NJENO VELIČANSTVO BEBA

Nije pravedno da se u školama tako malo priča o bebama. I ne samo u školama. Trebalo bi da se svuda, na svim važnim mestima, svaki dan razgovara o tim ljupkim i neodoljivim malim bićima koja je nemoguće ne voleti. Čak i oni čudnovati ljudi koje zovu namćori, koji gotovo nikoga ne vole, vole bebe. I oni među njima koji su toliko namćorasti da ne žele ni sa kim da razgovaraju, kada vide bebu, bilo da plače ili da se smeje, nešto joj na svom namćorastom jeziku promrmljaju i sa osmehom u očima mahnu u znak pozdrava. I oni se slažu da je potpuno nemoguće i nenormalno ne voleti bebe.

Bebe su svuda iste, na svim kontinentima i na svim stranama sveta. Bele, crne, žute, plavooke, crnooke, smeđeoke, kosooke, plave, crne, smeđe, riđe, pegave, na zapadu, na istoku, severu ili jugu, u bogatim i siromašnim zemljama, u bogatih ili u siromašnih roditelja, leti i zimi, u jesen i u proleće, bebe kmeče, guču, piške u pelene, sisaju (to najviše vole), grgolje, smeju se, skreću pažnju na sebe i rastu.
Osim toga, jedini pravi međunarodni jezik, prirodan i svima razumljiv, veoma muzikalan i lep, jeste bebeći jezik, jezik beba. Bebeći jezik razumeju svi, samo malo više i bolje ga razumeju oni koji bebe više vole. Kme, me, ue, aaaa, svuda ima isto značenje. Naravno, i mnoge druge tako simpatične reči nije teško razumeti čim pogledate u bebu. Inače, bebe svojim jezikom žele da razgovaraju samo neposredno. Zato ne postoji bebeće pismo. Jezik beba se govori oči u oči, a ne na daljinu, posredstvom poštara ili interneta. Bebe žele da je onaj ko ih voli tu, pored njih. A i svi drugi, koji žele da po bilo kojem osnovu sa njima razgovaraju, treba da se potrude da to bude lični kontakt. Takve su one, te anđelaste pojave.

Inače, bebe su velike brbljivice, veoma vole da razgovaraju na svom jeziku i veoma dobro shvataju i osećaju ko im šalje znake i signale ljubavi pa kao vrlo društvena i lepo vaspitana bića one na sve bogato uzvraćaju. I tako lepo slušaju i razgovaraju kada se osećaju voljene. A šta sve mogu da vam kažu i ispričaju dok su sasvim male, tih prvih meseci, pre nego što i u govoru počnu da oponašaju starije i da izgovaraju "prave reči", i ne slutite. Ako mislite da se razgovor sa bebama svodi samo na proste rečenice: "Gladna sam", "Upiškio sam se" ili "Hoću da sisam" veoma se varate. Bebe znaju prave pravcate priče, samo ih treba pažljivo gledati i slušati. Probajte, sa puno ljubavi samo, pa ćete se iznenaditi koliko su bebe zanimljivi i zahvalni sagovornici.

UZBUĐENJE U VIŠEGRADSKOJ

Najnovija beba u mojoj porodici zove se Gorana i stigla je dvadesetdevetog maja u porodilište u Višegradskoj ulici. Porodilište nije isto što i bolnica. To je najuzbudljivije mesto u svakom gradu. Mame odlaze u porodilište da se porode jer tamo rade doktori za porođaje (akušeri), doktori za doček beba (neonatolozi), medicinske sestre i babice, koje su pravi doktori nauka za bebe koje tek dolaze, kao i za davanje uputstava njihovim mamama za negu beba i sve ostalo što im je potrebno.
Bebe u porodilištu ostaju tek toliko koliko je potrebno da se sve oko porođaja dovede u red i da se svi organizuju za doček novog i najvažnijeg člana porodice – Njenog Veličanstva Bebe. Baš tako. Nije u pitanju nikakvo preterivanje. Svaka beba je najvažniji član porodice dok malo ne poodraste i dok joj to ne dosadi ili makar dok ne stigne druga beba, koja, po prirodi stvari, za svoju braću i sestre, za sve ukućane, takođe postaje najvažniji član porodice. Kako to dobro zvuči, a? Najvažniji, jer joj je potrebno mnogo ljubavi i pažnje, toliko da je potrebno da joj je svi poklanjaju, a posebno starija braća i sestre.

Gorana je stigla baš na vreme, kada smo je i očekivali. Po tome smo zaključili da će biti tačna, pedantna i odgovorna.

Međutim, u porodilištu je ostala samo tri dana i onda su nam javili da ona želi kući, da je nestrpljiva da upozna ostale članove svoje porodice, a pre svih svoju stariju sestru Aleksandru, zvanu Aca. (Baš su zgodni ti nadimci za koje ne znaš da li su muški ili ženski dok ne vidiš nosioca ili vlasnika istog.)

Iako smo za Goranin dolazak sve spremili na vreme, svi u kući smo se neopisivo uzmuvali i užurbali. To je valjda posledica uzbuđenja što u kuću treba da stigne novi član porodice – Njeno Veličanstvo Beba.

Nalickani, uparađeni i uzbuđeni, zaista u nesvakidašnjem ushićenju, stigli smo tog jutra u porodilište u Višegradskoj ulici da Goranu povedemo (tačnije: ponesemo) kući. Plašili smo se da ne zakasnimo, kao da bi ona, ne daj Bože, kada vidi da nas nema na vreme, mogla da ode negde drugde, kod neke revnosnije i manje zbunjene porodice. U stvari, nama se žurilo da je što pre vidimo, da nam se što pre pridruži.

VELIKO IŠČEKIVANJE

U velikom hodniku, koji je služio i kao čekaonica, već je sedelo, stajalo ili uzbuđeno šetkalo dosta onih koji su stigli pre nas, sa istim razlogom. Bake, deke, tate, stričevi, tetke, braća, ujaci, strine, čak i komšije, svega je tu bilo, i svi u velikom iščekivanju.

Kao na nekoj važnoj licitaciji prozvaše: "Subotić! Ko čeka za Subotić neka preda stvari za oblačenje za bebu. Majka će se kasnije obući u gardarobi." Nas četvoro čeka, šta ćemo sada? Ući u boks, prostoriju u kojoj se bebe još jedanput identifikuju (da ne biste polomili jezik, to znači da se još jedanput proveri da li je to baš ta beba, i da je njena majka baš ta pored nje, sa kojom treba da ide kući), sa stvarima koje smo bebi za ovu priliku doneli, može samo jedno! Svi četvoro u isti mah koraknusmo, ali korpa sa bebinim stvarima zadesila se u mojoj ruci i dežurna sestra na vratima, po logici stvari, propusti mene. Tako se desilo da sam se ja prva srela sa Goranom, koja je, kada uđoh, još bila u veštim rukama babice. Ali već sledećeg trenutka našla se na stolu za presvlačenje beba, kao od majke rođena. Gledala je sasvim mirno i nadmoćno. Samo mi je kratko mahnula levom rukom, ili se meni to učinilo, i čekala da se i te preostale formalnosti obave.

Kao da predstavlja nekog veoma značajnog gosta, babica svečanim, usporenim pokretom pokaza rukom na Goranu i malo patetično povišenim tonom reče: "Čestitam! Imaćete lepog i glasnog, veoma glasnog, novog člana porodice. Do malopre drala se na sav glas, a sada se, evo, ućutala."

Gorana me gledala svojim mlečnoplavim okicama ne obraćajući ama baš nikakvu pažnju na babicu i njene reči, i do mene kao da dopre njen poverljivi glasić: "Moram da se ućutim kada ionako ništa ne zavisi od mene. Drala se ja ili ne drala, biće isto, kako ona kaže. Samo neka mi što pre obuče moju odeću pa da konačno izađem odavde. Svi su oni ovde u porodilištu dobri i brižni, ali, bez obzira na to, svaka beba želi da što pre ode svojoj kući, da vidi kako tamo stvari stoje, pa i ja. Ovde su sve bebe ravnopravne, a ja ne želim da budem ravnopravna. Želim da neko vreme budem glavna, a posle, videćemo." Dva-tri puta je ljupko trepnula, kao za reklamu, a zatim nehajno odmahnula u pravcu gde je stajala njena mama. Izgledalo je kao da zna da je ja pažljivo slušam i da može slobodno da mi se poveri pa se baš zato i obraća meni. Ili se to meni opet samo činilo.

Njena mama je stajala mirna i zadovoljna i smešila se čas Gorani čas meni, čas babici. Izgledala je veoma ponosna istovremeno na dve stvari: prvo, što je rodila još jednu lepu i zdravu bebu (kao da i druge bebe nisu baš takve) i drugo, što je ponovo vitka pa će moći da obuče svoju odeću koju je nosila pre trudnoće. Ovo drugo, a i prvo, slučaj je kod svih novopečenih mama, a ne zna se baš tačno zašto je tako. Sve žene su, ako su zdrave, i ako je sa trudnoćom sve u redu, u tom takozvanom drugom stanju, a trebalo bi da se zove prvo i najvažnije stanje, veoma lepe. Dobiju neki poseban blažen izraz, a i ljudi im se obraćaju sa posebnom pažnjom. Nije to samo zbog toga što im je stomak porastao i što je u njemu beba, već zato što se i one same promene. Postanu blage, plemenite, pažljive i osećajne, a i kod drugih izazivaju takva osećanja. A opet, s druge strane, kada se porode i ponovo opipaju svoj struk nema kraja njihovoj radosti. Mora da to ima nekakve veze sa posebnom ženskom prirodom. Vole da su zgodne, pa to ti je.

Dalje se sve odigravalo brzo. Babica je spretno obukla Gorani odelo koje smo joj doneli za svečani izlazak iz porodilišta, belo kao sneg i mekano kao paperje (to je stari i nezamenljivi opis bebećeg odela: belo kao sneg i mekano kao paperje), a na glavu joj je stavila belu čipkanu kapicu na kojoj sam ja lično izvezla monogram, prvo slovo Goraninog imena, i to crvenim svilenim koncem. Deluje otmeno, a i protiv uroka, tako se veruje. Gorana se samo protegnula, ispustila jedno nežno, srednje glasno kme, mee i napućila usnice kao za fotografisanje. Potom je nastupio naš najuzbudljiviji zajednički trenutak: babica je Goranu podigla visoko, kao neki skupoceni trofej, da je svi u prostoriji dobro vide, i predala je njenoj mami, a njena mama meni, svojoj mami, da je stavim u korpu. Držeći korpu, u kojoj se sada već meškoljila Gorana, u jednoj ruci, drugom sam stavila babici u džep jednu novčanicu, više simbolike radi nego kao poklon ili nagradu za njen trud, (običaj je da tako postupi onaj ko iznosi bebu iz porodilišta) i poželela da u našoj porodici za mog života, a i posle mene, bude još mnogo beba

HOĆU MAMU

Kada smo izašli iz prostorije u kojoj se bebe presvlače, Goranina mama je otišla u gardarobu za porodilje, kako se nazivaju žene kada se porode, da se i ona presvuče u svoju odeću i dotera, našminka, a ja sam ostala da Goranu predstavim ostalim članovima porodice koji su čekali u čekaonici. Da bi mi bilo lakše da je sasvim otkrijem sela sam na klupu i stavila korpu u krilo. Verujući da ona spava, polako sam podigla pelenu kojom je korpa bila pokrivena i zaustila da tiho kažem: "Eto, to je naša Gorana." Istog trenutka, pre nego što sam ijednu reč izgovorila, Gorana nas je sve obuhvatila jednim pogledom i sama se predstavila. Zaplakala je tako glasno da smo se svi iznenađeno zgledali. Kmeee, meeeee, ueeeeeee! Zaorilo se u čitavoj prostoriji. Ostali prisutni pogledaše u naše malo društvo, a jedna baka zavrte glavom, približi se korpi na mom krilu, pogleda sumnjičavo u Goranu, pa u sve nas redom, za tren zaustavljajući pogled značajno na svakome od nas, i reče: "Čestitam! Nećete se vi skoro naspavati. Ima pluća za deset. Može da bude i operska pevačica ako je žensko. Ako je muško, neka svira u neki duvački instrument. Sigurno će uspeti da se probije i da postane poznata zvezda.

Mi, naši, ponovo se zgledasmo i u isti mah poželesmo istu želju, ali je glasno izgovori Ivana, starija Goranina tetka, koja je žurila na posao, pa je samo svratila da Goranu vidi, jer je nestrpljiva da čeka dok se ne vrati sa posla. Takve su tetke. One posebno vole bebe, bilo da su sasvim male ili kada postanu "sunce tetino", "tetina sreća" ili "zlato najzlatnije". Tetke su posebna vrsta rodbine. Sasvim raznežena Ivana reče: "Dobrodošla malena! Ne moraš baš toliko da vičeš da nas svi gledaju. Ionako svi već znaju koliko te volimo. Nego, daj da vidimo na koga ličiš. Za sada imaš plave oči i po tome si stoposto na mene, mada nas je u porodici dosta plavookih. Ali, videćemo, sve bebe od tri dana imaju plave oči, a posle se neke promene." Mlađa tetka se smešila i značajnim klimanjem glave potvrđivala da je saglasna sa sestrom.

Ja sam ih gledala kako se raduju novom članu porodic, ali sam i sasvim razumela šta nam je to Gorana tako snažnim oglašavanjem, da tako to nazovemo, saopštavala. "Hoću mamu i to odmah! I za neko vreme, dok malo ne ojačam, ona uopšte ne treba da me napušta. Sve vas ja volim, ne sumnjajte u to, ali neko vreme, ipak, ne želim da ostajem bez mame ni na kratko. To vam je jednostavno tako i pomirite se sa tim i vi i ona. Samo kada čujem njen glas, osetim njenu ruku, a najviše kada me nežno privije na grudi i kada osetim otkucaje njenog srca ja sam potpuno mirna i spokojna. Ipak je ovde mnogo iznenađenja i novosti za mene. Svi ste tako veliki i slični da ne mogu odmah ni da vas razlikujem. Ma ne brinite, volim vas stvarno, sve vas volim, ali bez mame ne mogu i tačka. Najbolje se osećam kada je ona pored mene. Zapamtite to, inače ću još glasnije da vičem. Uostalom, sve mi se čini da ste i svi vi tražili svoje mame kada ste bili bebe. A možda i kasnije."

Sve što je Gorana "govorila" meni je bilo poznato. Saznala sam to davno, kada su moja deca bila mala. Tako je to sa svim bebama, niko im ne može u potpunosti zameniti mamu. Niti im može neka druga hrana biti bolja i ukusnija od majčinog mleka. U maminom naručju, uz otkucaje maminog srca i najbolje mleko iz njenih dojki beba se oseća potpuno u svom carstvu. Tu sve postoji zbog nje, baš je po njenoj meri i ukusu stvoreno, i dok malo ne ojača, dok ne počne više da se interesuje za spoljnji svet, mora joj se udovoljiti. To treba svi da znaju u kući i van kuće. Zato se dobija i porodiljsko odsustvo sa posla – da bi mama bila sa bebom. Mada, može i tata da dobije porodiljsko odsustvo umesto mame, ako je to zbog nekog kućnog i poslovnog rasporeda neophodno. Ali, i u tom slučaju, mama mora da dođe na vreme da podoji bebu. To je njen glavni zadatak neko vreme. Zato i u porodilištu, čim se rodi, bebu daju mami da je doji. Baš to prvo mleko, kolostrum, je specijalno važno jer najviše štiti bebino zdravlje. Priroda je sve to savršeno udesila, bez potrebe za cuclama i flašicama, i pravi prijatelji beba to poštuju. Zato se porodilišta u kojima se bebe daju odmah mamama na podoj i spavaju u krevecu pored maminog ponose nazivom prijatelji beba, Baby friendly…

Goranina mama se brzo obukla i ponovo nam se pridružila. I njoj je Gorana verovatno još prvog dana sve ovo saopštila, pa nije potrebno da joj se išta ponavlja. A pohađala je i predavanja za trudnice tokom trudnoće. Čim joj se mama obratila, Gorana je zatvorila oči i mirno zaspala. U svečanom raspoloženju svi smo izašli napolje, seli u kola i uputili se kući.

KONAČNO KOD KUĆE

U kolima smo se svi umirili. Govorili smo tiše iz straha da ne probudimo Goranu, koja je tako zadovoljno spavala u korpi u kojoj je sve bilo ušuškano, čisto i novo, sa ljubavlju birano i spremano. Izgledala je kao neki cvet najnežnije vrste, sa svojim glatkim i rumenim obraščićima, i rešena da taj svet okolo, do svoje kuće, ovom prilikom, ne udostoji ni jednog jedinog pogleda. Veliki svet će upoznati kasnije. Mora da bude odmorna i spremna za susret sa starijom sestrom, a ni tatu nije još upoznala u pravom smislu te reči. Videla ga je tek na tren, istog dana kada je rođena.

Ispred zgrade sedele su komšije, penzioneri sa trećeg sprata. Lepo vreme i radoznalost izmamili su ih napolje već u podne, a klupa pod drvetom ispred sopstvene zgrade najlepše je mesto za sedenje penzionera u danu zrelog proleća ili na pragu leta, kako obično piše u pričama za odrasle. Dva starija gospodina i jedna gospođa, čika Pera, čika Rade i teta Vera, obradovaše se kada nas ugledaše ali nisu želeli da otkrivaju korpu i da se odmah upoznaju sa Goranom već samo da se pozdrave sa njenom mamom i da joj požele srećan povratak kući sa njenim veličanstvom bebom. Još rekoše da će doći u posetu da vide bebu "čim bude bilo zgodno." Znaju oni da dolazak bebe uvodi i novi kućni red u porodici.

Gorana je sve to prespavala. Prespavala je i vožnju liftom do drugog sprata. Ali, čim je lift stao, kada se vrata stana otvoriše i kada se u njima pojavi Aleksandra, njega godinu i po starija sestra, zvana Aca, ona otvori oči i uopšte ne zaplaka. Prepoznala je Acu i razumela da je dobrodošla, da je željno čekaju i da je najbolje sve to primiti mirno, bez velikog uzbuđenja, ništa ne propustiti. Dolazak kući je važan trenutak za jednu bebu, a izgleda da je još važniji i uzbudljiviji za ostale ukućane.

Tata je korpu, i Goranu u korpi, prvo smestio na veliki krevet, u kojem spavaju on i mama, a koji je sada bio prekriven lepim prekrivačem sa veselim šarama. Sasvim je otvorio, podigao tanko ćebence i Gorana se osetila kao da je na izložbi živih lutaka. Stajala je tako, odnosno, ležala je tako, spremna da bez ijendog kmee podnese što god je snađe. Videla je nekoliko glava nagnutih odozgo i jednu malu, nasmejanu, radosnu, u visini kreveta i korpe na njemu, i dve uzbuđene ruke koje su pokušavale da je dotaknu na više mesta odjedanput. To se Aca upoznavala sa njom. Prvo ju je pomazila po kosi, pa po nogama, onda joj je dotakla nosić, a mami se otelo jedno "Neee", pa zatim i "Dogovorili smo se da se beba mazi po kosi i po nogicama". Aca je samo ponavljala "Beba, beba", kao da je odjedanput zaboravila onu hrpu reči koje je svakodnevno učila i ponavljala čak i po dve ujedno. Počne jednu, a završi drugu. Mama to komentariše kao nestrpljivost da što pre sve nauči.

Onda je tata izvadio Goranu iz korpe i stavio je u njen krevetac. I tu se osetila sasvim na svom. Prostrano, čisto, lepo, ušuškano, a opet kao mali zabran, zaštićeno. Tu je, dakle, njeno carstvo. Tu će provoditi najviše vremena, dok joj ne dosadi pa reši da sedne ili ustane i kaže, e, sada hoću napolje, van iz zabrana. Hoću među vas pa makar puzajući ili u dupku, jureći uz njegovu pomoć po kući i pre nego što bude mogla sama da hoda. Naravno da za sve to treba vremena, ali ono tako brzo prolazi. I onda, jednog jutra, samo zaključiš da više nisi beba već malo dete, a to znači da su pred tobom veliki dečji zadaci koje treba na vreme pozavršavati.

Ali, gledano iz kreveca jedne bebe od tri dana, i slušajući uzbuđeni Acin glas: "Beba, beba, došla moja beba", činilo joj se da ništa neće biti teško i da će sve ići svojim najlepšim tokom. Treba samo da uživa u svakom trenutku i da sve pamti. Baš to: sve da pamti. Varaju se oni koji misle da bebe tek onako bulje u plafon. Takvi nemaju pojma o uzbudljivom životu beba.

VELIKA SESTRA

Iako su svi gledali u Goranu, kao da su zaboravili da nije lepo svu pažnju poklanjati jednom detetu, makar ono bilo i novorođenče, ako je prisutno još neko dete, takođe malo, zapazili su sa koliko ushićenja Aca sve to doživljava. Trčkarala je od mame do tate, od bake do dede, od velikog kreveta na kome je sada stajala prazna korpa do Goraninog kreveca, i kao da je još nešto očekivala. Nije mogla da se skrasi na jednom mestu, osim kada je mazila Goranu. Ni na mamu nije obraćala pažnju, mada je se veoma uželela. Nikada ranije nije tako dugo bila bez mame, čak tri dana. Ostajala je najduže jedan dan, bez obzira na to što su je čuvale tetke i Babi koje veoma voli.

Aca je znala da je mama otišla u porodilište da donese bebu. Samo nije znala da li će biti brat ili sestra, jer ni mama to nije znala. Kada su je na ultrazvučnom pregledu pitali da li želi da zna šta će ovaj put roditi, devijčicu ili dečaka, mama je odgovorila da ne želi da zna unapred. "Ja čekam svoje dete i jednako ću ga voleti ako bude dečak i ako bude devojčica." Ni kada je nosila Acu nije je zanimalo da unapred zna da li je dečak ili devojčica. Nikada nije imala razumevanja za roditelje koji su želeli baš dečaka ili baš devojčicu osim ako su već imali viče dece istog pola pa eto, bilo bi lepo da imaju i jedno dete drugog pola. Tako je rekla i doktoru kod kojeg je kontrolisala trudnoću i u kojeg je imala veliko poverenje. Zvala ga je čika Paja, kao da je član porodice, a on je njoj odgovorio da ne bi ni mogao baš sa sigurnošću da joj kaže šta je, jer se beba tako namestila da ne može dobro da vidi. Normalno, pa bebe i u stomaku imaju svoju volju i neko svoje znanje, pa kada nešto neće – neće. Neće ponekad, na primer, da se okrenu tako da se dobro vidi da li je dečak ili devojčica u pitanju, možda baš u inat ultrazvuku i svim tim mogućnostima savremene tehnike i tehničkih aparata.

Mama se osećala dobro, ali trebalo je da legne, da se odmori, a došlo je već i vreme za dojenje bebe. Legla je na veliki krevet koji su Aca i tata zajedno za nju namestili, stavljajući jastučnice sa srcima za ovu priliku, baš one koje je babi kupila kada se Aca rodila. Onda joj je tata dodao Goranu koju je ona nežno namestila na svoju ruku i pozvala Acu da joj pomogne – da joj doda platnenu pelenu i da "čuva" nju i bebu dok traje podoj. Veoma zadovoljna i važna zbog dužnosti koju je dobila mala velika Aca dodala je mami pelenu, namestila svoju stoličicu uz krevet, pored Goraninih nogu, i osmehivala se rešena da tu svoju novu obavezu, pomaganje oko bebe, obavlja svakog narednog dana. Činilo joj se da je danas i ona važnija nego inače i da je beba tu baš zbog nje, velike sestre. Kakav divan osećaj! Mama joj je o tome pričala sve one mesece dok joj se stomak povećavao, zbog čega poslednjih meseci trudnoće nije više mogla da je nosi u naručju kao ranije. Aci to nije smetalo. Sasvim dobro se osećala i u tatinom naručju, pogotovo kada su svi troje bili zajedno. Tata je visok pa iz njegovog naručja vidi sve naokolo, preko svih glava prolaznika. Sada kada ima sestru, mlađu, ona postaje starija i moraće da brine o njoj. Lepo je biti najmlađi pa svi o tebi brinu, ali ima neke posebne važnosti i lepote i u tome kada si stariji pa ti o nekome brineš. Evo, mama joj je već poverila tako važnu dužnost – da pazi da ih niko ne uznemirava dok Gorana sisa. A ako na miru i dovoljno sisa brzo će da poraste pa da zajedno idu napolje, u park, da se igraju. To je toliko puta čula od čika doktora, od mame, od Milicine mame, od Babi, svi to poavljaju kao neko pravilo: dete koje se hrani maminim mlekom skoro nikada nije bolesno, a i ako se razboli lako i brzo ozdravi. Majčino mleko – najbolja hrana. Dojena beba – srećna beba, i još sličnih priča. Mora da je stvarno tako. I nju je mama dugo dojila. Tako je uživala dok je sisala. To je tako dobar osećaj, biti u maminom naručju, na njenim grudima, i piti to toplo i slatko mleko. Onda ti je sve nekako potaman.

Tata je sedeo na stolici koju je stavio kod maminih nogu. Da ovog puta i on bude tu. Tako na okupu izgledali su zadovoljni i zaokupljeni sami sobom u tolikoj meri da smo se mi ostali u tom trenutku osetili suvišnima i otišli u kuhinju, gde nas je čekao lep posao: priprema za ručak, pravi praznični ručak, u čast novog člana porodice.

PORODICA NA OKUPU

Svima je bilo jasno da su se Aca i Gorana lako sporazumele. Sada je Acinih pet minuta, da se pokaže kao dobra starija sestra, da pokaže ko je u kući do sada bio glavna zvezda i da odmah svima bude jasno da ona sada ima jos važniju ulogu. Mami i tati će pomagati, a bebu čuvati i igrati se sa njom. Ime bebino, Gorana, još nije ni pokušala da izgovori. Ne sluša je jezik. Njoj se, osim toga, baš dopada da je zove beba. Možda će i kasnije da Goranu zove beba. To može da bude i ime. Njoj se i teta Beba, mamina drugarica, sviđa. Njeno ime je među prvima počela da izgovara iako joj je bilo potrebno neko vreme da shvati da je Beba u stvari ime-nadimak.

Gorana je halapljivo sisala. Gutala je mleko brzo i slasno da smo i mi u kuhinji čuli njeno mlackanje. Mama je pazila da joj bude udobno i nežno pogledala čas Acu, čas Goranu, čas tatu. Kada se najela i prestala da sisa, tata je uzeo Goranu i držao je u naručju, naslonjenu na svoje rame, uspravno, dok nije podrignula. Njoj se činilo kao da se nalazi na nekoj pisti za uzletanje ili sletanje, odakle je mogla sve lepo da vidi. Sve joj se dopadalo, a naročito mama, Aca i tata. I njen lični krevetac.

Kroz prozor je ulazilo kasno prolećno podne i čula se graja. To je nije uznemiravalo. Naprotiv, sve je delovalo uspavljujuće i umirujuće. Naravno, Gorana još nije znala da je odmah iza kuće park i da tamo svi već znaju za nju. Aca je poslednjih dva meseca svima pokazivala mamin stomak važno ih obaveštavajući da je tu beba. "Moja beba", ponosno je pokazivala i rukom polako gladila mamu po stomaku. Acina najbolja drugarica u parku je Milica i ona će se sigurno najviše od sve dece obradovati Gorani. Milica još nema ni sestru ni brata iako je starija od Ace, pa sada očekuje Goranu sa istim uzbuđenjem kao da je njena sestra, rođena, u pitanju. Gorana je, inače, prva beba koja stiže u zgradu otkada se Milica doselila, pa je to još jedan razlog više da se svi stanari obraduju njenom dolasku.

Gledajući iz tatinog naručja mamu, Gorana se oseti tako srećnom što je kod kuće. U porodilištu mama je malo tugovala za Acom, pa je i to bio jedan od razloga što su obe želele da što pre napuste porodilište. Ne podnosi da mama bude tužna. Čim to primeti i ona se odmah rastuži. Sa tim mislima osetila je umor. Sve to zajedno ipak je zamorno za jednu bebu od svega tri dana, zaključi i sklopi oči. Zaspala je tako čvrsto da je Aca mogla da trči do mile volje i da glasno viče "beba, beba".

Tata je tada Goranu spustio u krevetac i pogledao mamu. Aca se takođe umorila i legla pored mame. I ona je odmah zaspala, kao beba. Mama se onda tiho izvukla iz kreveta i sa tatom se pridružila ostalima u kuhinji. Mogao je da počne praznični ručak u bebinu i u maminu čast za odrasle. Morate, deco, da razumete odrasle. Ni njima nije lako. U uzbuđenju često mogu da zaborave neke važne stvari ili da se ponašaju kao deca. Potrebno im je vaše razumevanje i ljubav.

(Iz troknjižja za decu i porodicu SREĆNA KUĆA, knjiga prva)

Nazad