišćansko-pravoslavne perspektive. U Česnici, toj kratkoj pesmi, kako piše pesnikinja Ljubica Miletić, "s malo reči, s malo stihova sadržana je vera, duboka vera, ljubav i sva nada Duške Vrhovac da zlo nije svemoćno, da je zlo privremeno, a da mi koji smo na strani dobra možemo snagom te male česnice, te rumene pogače da se odbranimo". Česnica je pesma našeg duha i naše baštine. Ona je sazdana sva od nasleđa duhovnosti našeg naroda, rezonatora večnosti, od zlatne humane rude pravoslavlja i svetosavlja.

Za jednog pesnika može da se kaže da je uspeo kada čitalac iz njegove poezije svim svojim bićem oseća tišinu, smiraj, spokojstvo... I zacelo Vrhovčeva je u svojoj poeziji "osvojila" taj "moderni fenomen tišine i stišanosti". Kao i u pesmi Ide čovek pored reke Brane Petrovića, ili, pak, kao u prozi Ive Andrića, tako se i u poetici Duške Vrhovac oseća onaj egzistencijalno uhvaćeni spokoj, mir i tišina. Ali za razliku od pomenutih stvaralaca Vrhovčeva ovaj fenomen u svojoj poetici doživljava kao prirodno stanje. I ona je u pojedinim njenim pesmama - Kad umre dete, Između postelje i stola, Posle zla, Česnica - u dosluhu sa različitim afektivnim stanjima. U pesmama Kad umre dete i Smrt pesnikovog sina ceo Apsolut kao da je zatečen i iznenađen. Pa ipak, smrt deteta, pa i pesnikovog sina kao prirodne neminovnosti dostojanstveno se prihvataju od pesnika jer:"kad umre dete" i "suze su neumesne". U samrtnom času, po učenju monoteističkih religija, ćutanje se nameće kao izabrani trenutak kada samrtna duša stupa u dodir sa božanstvom. I tada, kako pesnikinja kaže, "svaki vapaj i plač/ suviše su glasni / za utrobu/ u kojoj se gnezdilo". Duši umrlog deteta i umrlom sinu pesnika "na svom ukletom/ zvezdanom putu" svaka ljudska reč je suvišna, jer ona je, po hrišćanskom učenju, potencijalni izvor greha. Ovde se tvorac poistovećuje sa pojmom - majka – koja se roditeljski iz dna duše zavetuje ćutanju, jer se ono ovom prilikom identifikuje sa molitvom. Međutim, ćutanje u pesmi Između postelje i stola dolazi iz prostora gnevne potištenosti, iz ne-govora na relaciji muško (Ja) i žensko (Ona). Ta prirodna dvojina Jednog i Drugog "susreće" se "između praga i stola", "svakoga dana jutrom/ pre izlaska u svet". Ali i tada "tragovi" su im "razdvojeni". Taj jezivi bruj stišane osame u pomenutoj pesmi i strukturalno je u znaku tišine. Ovde nema čak ni rima. To odsustvo rima, taj naoko prozni preplet lirskog štimunga pojačava tišinu, izaziva jezu unutar prirodne dvojine, ali i izvan nje. Muško (Ja) i žensko (Ona), svako za sebe "svoju pticu na prozor priziva/ i sopstveni glas izbegava". Na prostoru "između postelje i stola" odista se ništa ne čuje. Oni su u međuvremenu "pogubili" i "reči usput -beznadno". A da između Njega i Nje nema komunikacije govori i netaknuta "čaša sa vinom na stolu od juče". Ništa se dakle s tog prostora ne čuje: ni reč, ni šapat. Sve je tišina. Tišina je u poetici Vrhovčeve ambivalentna. Ona se svojim "nedešavanjem" kreće u rasponu od sreće i blaženstva do straha i smrti. U pesmi Posle zla, na primer, tišinom se metaforički označuje avet zla i pogroma. Odsustvo zvuka - "ne slušam glasove; "bojim se vremena glasnog i mračnog" - koji je kroz vibraciju, svakako i pokret, jeste u neku ruku metafora za odsustvo uopšte. I inače, kao konstanta svih značenja reč tišina podrazumeva se odsustvo nečega. To odsustvo nečeg se u pomenutoj pesmi pojačava i pojašnjava hipotetičkom agitkom sa otvorenim idejama za vreme. Kroz čitavu pesmu provlači se – u dva navrata "bojim se", po jednom -"ne verujem", "ne slušam", "klanjam se" i "verujem". Te hipotetičke agitke kao da same između sebe korenspondiraju. Posle straha ("Bojim se velikih zala", "Bojim se vremena glasnog i mračnog") i nevere ("ne verujem u nedokučivog" i "ne slušam glasove") prirodno je da se čovek pokaje i "klanjanjem" pomoli "onoj kosmičkoj stvari / koja sve stavlja na svoje mesto" i da, potom, najzad, "poveruje" u "ono samoniklo seme/ što posle svakog zla, srećom, niče". Utisak tišine postoji i u pesmi Česnica. Okretanjem česnice ukrug "da Bog pomogne" ništa se ne čuje, jer taj put okreta i pokreta samo je "nulti stepen zvuka, "samo miris te rumene pogače", samo "slika porodične idile", samo "trag detinjeg ushićenja" koji se "negde u nedrima duboko zapretava" u "tihom i pobožnom" trenutku "da se nađe" "za srećna i nesrećna vremena". Motivi tišine u pomenutim pesmama su plod vrhovne psihološke sublimacije, ali i deo one egzistencijalne usamljenosti koju čovek "dobija" od prirode svojim rođenjem. Ovde i univerzalna poimanja (smrt deteta i smrt pesnikovog sina) imaju svoju čulnu vrednost. Ona kasnije (Česnica) poprima opštije vrednosti i etičku normativnost (Srbija). A ova, pak, biva povratnim svojim dejstvom konstantna linija univerzalnosti.
 
Pojedine pesme (Molitva za srpskog vojnika, Molitva, Lazaru Hrebeljanoviću, Teška me slutnja onespokojava) različite su po intonaciji i pronađenom jezgru izrecivog. U biću pesničkog jezika, u praosnovi njegovog značenja, u jednostavno i razgovetno zasnovanim stihovima stoji biblijska uzvišenost Otadžbine i Kosova:

Gospode, molim Ti se čistom i svetlom dušom: daj mu svoje duboke oči, poruku predaka i snoviđenje što na Tvoj put vodi.

(Molitva za srpskog vojnika)

U molitvenom obliku Vrhovčeva je na svoj način ovaplotila sopstvene emocije, događaje, neka važna egzistencijalna pitanja vezana za strukturu zla, pomame, bola, straha, pa i greha. Molitvenim tonom u pomenutim pesmama postiže se ubedljiv izraz, jasnost, harmonija misli i osećanja. U pesmi Kad umre dete Vrhovčeva kao da je ušla u trag viteške tuge i žalosti ženstvene egzistencijalne potresenosti i ljudskog trpljenja zbog najvećeg gubitka, gubitka deteta, kao da je u bolu za izgubljenim detetom svoje sopstveno iskustvo zaodenula nasleđem. Njena svesnost kao da se u jednom trenutku dodirnula sa svešnošću i žalobojnim odjecima slavne srpeke despotice Jelene i njenom "svesnošću" zbog gubitka deteta. Kada se čita pesma Kad umre dete, ali i Smrt pesnikovog sina kao da se čuje taj prefinjeni vapijući glas iz dubine minulog vremena, glas majke za umrlim sinom. On je samo majčinski, bez osude, vapaja, kletve i plača. Koristeći u najboljem smislu našu tradiciju, Duška Vrhovac se, poput Desanke Maksimović, iskreno ispoveda u jednom za sebe presudnom trenutku humane katarze koju, kako se zna, malo koji pesnik istinski doživi. Obe pesnikinje, poput srpske despotice Jelene, imale su taj zanosni trenutak u kome nastaju dve najpotresnije pesme na melodiji našeg maternjeg jezika Krvava bajka i Kad umre dete. Iz Krvave bajke lirika duboke intime bez ženskog bola kao da je prešla u pesmu Kad dete umre u vidu lirike sa objektivnim "muškim" i viteškim osećanjima. Njih prati smiren poetski ton, racionalna saglasnost, iskrena astrološka variranja koja kao da dolaze od kakvog antičkog pisca. U dvema pomenutim pesmama, ali i u pesmama Molitva, Molitva za srpskog vojnika, Molitva za sebe samu Vrhovčeva čoveka i svet oko sebe "gleda" očima duše. U sadržaju njenih molitvi sadržano je osobeno naše (srpsko, pravoslavno i svetosavsko) poimanje, trag otkrivenja duše. Svoju intelektualnu i duhovnu spoznaju ona izvodi kao oličenje duhovnog dara iz naše srednjevekovne duhovne poezije, a ideju jezika izvodi iz svetovnosti, iz izvorišta i ishodišta smisla i harmonije na kojoj je naša srednjevekovna književnost insistirala. Nije s toga čudo što je Duška Vrhovac prosto opčinjena fenomenom ljubavi i jezika. Preko toga dvoga ova pesnikinja je ulazila u tajnu spasenja izvan, ali i u spoznaji duše:

Da se sretnemo opet tamo negde odakle samo crna slutnja se vraća, bolom kršteno ime spoznanja; raskošne kočije snoviđenja da nas prime i tako ljudski razotkriveni celim nebeskim svodom da jezdimo i da zborimo, zborimo... Ćutanjem ukroćene reči oko vrata kao sjajnu ogrlicu da nosimo.

(Molitva)

Ovde je pogled na svet u direktnom dosluhu sa takozvanim hristocentričnim principom naše srednjevekovne duhovne poezije. On je ovom prilikom u molbenom i molebstvenom maniru "tekstualno zarobljen". No, nema sumnje, njegova ličnost se projavno naslućuje u biću jezika. U pesmama Molitva i Molitva za sebe samu zrači prema Lepom (eros), ali i prema Svetom (agape). Kroz eros Vrhovčeva nije samo otkrivala tajne ovaploćenja Jednog i Drugog, nego i ucelovljenje Jednog i Drugog kroz aktivnu ljubav u sebi i u Svetome.

Duška Vrhovac je, poput Isidore Sekulić (Isidora, Poseta Desanki) jedan od onih naših liričara koji, pevajući, oštroumno razmišlja uz sva uvažavanja svojih osvedočenja i vizija. Ona takođe misli na sve oko sebe, ima jasan odnos prema tradiciji i svetu, prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ona sluti i jasno promišlja slućeno, zna da posebno istakne mišljeno, da izdvoji i koncentriše metaforički izraz i da tim posebno naglašenim znakom-znamenom saopšti nešto izuzetno važno na krajnje jednostavan način:

Trideset leta, moja Isidora, pleteš mesečinu na Topčiderskom groblju Naručje puno kiše, pregršt zemlje na licu. Jato svitaca okolo, svetlosni stražari trepere. Još sama, sanjaš belu sobu i krevet postran za telo i tesan za čežnju.

(Isidora)

Takozvani materijal predmetne stvarnosti u ciklusima Zavetno slovo i Istrgnuta strana istorije saobražen je zvučno-melodijskim dejstvom iskaza, racionalnom tvorbom i prirodnom sažetošću izraza, jednom vrstom metričke odredjenosti stiha koji poseduje, na raičkovićevski način, prizvanu semantičku preglednost. U pesmama pomenutih ciklusa stvaralačka interesovanja pesnikinje okrenuta su, da tako kažemo, prema opštim nacionalnim temama i sadržajima. Građena na dokumentarnom i umetničkom prosedeu ovih ciklusa, čini se, kao da postoji neka vrsta nepoetske doslovnosti sa "nametnutom" užasnom i onom na prirodni način "izabranom" samoćom koja podstiče tvoračku kreativnost i stvaralačko zadovoljstvo. Možda je to s toga što Vrhovčeva zna da izabere za svoj pesnički govor najprirodnije životne čnnjenice (Zov, Mera, Zima u Srbiji 1998/99, Molitva za sebe samu, Teška me slutnja onespokojava). A taj izbor "zdravih" činjenica u svojoj inventivnosti, kako bi rekao Džon Raskin, ima za cilj "zdrav razum". U pesmi Deci palih ste dužni iz knjige pesama S obe strane Drine on je duboko ukorenjen u način pesničkog razmišljanja. I mišljenje i osećanje ovde se podređuju istorijskom i kolektivnom toku ("Lepotom i životom se odazvali i / U istoriju ušli ćutke" ili "I samo oni će meriti i suditi da l`/ Ćivot ćete biti ili ćutnja i žal"). Na osnovu ovih stihova može se s pravom zaključiti da je Vrhovčeva do krajnosti racionalizovala ono naše borbeno i odbranaško iskustvo kroz slućenje i predviđanja, upozorenja i opomene (Preševo, Slavujevac, Nad Goraždem, Trnovo). A opet, čini se, da je i slućenjem i upozorenjem njen lirski subjekt duboko sugestivan, duboko saglasan:

Govore da to nije baš tako, da ima preterivanja, a mi očima svojim vidimo: ovde u Preševu ovde je mnogo gore...

(Preševo)

To uviđa i Ljiljana Binićanin kada kaže da su pesme Duške Vrhovac "satkane obazrivo i ni jedan stih ne remeti nežnost koju ona u samom početku uspostavlja kod čitaoca – ni jedna reč u njima nije prejaka, ni jedna ne vredja, ni jedna ne štrči ma koliko one odslikavale oporu istinu". U traganju za iskazom i njegovim smisaonim sastojcima koji do naboja zgušnjavaju poetsku sliku autonomija reči se prirodno preliva iz jednog u drugi stih, iz jednog u drugo emocionalno stanje (Živa želja, Tugovanka). Ona ne teži pošto-poto ka "dubljim" porivima, niti je, pak, zanimaju samo prividno sardžaji, na silu iskonstruisani pesnički sistemi. Ona svojom osobenom poetikom iskazuje svet čovekove intime i njena čulna opažanja se osećaju kao psihološke činjenice koje su uvek u dosluhu sa idejom i koje su po pravilu nosioci predmetnog. Ričard Berns kaže da Duška Vrhovac uživa u jakim sonornim i metaforičkim rezonansama svog maternjeg jezika i da "čvrsto ukorenjena u sopstvenom iskustvu nikada ne preteruje, ali uvek ističe svoje nasledje i sopstvenu stvarnost".

Misaonost ove poezije, zasnovana na sopstvenoj tradiciji, oštra i jasna poput Bećkovićeve, ali iskazana bez mnogo lokalnih karakteristika, daju joj onaj stepen univerzalnosti na kome se mesto i vreme često brišu, a ostaje samo poezija i (s)misao, smisao ljudskog postojanja u sveukupnoj njegovoj kompleksnosti. Stepen emotivnosti, pak, i odanost Dobru kao etičkoj i estetičkoj ravni, ali i kao načinu života, mogu se ponajpre uporediti sa shvatanjima Vislave Šimborske.

***

U pesmama svrstanim u ciklusima Tragam za sobom i U međuvremenu motivu ljubavi prilazi se kao nasušnom elementu života, kao praelementu postanja i postojanja (Prolaze godine, Početak). Pitanje ljubavi na relaciji Muško – Žensko, Ja – Ti nije, dakle, pitanje putenosti, već stvarnosti koja se prelama žestoko u duši pesnikinje.

Na jednom jastuku mi pospane oči i melanholične misli na drugom Burič i ti. Polako slažem životne maske i slike susreta sa tobom po belom olovnom jastuku.

(Odmor u Ljubljani)

Ljubav je u poetici Duške Vrhovac istovremeno deo svesnog i nesvesnog, jave i sna (Sanjala sam te, San o ljubavi). Naravno, ovaj motiv ima i svoj sistem vrednosti, dublje oblike emotivno-duhovne razmene na relaciji Muško - Žensko, Ti - Ja. Na to upućuje uobičajeni manir obraćanja sagovorniku vokativnim putem:

Ako ti je ljubavi malo voli jače, nežnije voli nesebičnije veselije radosnije.

(San o ljubavi)

Interes žene posmatran "kroz sebe" u ljubavi sa muškarcem vidi se (posmatra se) "kao svet po sebi" (Priviđenje, Ni sama ne znam kako). Njegova pojava je pomalo idealizirana, obogotvorena, nadređena u odnosu na lirsko ja (na subjekt). U pomenutim pesmama On (Muško) je sveprisutan, realan, a opet, pomalo sudbinski predodređen, nedodirljiv... Rastojanje-odvojenost (Odmor u Ljubljani) na relaciji Ja – Ti poprima sudbinsku, gotovo egzistencijalnu dimenziju sa izraženim elementima prefinjene osame i stišanosti (Nevestinjska). U naznačenoj pesmi motivu ljubavi Vrhovčeva prilazi kao kakvoj prirodnoj sklonosti i neograničenoj čovekovoj slobodi. U tom smislu razumljivi su njeni motivski vapaji u odnosu na Drugog u pesmama ljubavnog karaktera, ali i njihova protkanost željom za srećom, za svojstvom pravednosti, blagorodnošću i svetosavskom blagobitnošću. Ona želi silno bliskost na račun emocija. I On, naime, nije od nje mnogo udaljen, ali nije tako ni toliko blizak i prisan na način kako bi pesnikinja htela da bude:

Između praga i prozora susrećemo se bez privrženosti niko gospodar i niko drugi svako svoju svetiljku pali i gasi.

(Između postelje i stola)

Izgleda da Drugi u odnosu na Ja (Prvog) u ljubavnoj bliskosti ne poseduje onu tako potrebnu "celosnost" ličnosti. Međutim, u ljubavnim pesmama Duške Vrhovac može da se postavi i pitanje: da li uverenje o drugom ide dalje od uverenja po sebi? U odnosima na relaciji Ja –Ti ne postoji takozvana istinitost Drugog, već sam po sebi autorov glas o svesti Drugog, nemogućnost razumevanja Drugog od strane Prvog. Na osnovu svesti Ja (Jednog) Vrhovčeva se, zapravo, više bavila manifestacijama i odnosima na relaciji žensko - muško. A manifestni prilaz jednom od najegzistencijal- nih motiva ne omogućava potpuni uvid u fenomen ljubavi na relaciji Drugog (Ti) prema Jednom (Ja).

Međutim, bilo bi nepravedno prevideti evidentnu raznovidnost ljubavi koja se u poeziji Duške Vrhovac daje, čas kroz evokativno-emocionalnu formu, a očas kroz vokativno dijiloški i radosno-molbeni pristup. Motiv ljubavi kod Vrhovčeve u istinu je oznaka stila, kriterijum vrednosti, znak poetskog raspoznavanja. On čak i kao vanknjiževni element tvorenjem (pevanjem) postaje nosilac preobražaja (Nagrada), književno-tvorački čin (U međuvremenu), estetski predmet i znak kao odrednica smisla čovekovog postojanja (Čudo). U naznačenim pesmama motiv ljubavi se javlja u složenoj formi. On implicira pesnički odnos prema svetu, dubinu preživljavanja intimnog života, fatalnost uzavrelih emocija, beskrajnost uživanja u sreći i blagodatima života. Nije ni čudo, ljubav je najjače egzistencijalno svojstvo čoveka, njegovo neotuđivo pravo naslade, suština trajanja i sanjarenja (San, Nada, Ljubav):

Ako je patnji zaista kraj Tek kada nova patnja dođe, ako o ljubavi saznamo više tek kada ljubav prođe, kad presahne, izgubi se, onda se samo ono što boli, što je uzalud bilo - voli.

(Ljubav)

Osoben psihološki realizam čini osnovu ljubavne lirike Duške Vrhovac. Ona dolazi iz njene iskrenosti i predmetne odanosti, iz mogućnosti i želje da neosetno i uspešno spaja prošlo i sadašnje. Time je Vrhovčeva ponudila mnoštvo komleksnih emocija, punu slobodu za (u)poređenje i suprotstavljanje viđenom.

U ljubavnim pesmama Duška Vrhovac, zapravo, stalno i iznova hoće i želi nešto veličanstveno. U pitanju je ona ženstvena, od Boga data zahtevnost. I razume se, ljubavne pesme su pisane, ne iz potrebe da se traži muževna ljubav, već da se "prema sebi" afirmiše "idealno" muško biće. Ona čak i u obraćanju ocu, pa i Lazaru Hrebeljanoviću, želi da dosegne takozvano božansko biće, prirodnog aristokratu. Odnos muškog i ženskog pesnikinja zasniva na osetu. Putem oseta ona se obraća ocu i molbeno priziva Boga, a to nadalje znači da Vrhovčeva na taj način i sama tako uspostavlja vitalne odnose sa svojom prirodnom suprotnošću. I u ljubavnim pesmama - Ljubav, Između postelje i stola, Između nas, Ta žena - ona priželjkuje muškarca koji je u sebe svojom snagom "upio" univerzum, "paganski beskraj" "starog sveta", koji je svoj izraziti ponos sticao u dosluhu sa svojim fizičkim bićem, putem oseta, kroz simbole, geste, rituale. Iz te pozicije pesničko žensko (Ona) poseduje inferioran položaj i muško (Ja) doživljava kao univerzum, beskraj. Ali žensko nije samo za ljubav (z)dato, niti kao "tle  na  kome  se  očevo  seme  seje",  žensko  je i -majka- koja u pesmi Srpska majka 1993. dobija ulogu od primarnog istorijskog značaja, ali i neophodan kontinuitet sa srpskom tradicijom. A sa druge strane, žensko je i ideal prema kome je muškarac oblikovao svoj život. Ono je u dubokoj saglasnosti sa vremenom prihvatanja od nje - žene. U nekim pesmama sa ljubavnom tematikom može se pratiti vera žene u takozvano idealno muško biće, ali, takođe, u nekim drugim pesmama sa istom tematskom osnovom može se pratiti i ta ženska prekretnica kada njena osećanja u odnosu na muško (Ja) slabe, nestaju, kada ona čovekovu muževnost dovodi u pitanje. I naravno, i muško (Ja) i žensko (Ona) počinju svoju afirmaciju kroz duhovni aktivitet. Muško se u tim trenucima okreće od sebe, a žensko tu neminovnu prirodnu promenu muškog (Ja) doživljava na hamletovski način kroz "biti ili ne biti". Jer, on je prirodnim putem "izgubio svoje prirodno biće" bez kojeg za žensko (Ona) nema egocentrične snage, dakle, ni akumulirane spoznaje moći putem čula i kroz čula. I naravno, ona svoju potpunu slobodu traži u apstrakciji, u molbenom obraćanju vrhovnom biću - Ocu, Bogu. Vrhovčeva se na taj način priklonila oživljavanju muškog ideala. On nadalje u pesničkom delu Duške Vrhovac pretstavlja simbol moći (Otac), simbol neuništive stvaralačke snage (Bog).

Tonovi emocionalne tenzije u ljubavnoj lirici, osećaj realnosti u domoljubnim pesmama, moć logičkog zaključivanja u intimističkim i refleksivnim pesmama zasnivaju se na instinktu, na jeziku koga karateriše u konkretnom slučaju značenjska utvrđenost, a stih - mnoštvo veznika, zareza, crtica... Sve to govori da je polazna osnova za pesmu kod ove pesnikinje lični doživljaj. Ono što je, čini se, najvažnije u poeziji Duške Vrhovac je to što ona iz ličnog doživljaja izdvaja takozvani "trenutak celokupnosti" nastajanja i promena, prati intuitivno .opšte i specifično. Uz to, ona s lakoćom i u stvaralačkom hodu menja prošlo i sadašnje vreme. Čitalac taj prelaz jednog u drugo vreme ne primećuje, on ima utisak da se nalazi uvek u trenutku sadašnjosti. Iz te pozije i pesnikinja i njen čitalac "vide" i dalje i dublje detalje koji se čulima ne mogu osetiti, jer se oni po svoj prilici ne dešavaju u stvarnosti. A nje, ipak, mora biti. Stvarnost u konkretnom slučaju biva ona koju pesnikinja daje pesmom. Ali i u toj pesničkoj stvarnosti ovom prilikom je ugrađena i ona neophodna drugost koja dolazi iz duboke podsvesti srca. Pesnikinja tako priprema čitaoca za nove značenjske predele pesme, unutar pesničkog jezika, koji, iako ima veze sa stvarnošću, nije od stvarnosti, već je plod pesničke imaginacije. Istovremeno ona se stvaralačkim činom distancira od onoga što se vidi i čuje. Dakle, tim svesnim distanciranjem, tom osobenom stvaralačkom sposobnošću iz jakih osećanja i strastvenih verovanja i nadanja, iz vrela života i slojevitih sadržaja snova (Žal). Ljubav je, kao i kod Desanke Maksimović, u neprekidnom potvrđivanju, u stalnom savladavanju vremena, u strahu da "više nema vremena", jer ono sve čini prolaznim i konačnim. A pred prolaznošću Vrhovčeva se (u)plaši i posegne za takozvanom imanentnom idejom u izjednačavanju ljubavi i večnosti (Istina). I pesnikinja u tu ideju veruje (Ta žena), jer joj je takva vera neophodna. Ljubav, kako je doživljava Vrhovčeva, nije u stanju da (od)brani tvorca od vaseljenske studeni, ali se on u njoj oseći bezbednim i potpunim (Stara igra). Za razliku od poetike Desanke Maksimović, u poeziji Duške Vrhovac ljubav i smrt se ne dodiruju, niti, pak, u dodiru uspostavljaju nešto zajedničko. Možda je to i s toga što u pojmu večnosti, kada su u pitanju pesme Duške Vrhovac, stoji onaj, na matićevski način, prizvani potpuni idealitet. Ali u daljem toku pesama taj se idealitet razara neminovnom prolaznošću. Međutim, ta egzistencijalna teskoba i stud, kako kaže Ljiljana Šop, ne spotiču je i ne sprečavaju da ispiše (ljubavne) pesme, svoja postojanja i verovanja u kontinuitet, smisao, lepotu. Jer, ljubav je, kako misli Vrhovčeva, najsigurnije i najbolje čovekovo sklonište od zlih sila i neminovne prolaznosti svega.

I nove pesme Duške Vrhovac pisane "kao celina" na seriji prizora i prisećanja, jakih egzistencijalnih emocija, bivaju svaka za sebe i svaka po sebi simboli objektivnog nadanja (Komplimenti, Traženje naslova, Fotografija), ili ključ iskustva (Čitajući Danilova, Daleke svetlosti, Carsko vino), one imaju istoriju, ali nemaju prethodnike. One u nekim elementima oživljavaju slutnju, proricanja i poricanja, iznova iskazujući najbolje stvaralačke osobine na način sažetosti, redukovanosti i smirenosti. Plemenite, tragizmom prožete, stvarane mimo trenutka i vremenskih omeđenja (Put Knin - Srbija 1995, Zima u Srbiji 1998/99) nove pesme Duške Vrhovac pripravne su na dug život. Književne promene u novim pesmama ne "vode" naviše prema pojmovnom i mislenom, već prema opažajnoj unutrašnjosti (Smrt pesnikovog sina). Izuzetnu dubinu i lepotu pomenute pesme otelovljuje magična skala pesničke osetljivosti koja je pomešana sa ekspresivnom mistikom i slovenskom blagom melanholijom. Plodotvoran stvaralački način ovde je u dosluhu sa oniričkim poniranjem u "moć nejasne sugestije" na osnovu koje se, kako bi rekao Ezra Paund, ide iz imanencije u transcedenciju. Vrhovčeva je, naime, najubedljivija u prividnoj jednostavnosti i neodoljivom skladu iskaza, u zgušnjavanju stiha i kristalizaciji pesničkih slika. Na primer, unutrašnje izlaganje pesme Čitajući Danilova ne podvrgava se nejasnoj postupnosti, već se izbrušeno, superiorno i direktno saopštava ono lično govorenje iz srca. Biranim rečima, pamćenjem, sačuvanim obrascem ona stilizuje rečima svoju misao kao ovlašni crtež, gotovo providno prikazujući najtananije izmene u čulnom ponašanju (Pesma žene koja je voljena, Smrt pesnikovog sina). U ovim pesmama prevagu odnosi ritmičko-melodijsko i slikovno. U pesmi Smrt pesnikovog sina Duška Vrhovac se obraća direktno Bogu, svetodršcu sa najvišom svetovno-etičkom molbom rečima molbenim, nežnim, upozoravajućim. Svetovno i etičko jezgro duše pesnika-molioca vezano je za svete knjige, svete opomene i svete tajne. Molbeni ton ovu pesmu kao da podiže na nivo kakve poslanice sa onom "pukom slavjanskom tugom" i "promocijom" ljubavi i spasonosnog krika koji je po bitiju i darovan i dosuđen. Molbeni ton ove, ali i nekih drugih pesama možda potvrđuje pomisao kako je Vrhovčeva u svom čvrstom uverenju egzistenciju zla i greha vezala isključivo za svoju (ličnu) egzistenciju. Čiste, neokaljane duše ona se nije bavila prirodom zla i greha, već uzvišenim, pomalo zaboravljenim primerom pobožnosti i ljubavi težila je dobru, sreći i radostima. Malo šta je tako jednostavno i osnovno u životu ljudi od iskona do danas kao što je Ljubav. U Pesmi žene koja je voljena san o ljubavi kao da je jednim svojim delom izašao iz privatnosti i pretvorio se u Igru, u pesmu. Pesnikovo je, izgleda, tom prilikom bilo samo da iznađe za svoje snove pravu formu, da zadrži potrebnu verovatnoću za radost (sa)znanja i eros uspomena, za iznova podstaknuti ljubavni žar i vrtlog senzualnosti kao neotuđivog nasleđa čovekove zagonetnosti koja mu je data po bitiju i prirodi Tvorca. U Pesmi žene koja je voljena stiče se utisak da se pesnikinja smelo natpevava sa ukupnom ljubavnom poezijom, posebno onom koja ženu i ljubav identifikuje kao objekat, makar i idealizovan i privilegovan, odmeravajući moć istih stvari u sada već milenijumima razdvojenom vremenu:

Kćeri jerusalimske nisu znale ono što ja znam

unoseći spoznaju o neophodnosti duhovnog kao jednu od mera i u čisto čulnoj ljubavi.

Retke su ovako lično-opšte pesme u savremenoj poeziji uopšte. Samo pozivanje na "najljubavniju" pesmu u istoriji svetske književnosti (Pesma nad pesmama) predstavlja izazov i sebi-stvaraocu i književnom svetu u celini (stvaralac-kritičar-čitalac). Međutim, to je očigledno izazov koji se upućuje sa punom svešću o tome da se zaista "suvereno vlada sredstvima pesničkog oblikovanja", kako je to još povodom knjige Žeđ na vodi u(s)tvrdio Nikola Milošević. Može se reći da upravo suverenost i omogućava ovom osobenom pesništvu da bude izvan svakodnevice književnog života i potpuno samosvojno, a ipak od čitalačke publike široko prihvaćeno, i od značajne kritike visoko postavljeno na lestvici savremene srpske poezije.

Gojko Antić
(Predgovor za knjigu IZABRANE I NOVE PESME, 2002.)